Савремена Хрватска и њени идоли

Хрвати су брзо заборавили да су Источну Славонију, Барању и Западни Срем добили без борбе уз само један услов – да преостало српско становништво пусте да мирно живи и обезбеде им максимум људских права и слобода. Још се мастило на Ердутском споразуму није осушило, кад су почели проблеми Срба иако су, поред хрватских обећања, гарант безбедности биле Србија и „међународна заједница“. Хрватска је добро знала да ту територију не може заузети војном акцијом, неком новом „Олујом“, јер се граничи са Србијом, што значи да би помоћ била адекватна и благовремена, а губици Хрвата превелики и неприхватљиви.

Срби у Славонији, Барањи и Западном Срему нису наивни, и добро су знали да ће бити преварени. Зато је идеја била да се то подручје брани по сваку цену и да се у њему привремено насели бар део српског народа протеран у „Бљеску“ и „Олуји“. Међутим, после одлуке о мирној реинтеграцији, многи Срби су се одмах иселили у Србију и од добро ситуираних људи постали сиротиња. Било је доста муке да се пронађе личност која ће ставити потпис на Ердутски споразум о мирној реинтеграцији у Хрватску јер компетентни представници Срба нису хтели да га потпишу. Пресудан притисак на славонске Србе извршио је Слободан Милошевић (под притиском „међународне заједнице“), тако да је пронађена „компетентна личност“ у лику Милана Милановића званог Мргуд. Он има још један надимак који говори о томе шта је радио пре рата. Зову га Лубеничар. Данас има кућу на Дедињу и успешну фирму. Хапшен је у случају „Дуванске мафије“.

Двојезичне табле на јавним установама у Вуковару, као симболичан приказ мањинских права Срба, нису никад преноћиле на зиду. Острашћени фанатици су их са леђа својих сабораца театрално ломили чекићима, чак и на згради полиције. То је стварало језиву слику код преосталих Срба не само у Вуковару него у целој Хрватској, јер се добро знало да под истим чекићима сутра могу да пуцају српске главе. Тако су ове безазлене табле, уместо да, као симбол, послуже враћању осећаја сигурности постале средство даљег застрашивања и још већег притиска на Србе. Створио се осећај животне угрожености, потпуне несигурности и беспомоћности. Сами немају снагу да се одбране, а немају никакву заштиту државе, што наравно подстиче даље исељавање.

СПИСАК ЛАЖИ И ПРЕВАРА

„Међународна заједница“ ћути иако је била некакав гарант безбедности српског становништва на том подручју? Ко зна који пут, Хрватима је све дозвољено, па и оно што директно задире у основна људска права и слободе, толико неприкосновене у ЕУ, где се Хрватска сада налази. Хрватска је своју политику према Србима и Србији прилагодила новим околностима и дрско користи предност чланства у Европској унији и НАТО. Утисак је да је Србија поново затечена, изненађена и да нема адекватан одговор. Дипломатске протестне ноте су све што може да се уради, а на њих Хрватска не реагује јер јој више добросуседски односи са Србијом не значе ништа, а Србији су неопходни на путу којим је кренула. Србија је учинила све како би Хрватска ушла у ЕУ, уз обећање да ће се Хрватска понашати исто тако према Србији. Сва спорна питања привремено су гурнута под тепих – и питање избеглица, и њихове имовине, погранична питања, људска права Срба у Хрватској и све остало.

Наравно да су Хрвати дали лажно обећање али кога је то више изненађује? То је постало стандардно понашање јер хрватска политика према Србији и Србима није ништа друго него списак лажи, превара и изненађења. Хрвати су најзад и званично укинули двојезичне табле и ћирилицу у Вуковару, што је само још једна дрска провокација као део државног пројекта исељавања преосталих Срба и завршне фазе етничког чишћења. Истовремено, то је више пораз међународног права него неко локално питање. Јер како објаснити преосталим Србима да је нормално живети у сталном страху? Да је нормално да званична власт неслужбено сугерише Србима из Вуковара и околине да се склоне на неколико дана са тог подручја у време одржавања „просвједа“ и „мимохода“ бојовника у дан сећања на хрватске жртве у Вуковару? Срби тада привремено морају да се иселе из властитог града? Нико не може да их заштити јер нема адекватне заштите од острашћене мржње.

Ако се неко пита одакле толика острашћеност и мржња, треба да зна да су више од 60 година уназад идоли младих Хрвата личности које су починиле злочине или се бар доказале у мржњи према Србима. Дешавања на стадионима и концертима у Хрватској заслужују не само пажњу него озбиљно истраживање. Скандирање „Убиј Србина“, фашистички (уствари усташки) поздрав и фашистички (усташки) декор постали су сувише честа и масовна појава, и не могу се више посматрати као појединачни ексцеси. Тако, хтели не хтели, морамо се упитати где су корени тог зла, шта је извор и шта то потхрањује фанатичну мржњу према Србима, која траје више од 60 година уназад.

Како је могуће да Хрватима не смета кукасти крст на Пољуду и зашто мирно гледају утакмицу док се цео свет згражава? Ако загребемо у срж проблема, видећемо да ту нема ништа чудно и да је то за Хрватску нормална ситуација и расположење. Као и другде у свету, и млади Хрвати имају своје идоле који су им узор у свему и које настоје копирати и достићи. Управо у томе је ствар – ко су идоли младих Хрвата и колико у томе, што активно, што прећутно, учествује хрватска власт, без обзира ко је на власти. Ако хрватска младост буде и даље копирала такве идоле, онда се преосталим Србима у Хрватској не пише добро, не пише се добро српско-хрватским међудржавним односима а у крајњој линији ни Хрватској.

ИДОЛИ СА КАМОМ

Кад је у целом свету Че Гевара постао симбол борбе за слободу и правду и идол младих, чија слика се радо носила на мајицама, у Хрватској тога није било. Млади Хрвати имају своје идоле којих се не одричу. Два идола су домовинска: један из „Првог домовинског рата“, како се у неслужбеној Хрватској све чешће назива стварање Павелићеве НДХ, други из „Другог домовинског рата“, како се неслужбено назива стварање садашње Хрватске. Први идол је усташки пуковник а затим „крилник“ (највећи чин у усташкој војсци) и „витез“ Јуре Францетић, а други идол је, наравно, генерал ХВ Анте Готовина. Не би ту било ништа спорно да се не ради о ратним злочинцима, који су тешке злочине починили над српским цивилима, сваки у своје време, сваки у свом „домовинском рату“. Трећи идол је естрадни – Марко Перковић Томпсон, а четврти је духовни – надбискуп Алојзије Степинац, који још није званично проглашен за свеца, али у Хрватској он то одавно јесте. С обзиром на положај и значај католичке цркве у хрватском друштву и број верника, Степинац као идол итекако је значајан у размишљању и понашању младих Хрвата.

Иако је било за очекивати да ће по завршетку Другог светског рата, када су детаљно истражени и документовани монструозни злочини над цивилним српским становништвом Францетићеве Црне легије, хрватски народ схватити о каквом се злочинцу ради, то се није догодило. О Францетићу и његовим крвавим саборцима, пре свега Рафаелу Бобану, испредале су се и препричавале невероватне приче, које су редовно кретале из Западне Херцеговине а касније се шириле на целу Хрватску. У тим причама истицана је њихова храброст, јуначки подвизи у борби, другарство, солидарност, оданост, пожртвовање и, нећете веровати, хуманост? Приче су ишле од уста до уста, у поверљивим круговима и тако добијале на својој уверљивости. О Францетићу и његовој Црној легији тајно су певане песме. Тако је песма Ево зоре, ево дана, ево Јуре и Бобана постала једна од најпопуларнијих песама у Хрватској иако је то неслужбена усташка химна. Деценијама траје дилема да ли Хрвати стварно не знају истину и сматрају да су злочини Францетића и његове регименте измишљотина и комунистичка пропаганда или, просто речено, злочине над Србима прихватају као нешто нормално, нешто што се морало учинити у интересу Хрватске и Хрвата? Скандирања и графити „Убиј Србина“ разјашњавају ову дилему. Хрвати прихватају злочин над Србима и они који скандирају су спремни и лично да га изврше јер то су радили и њихови идоли. Хајде онда да видимо ко су идоли данашње хрватске младежи

ЈУРАЈ ФРАНЦЕТИЋ: „ТРИО“ ПРЕ „ОЛУЈЕ“

Јурај – Јуре Францетић рођен је 1912. у селу Прозор код Оточца. Као студент емигрирао је из Краљевине Југославије и придружио се усташком покрету, који је био добро организован у Италији, Аустији и Мађаркој. Био је један руководилаца логора за обуку усташких терориста у логору Јанка Пусти у Мађарској. Након успостављања НДХ Павелић га именује за усташког повереника за Босну тако да је у Сарајеву успостављао усташку власт и формирао Црну легију као елитну усташку јединицу спремну на сваки злочин.

Тешко је побројати тешке злочине које је са овом јединицом учинио према Србима и Јеврејима у БиХ. Лично је саслушавао виђеније Србе и Јевреје и наређивао кога треба убити. Иако је погинуо већ 1942. године, остао је упамћен као један од најтежих ратних злочинаца, али зато далеко најпопуларнији у усташком покрету, права легенда и идол. Као жива легенда био је у пробраној званичној делегацији са Павелићем у посети Хитлеру. Са Павелићем је обишао и 369. усташку пуковнију, која се, заједно са Немцима, борила против Руса у Стаљинграду. Погинуо је тако што су партизани оштетили авион којим је са пилотом летео ка Госпићу. У рејону Слуња је заробљен, али су га локални сељаци изболи вилама, тако да је од тих рана касније умро.

Одмах по успостављању НДХ, у априлу 1941. у Сарајеву је основана јединица под називом Сарајевски усташки логор, којом је комадовао логорник Сарајева Бећир Локмић. У септембру 1941. Бећир Локмић је погинуо и на његово место долази Јуре Францетић. То је почетак формирања Црне легије. Ко је сачињавао ову јединицу објашњава хрватски политичар Иван Шибл у свом ратном дневнику који је водио као партизански борац: „Припадници Црне легије били су примитивни горштаци залуђени од католичких попова и касније корумпирани пљачком и покољима. За време борбе увек су пијани. Око врата носе крижиће а у новчаницима свете сличице“. Убиства, затварања и масовне депортације Срба и Јевреја из Сарајева били су први злочини ове јединице, да би се касније проширили на целу БиХ. Само током једне „акције“ убијено је 70 српских цивила на Алипашином мосту у Сарајеву, а таквих акција је било сваког дана. Ипак, најтеже злочине Јуре Францетић и Црна легија починили су према српском и јеврејском становништву током здружене немачко-италијанско-хрватске војне операције „Трио“, којом је командовао немачки генерал Паул Бадер. Улога Францетићеве Црне легије у здруженој фашистичкој војној операцији под кодним називом „Трио“ инспирисала је креаторе војне операције „Олуја“.

Операција је добила такво име јер су у њој учествовале војске три државе. Реализована је од 8. априла до 14. јуна 1942. године. Док је званични циљ операције био уништење партизанских и четничких једница у БиХ, Павелићева Хрватска је имала сасвим другачије тајне планове у овој операцији, реализованој углавном преко Црне легије као елитне јединице. Францетићу и Црној легији политички врх НДХ поставио је два основна задатка:

1. Избити на реку Дрину и успоставити и утврдити границе НДХ са Србијом на Дрини;

2. Етнички очистити српско становништво на заузетој територији, посебно у Подрињу како би широк погранични појас насељавали само Хрвати и Муслимани.

Након етничког чишћења и нестанка прекодринских Срба граница на Дрини би изгледала као „природно разграничење“ тадашње НДХ са Србијом. Да би пред Италијанима и Немцима замаскирали етничко чишћење Срба у БиХ, припадници Црне легије су то називали „Одмазда“, по узору на немачке ликвидације талаца. Није се радило ни о каквој одмазди јер усташе нису убијале „сто за једног“ као Немци, него све које су заробили без обзира на пол и старост. Тако су Хрвати пореметили планско одвијање појединих фаза операције „Трио“ по времену и простору у настојању да овладају комплетном територијом НДХ у границама које су договорили са својим фашистичким савезницима. Омели су реализацију званичног циља операције јер „непријатељ“ није уништен, и тако наљутили педантне Немце. Међутим, Црна легија је у потпуности реализовали своје тајне циљеве: успостављање границе НДХ на Дрини и етничко чишћење Срба.

ИЗЛАЗАК НА ДРИНУ

У операцији „Трио“ усташка Црна легија гонила је пред собом непрегледне колоне збегова Срба из Сарајева, Олова, Кладња, Хан Пијеска, са Романије, Сокоца, из Рогатице и са Борика. Врло слично ситуацији када су хрватске војне јединице под командом генерала Анте Готовине у „Другом домовинском рату“ пред собом гониле реке српских избеглица из РС Крајине. Сличност је фрапантна. И како сада хрватској омладини објаснити да је Црна легија злочиначка формација, а Анте Готовина и други хрватски „јунаци“ из „Олује“ нису. Наравно да ту нема велике разлике, па су их народ, омладина посебно, прихватили као своје јунаке и идоле. Никаква документа и никакве слике злочина не могу више помутити предивну слику о њима, како о Францетићу, тако и о Готовини. Штавише, ако су њихови идоли убијали и прогањали Србе, онда то тако треба да се ради, и сами су спремни да учествују у нечему сличном. Зато не чуде покличи „убиј Србина“ и наставак прогона преосталих Срба у Хрватској. Кога онда у Хрватској интересује оно што су неки аутори о Црној легији написали и следеће:

„Ова усташка јединица је постала позната по великом броју стравичних зверстава које су починили у читавој БиХ, посебно у Источној Босни. Тешко да се злочини и усташка иживљавања које су усташе из Црне легије чинили над Србима могу упредити са било чим, јер су толико страшни, невероватно брутални и крајње садистички да је тешко наћи сличан пример у историји ратовања и ужас у који је данас тешко поверовати“.

Редовна процедура „Одмазде“ је била: српско становништво побити, имовину опљачкати а село запалити. Права експлозија злочина догодила се на Дрини, где су усташе у завршној фази операције „Трио“ сустигле избегличке колоне Срба. Сви они који нису могли препливати Дрину а то су углавном били старци, жене и деца, масовно су и свирепо побијени. Само на два места, у Милошевићима и Старом Броду, убијено је 6.000 Срба. Ове злочине на Дрини описао је Момир Крсмановић у својој књизи Тече крвава Дрина и група аутора у књизи Заборављени злочин – Стари Брод. Због самовоље и тешких злочина у операцији „Трио“ немачка команда је тражила од Павелића да смени Францетића, али то се није догодило. Павелић га је чак и унапредио за команданта свих усташких јединица у БиХ. Ни Хитлер није имао ништа против злочина Францетића, јер га је посмртно одликовао „гвозденим крстом“.

За време и након „Другог домовинског рата“ популарност Јуре Францетића је нагло порасла јер су се приче о њему и његовој легији преносиле јавно, преко медија. За време Другог светског рата, након погибије овог злочинца, само једна пуковнија је носила његово име: 7. домобранска пјешачка пуковнија витеза „Јуре Францетића“. Током „Другог домовинског рата“ било их је много више: Јединица ХВО из Госпића била је 19. бојна „Витез Францетић“; бригада из Зенице „Јуре Францетић“, која је преименована у 44. самосталну домобранску бојну „Јуре Францетић“; 13. бојна ХОС „Јуре витез Францетић“ из Томиславграда; а јединица ХОС из Сплита носила је име Францетићевог заменика – 9. бојна „Рафаел витез Бобан“. Не треба објашњавати да су јединице ХВО само формално биле под командом војске БиХ и да се њима руководило из Загреба. У многим градовима у БиХ неке улице и данас носе име овог злотвора.

Малобројни су Хрвати којима је засметала медијска промоција Францетића и његових злочинаца, али ипак постоје. Тако, на пример, некакво удружење грађана Хрватска грађанска акција протестује у јануару 2013. године и тражи смене на ХРТ због величања злочинаца. У њиховом саопштењу између осталог пише: „ТВ календар је 27. децембра прошле године покушао да научи гледаоце и нашу децу да Јуре Францетић није био један од ратних злочинаца, већ „легендарни борац“ који је избио на Дрину… Апсурдно је да је такав искривљен приказ ратног усташког злочинца и кољача Јуре Францетића изашао у 21. стољећу с јавне телевизије“. Тако власт у Хрватској, уместо да раскринка Јуру Францетића, који се зове ратни злочинац јер тежа реч не постоји, допушта да се он и даље велича као идол младих.

АНТЕ ГОТОВИНА: НАСЛЕДНИК ИЗ ЛЕГИЈЕ

Други неприкосновени идол младих у Хрватској постао је Анте Готовина, „јунак“ из војне операције „Олуја“ у „Другом домовинском рату“. Ова операција је врло слична делу војне операције „Трио“, који је извела Црна легија у Другом светском рату. Ако се гледа само део операције „Трио“, сличност са „Олујом“ је невероватна. Чак би се могао извести закључак да је „Олуја“ копија оног што је радила Црна легија у операцији „Трио“. И у једном и у другом случају постављени су идентични циљеви: овладавање „територијом Хрватске“ у границама које су сами или са својим савезницима одредили; војно утврђивање граница; и етничко чишћење Срба са силом заузетог простора на коме су већински живели Срби. Сличност је и у томе што је Црној легији приликом етничког чишћења Срба у БиХ помагала локална Муслиманска милиција, док је у „Олуји“ Хрватској војсци помагао муслимански 5. корпус Атифа Дудаковића како би етнички очистили Србе из РС Крајине. Једина разлика је у томе што је Црна легија етнички чистила Србе из БиХ претежно физичким уништењем – убијањем а „Олуја“ је етнички чистила Србе из Крајине претежно протеривањем у Србију иако се нису либили убистава. И у једној и у другој операцији циљ етничког чишћења је потпуно постигнут јер након операцији „Трио“ Срби нису могли да се врате у БиХ јер су били побијени, а након операције „Олуја“ Србима једноставно није дозвољено да се врате јер је то био државни пројекат нове Хрватске. Зато су Хрвати збуњени јер виде велику сличност између Анте Готовине и Јуре Францетића и не могу да прихвате да један може бити идол и јунак прихваћен и од званичне хрватске власти а други не може?

Готовина је рођен 1955. у месту Ткон на острву Пашман код Задра. Са 17 година живота напустио је школу а са непуних 19 придружио се француској Легији странаца. Служио је у падобранско-диверзантском пуку, који је војно интервенисао у Џибутију, Чаду, Заиру и Обали Слоноваче. По изласку из Легије добио је француско држављанство и радио као војни инструктор у Гватемали, Колумбији и Парагвају. У Француској је три пута осуђиван за кривична дела пљачке, отмице и изнуде. У Хрватску се вратио 1991. и одмах је постављен за команданта 1. гардијске бригаде, у чијем саставу је злогласна бојна Црне мамбе. Због ратних злочина у „Олуји“ и након ње Хашки трибунал је за њим расписао потерницу. Ухапшен је на Канарским острвима и осуђен због убистава, прогона, пљачке и депортације српских цивила у општинама Шибеник, Задар, Книн, Бенковац, Обровац, Сињ, Грачац, Кореница, Госпић, Доњи Лапац и Дрниш. Лично је одговоран за смрт најмање 150 и прогон најмање 150.000 Срба. Осуђен је на 24 године затвора, али је у поновљеном поступку ослобођен свих оптужби, и сада живи у Хрватској као невин грађанин.

Сасвим је могуће да сам Готовина није свестан зла које је урадио. Комплетно његово држање, смиреност, смерност, духовност и спремност на договор, управо на то указују. Он је као голобради младић отишао од куће и већ са непуних 19 година живота био је припадник француске Легије странаца. Убијање у прљавим ратовима био је његов редовни посао, занат. Убиства, мучења и прогон цивила били су одобрени и плански, као део тактике застрашивања народа и сузбијања побуна у земљама где су интервенисали. Наравно да је тако млад могао потпуно изгубити критеријуме шта је добро а шта лоше и да на злочине гледа као на нешто добро и корисно. Није он једини коме се то догодило јер се то догоди свим легионарима који пристану да убијају за новац и тако постају „пси рата“. Недавно је један француски генерал, дугогодишњи команднт Легије странаца након пензионисања написао књигу о операцијама и ратним акцијама Легије. Фрапирао је француску јавност детаљним описима убијања и мучења цивила и заробљеника јер је то приказивао као сасвим нормалну ствар и део редовног војничког посла који јесте непријатан али се не може избећи него се мора урадити. Генерал је имао толико искривљену слику и представу о ономе што је радио да је био убеђен како је радио нешто добро. Очекивао је похвале, а не осуду јавности. Вероватмно се тако нешто догађа и у глави генерала Готовине када су у питању злочини према Србима почињени у „Олуји“ и након ње. Он на њих гледа као на нормалан војнички посао, који је, како сам сматра, добро урадио и који је морао да се уради.

Шта је то на нашим балканским просторима током грађанских ратова избацило у први план припаднике Легије странаца, који су као „пси рата“ осетли одличну прилику за зараду и афирмацију. Посебно су високо котирали у Хрватској. Зашто су легионари који у француској Легији странаца (као странци) нису могли напредовати више од подофицира код нас на Балкану експресно су постајали генерали, и то поред школованих официра ЈНА. Разлог је сасвим прост. Официри ЈНА нису за то обучавани и нису могли да се снађу у прљавим грађанским ратовима, док је то био идеалан амбијент за легионаре. Они су управо за то и само за то обучавани, а официре ЈНА, који су се гнушали њихових метода, проглашавали су за неспособне и необучене. Легионари су свој долазак на наша ратишта приказивали као патриотизам и као „зов домовине“, али то није тачно. Мото Легије је: „Legio Patria Nostra“ (Легија је наша домовина), и то је стварно тако. Легија је нераскидиво братство и везе међу легионарима су веома јаке. Тако, ако се по изласку из Легије нађу на супротним странама фронтова, кодекс их обавезује да једни другима помогну. Веза међу њима је јача од непријатељства у рату у коме су се тренутно затекли.

СТЕПИНАЦ И ТОМПСОН: ВЕРА И КУЛТУРА

Трећи идол младих Хрвата је естрадни. То је контроверзни певач Марко Перковић Томпсон. Али шта рећи о њему? Он никаву биографију и нема. Могло би се рећи да је по занимању више србомрзац него певач. Славу није стекао квалитетом своје музике, него фрапантним текстовима својих песама и шокантним усташким и фашистичким декором својих концерата, отвореним пропагирањем усташке идеологије и величањем усташких кољача и злочинаца, јавно, на концертима у присуству десетина хиљада људи. Концерти му почињу и завршавају усташким (фашистичким) дизањем руке и поздравом „за дом спремни“ а антисрпска хистерија редовно је присутан саставни део представе. Уместо да се усташко дивљање и еуфорија из године у годину смањују, они се појачавају, тако да су врхунац достигли недавним концертом у Книну. Топсон није починио ратне злочине, али их је несумњиво подстицао. Поруке његових песама апсолутно су антисрпске и подстичу на даљи прогон Срба у Хрватској. Могло би се рећи да је његова улога као идола младих Хрвата више усмерена на то да се претходни идоли, који су ратни злочинци и који су до рамена упрљали руке српском крвљу, не забораве него и даље упорно славе и величају.

Четврти идол Хрвата је надбискуп Алојзије Степинац, који би ускоро одлуком Ватикана могао постати „блажени“. Хрвати и не чекају званично проглашење јер је Степинац за њих одавно светац. Нимало им не смета што је дубоко компромитован својим везама са усташким покретом и главешинама. Не смета им што је одговоран за бројна насилна покрштавања Срба у Павелићевој НДХ. Групна покрштавања су се уклапала у тадашњу званичну усташку политику да трећину Срба треба покрстити. Срби су пристајали на превођење у католичку веру јер је то био једини начин да спасу себе и породицу. Наравно да су таква покрштавања, и поред пристанка Срба, била присилна јер је алтернатива била неко од масовних стратишта. Ни такве поступке надбискупа Степинца и католичке цркве Хрвати никада нису осудили, па тако и данас на покрштавање гледају као на нешто добро и корисно. Зато покрштавања Срба у Хрватској трају све време од „Олује“ до данас. Додуше не групна покрштавања, као што се дешавало у НДХ, него појединачна али константна, тиха и сакривена од очију јавности. Број покрштених Срба је тајна коју чувају и католичка црква и хрватска држава јер указује на то колико су Срби у Хрватској стварно угрожени, па доносе тако драстичне одлуке само да би обезбедили мир и сигурност својим породицама. Како онда објаснити хрватској нацији да је Степинац негативна историјска личност када се оно што се дешавало у његово време дешава и данас?

Нова околност у српско-хрватским односима јесте бескомпромисна одлука Владе Србије да први пут у историји о злочинима над Србима почињеним у име бивших и садашње државе Хрватске говори јавно, јасно, без устезања и прикривања. Да достојанствено и јавно ода почаст српским жртвама и јасно каже ко је злочине починио, ко их је и зашто прикривао и ко их минимизира и прикрива данас. Због наопако постављеног система вредности у Хрватској, то је једини начин да се неки хрватски идоли раскринкају и јавно осуде, ако не у Хрватској, а оно у Европи и свету. Тако је за очекивати, када то већ не може урадити Србија, да неко од светских моћника изврши притисак на хрватску државу и натера је да испред неких својих историјских личности стави негативни предзнак. Није то немогуће. Хрватска јесте миљеница Запада, али све има своје границе. Неће то бити лако јер су Хрвати у еуфорији, погрешно убеђени да су водили одбрамбени рат и да се у одбрамбеном рату не могу учинити злочини. Неће бити ни тешко јер је у питању потпуно јасна и необорива истина о злочинима, злочинцима и њиховим невиним жртвама која мора да допре до свести сваког нормалног човека.

Извор: Нови Стандард