Састанак Нуланд-Сурков и кијевска хунта

Прве новине које су писале о састанку Владислава Суркова са Викторијом Нуланд (15. јануара) био је Комерсант власника Алишера Усманова, који се позвао на „добро информисане изворе“. Вест су одмах пренели и сви медији под контролом Кијева. Њихово главно питање било је – шта то значи?

У другој половини дана већ је било познато да се састанак помоћника председника Руске Федерације Владислава Суркова и помоћнице шефа Стејт департмента Викторије Нуланд одржао у председничком објекту у граду Пионирск, близу Калињинграда. Те детаље изнео је представник руског Министарства иностраних послова у Калињинграду Павел Мамонтов.

„Можемо да потврдимо да је састанак почео“, за ТАСС је изјавио Мамонтов.

ОЧЕКИВАЊА

Циљ је свакако јасан. Паника у медијима кијевске хунте потпуно је одговарајућа. Баш као и паника у хунти. Порошенков режим озбиљно је забринут да се Москва и Вашингтон не договоре, али сад више не тако што ће се Москва заобићи, како је Вашингтон испрва замишљао, јер су од почетка били скептични по питању Минска („ништа неће бити од тога пошто нас тамо нису ни звали“).

Донбас то такође разуме. „Немамо никаква очекивања поводом састанка. САД неће утицати на Украјину да спроводи споразум из Минска“, за Интерфакс је изјавио Владислав Дејњего, представник Луганске Народне Републике на преговорима у Минску.

Речи Нуландове поткрепљују ту интерпретацију. Пред лет на састанак са Сурковим у интервјуу за BNS она је рекла: „Први изазов је да зауставимо убијање људи како бисмо почели да радимо на другим деловима Минског споразума, укључујући политичко решење, слободне изборе у складу са украјинским законодавством, што би одговарало стандардима Оебса, затим повлачење стране војне опреме и враћање контроле над границом.“

МИНСКИ СПОРАЗУМ

Нуландова је изјавила да би неиспуњавање Минска значило замрзавање конфликта у Донбасу, што би подразумевало константну опасност од новог рата. „Сви морамо да радимо на реализацији Минска, у супротном ћемо имати замрзнути сукоб, или, још горе, константну претњу по Украјину и нас саме“, каже Нуландова.

Ове изјаве прдстављају смртну опасност по кијевскиу хунту, која се још увек ослања на своје оружане снаге и идеологију нацизма Степана Бандере. Хунта не жели мир. Поготово не мир у којем Доњецк и Луганск нису део Украјине, утолико пре што су ови региони насељени милионима гласача кивних на олигархе који су финансирали оружане преврате и бандеровце у њиховим тежњама да за последње две године сломе народ Донбаса.

ПАД СА ПРЕСТОЛА

Још тада се показало да у формално независној Украјини русофобне снаге на власт могу доћи једино силом. Године 2004. се Јушченко попео на власт захваљујући Мајдану – на којем тада, срећом, није било крви. У то време су Јануковичеви „регионалци“ (Партија региона), да би учествовали у влади, једноставно игнорисали протесте руског дела Украјине. Наравно, чак и у време кад је био Јушченков премијер, Јанукович је заговарао прозападну политику.

Резултати свега тога били су прилично јадни. До 2010. године Јушченкова популарност срозала се скоро на нулу, и једва је успео да сакупи пет одсто гласова на председничким изборима, упркос томе што се кандидовао као актуелни шеф власти и имао „предност домаћег терена“.

ШОК И СТРАХОПОШТОВАЊЕ

Други Мајдан од почетка је био замишљен као крвопролиће, после којег би уследио грађански рат како би се силом сачувала контрола над земљом. За сада успевају. Међутим, спровођење Минска значи слом русофобних идеала, које заговарају симпатизери кијевске хунте, бесмисао свих жртава и погибија, као и крај надању да ће једном постати део ЕУ. За противнике бандеровског режима прелазак на мир подразумева наставак мирних протеста и могућност гласања за оне лидере који су сада у егзилу или и оне који седе у затвору и који се боре против режима за Донбас. Зато, ако дође до истинског мира, сваки русофобни режим у Украјини који буде хтео да контролише бунтовни Донбас биће осуђен на пропаст.

Зато украјински медији са великом пажњом чекају исход. Посебно зато што се само три дана пре састанка Суркова и Нуландове Порошенко у Кијеву састао са Борисом Гризловим, представником Русије у трилатералној контакт-групи. Док Порошенко пориче да се састанак догодио, очигледан је наставак руског активног притиска на Кијев. Тај притисак се очигледно показује као успешан, имајући у виду Бајденову посету Кијеву пре месец дана, кад је својим говором у Ради изазвао истински „шок и страхопоштовање“ међу вођством хунте.

Бајден је тада навео Амерички грађански рат као пример. И додао да би Америка и њен федерални систем требало да буду пример за Украјину. После тога су медији под контролом кијевске хунте дуго покушавали да објасне да је Обамин специјални изасланик „погрешно схваћен“.

Не, он је савршено добро схваћен. Без обзира како називали појам регионалне аутономије, смисао је јасан – САД су се ставиле на страну „сепаратиста“, који од Одесе до Харкова захтевају аутономију још од првог дана преврата, када су контролу над Кијевом успоставили неонацистички бандеровци.

БРЗА ИЛИ СПОРА СМРТ

Састанак Сурков-Нуландова требало би да значи да су њихове две земље ближе одредиле судбину Украјине. Наравно, биће још много састанака, процес ће бити дуг и тежак, али и кобан за многе у Украјини. Сад је јасно да Кијев може или да пуца себи у главу или да пати још мало.

Састанак Сурков-Нуландова такође је занимљив зато што даје одговоре на још два питања. Кијевска хунта је често оптуживала Суркова за злочине на Мајдану, лобирање за руске интересе у Кијеву, као и за управљање унутрашњом политиком Доњецке и Луганске народне републике. Нуландова је била сушта супротност. Она је била та која је дошла на Мајдан у јеку припрема за оружани преврат како би подржала милитанте и поделила оне злогласне колачиће.

Чињеница да је ово двоје људи изабрано за преговоре сугерише приближавање ставова САД и Русије.

БЕСМРТНИ СУРКОВ

Чињеница да Сурков учествује у преговорима указује на то да су гласине о његовој (политичкој) смрти помало претеране. Да, после серије догађаја у Москви, Луганску и Доњецку постало је јасно да Сурков не управља из сенке Доњецком и Луганском и да тамо ради све што пожели. Тај мит је пао заједно са бајкама о „Сурковљевој пропаганди“.

Сурков је исти онај човек с краја 90-тих: ефикасан менаџер највишег калибра који најбоље од себе даје кад је под најекстремнијим притиском, кад ситуација захтева нестандардне авантуристичке одлуке које понекад пређу сваку меру. Никад није дефинисао, нити дефинише, нити ће дефинисати циљеве којима тежи. Он је прецизно навођена ракета која погађа зацртану мету. И која сама одлучује како ће маневрисати и избећи пресретање на путу до циља. Ни мање ни више.

Сад је мање-више јасно која је његова мета. Утолико више што је и Путин то више пута наглашавао: „Очување пријатељске, братске уједињене Украјине“. Убрзо ће постати јасно како ће Сурков приступити том циљу. Али једно је сигурно: владарима у Кијеву се то неће свидети.

Превод – Андреј Цвијановић

Извор: Нови Стандард