Savremeni nacizam i evro-atlantske integracije

Porast nacizma u Evropi, bez presedana, čiji smo svedoci poslednjih godina, kao i aktivizacija fašističkih grupacija i kultivisanje fašističke ideologije na nivou rukovodstva pojedinih država, skriva iza sebe duboke uzroke. Ova pojava ne može da se svodi samo na “nesmotrenost” od strane zapadnog javnog mnjenja i političkih elita i njihove nesposobnosti da izvlače pouke iz istorije. Težnja zapadnih arhitekti “Novog svetskog poretka” da iskoriste savremeni nacizam u svojstvu evropskih integracija (koje su se već praktično slile u evroatlantske integracije) – igra ključnu ulogu u ovom procesu koji predstavlja svojevrsnu reviziju rezultata Drugog svetskog rata i dezavuisanje odluka Nirnberškog tribunala. Radi se o težnji da se, kao prvo, na podoban način mobiliše javno mnjenje zemalja i čitavih regiona pod parolama evroatlantizma i rusofobije, a kao drugo, da se isprovociraju oponenti na odgovarajuću reakciju kako bi sa svoje strane njih optužili za destabilizaciju situacije.

Pomenuti mehanizam prvi put je isproban tokom devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije. Tada je akcenat stavljen na nacionalističke i otvoreno fašističke partije, pokrete i organizacije, prvo u Hrvatskoj, potom u Bosni i Hercegovini, a onda i u albanskom taboru na Kosovu i Metohiji. Tim snagama je dodeljena uloga katalizatora antisrpskog raspoloženja na njihovim teritorijama u cilju stvaranja povoljnog scenarija za zapadno javno mnjenje. Bio je to prvi nivo korišćenja nacizma i njegovih savremenih nosilaca. Drugi nivo je pušten u pogon posle očekivane reakcije od strane Beograda. Ovakva reakcija nezavisno od njene opravdanosti i konkretnih projava, proglašena je zalaganjem za velikodržavlje i pokušaj destabilizacije regiona. To je sa svoje strane omogućavalo zapadnoj politici da se popne na treći stepen intervencije, stvarajući neophodnu propagandističku osnovu za oružane akcije pod pokrićem OUN (u Bosni i Hercegovini) ili čak i bez nje (Jugoslavija 1999. godine). Pored toga, sličan pristup omogućio je da se razvije široka obrada lokalnog javnog mnjenja stavljajući ga pred dilemu: “Ili Srbija … (Rusija, Istok…) ili Evropska Unija (NATO, zapadna civilizacija).

Takav scenario se u ovom trenutku realizuje od strane Zapada i u odnosu prema Ukrajini. Bilo bi naivno verovati da zapadni lideri, organizacije civilnog društva i mediji nemaju informacije o delovanju “Desnog sektora” i drugih snaga koje su zahvatile vlast u Kijevu pre više od godinu dana. Pogotovo što aktivnost ukrajinskih nacionalista predstavlja direktnu pretnju za opstanak i samog postojanja mnogbrojnih etničkih grupa koje imaju tesne veze sa svojim saplemenicima u Mađarskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Grčkoj i drugim zemljama-članicama EU. Međutim, zapadni scenario zahteva od EU da zatvori oči pred ovom apsolutno očiglednom opasnošću kako bi iskoristila otvoreno nacionalističke i fašističke snage za maksimalnu mobilizaciju antirosijskog i antiruskog faktora u Ukrajini pod tim istim evroatlantističkim parolama. Ovakav pristup predviđa pozicioniranje savremenih nacista u svojstvu “boraca za demokratiju i evropske vrednosti”, a njihovih oponenata u vidu stanovnika istočne Ukrajine  – kao pristalica totalitarizma, ruske “pete” kolone i čak otvorenih terorista. Istovremeno se apsolutno zakonita dejstva Ruske Federacije po pitanju pružanja političke i humanitarne pomoći stanovništvu Donbasa proglašavaju kao antiukrajinske akcije i kao akt mešanja u unutrašnje poslove suverene i pritom demokratske države.

Analogan scenario realizuje se ne samo u Ukrajini, nego i na drugim postsovjetskim prostorima. Od početka devedesetih godina rukovodstvo SAD i EU neprekidno žmuri pred akcijama fašističkih pokreta i neonacističkih organizacija u zemljama Pribaltika. A svaki pokušaj Rusije da privuče pažnju svetskog javnog mnjenja i međunarodnih organizacija na obnovu nacizma i kršenju prava ruskojezičkog stanovništva u pribaltičkim zemljama – kvalifikuje se ponovo kao “mešanje u unutrašnje poslove” od strane Rusije. Čak ni amaerički kongresmen Dan Roranbaker koji je poznat po dosta uravnoteženoj poziciji, nije se uzdržao od slične sheme u intervjuu koji je dao ruskom časopisu   “Kommersant”, pozvavši Rusiju da se uzdrži od “mešanja u unutrašnje poslove Baltičkih država”.[1]

Jasno je da je od Brisela i Vašingtona naivno očekivati da će odustati od iskorišćavanja nacizma u svojstvu pokretačke sile i propagandnog obezebeđenja evrointegracijskih procesa u uslovima kada ideje evropskih integracija očigledno gube političku, socijalno-ekonomsku i finansijsku privlačnost, a u samoj EU se umnožavaju sukobi i pravci unutrašnjih raskola. Ipak, rast antibriselskog raspoloženja u zemljama-članicama EU sada primorava zapadne centre da počnu sa korigovanjem svojih pozicija.

Drugi važan faktor je objektivna sposobnost fašističkih i neonacističkih snaga da vremenom izlaze ispod kontrole svojih pokrovitelja i poverenika. Čak i sada pojedini koraci vlasti u Kijevu počeli su da izazivaju zabrinutost u nizu evropskih prestonica. Pogotovo u Češkoj, koja je već zatražila od ukrajinskih vlasti objašnjenje u vezi prihvatanja zakona o heroizaciji OUN-UPA[2]  od strane Vrhovne Rade, pripretivši da u suprotnom slučaju ona neće ratifikovati sporazum o asocijaciji Ukrajine sa EU. “Još pre samita u Rigi u Prag je trebalo da sleti ukrajinski ministar inostranih poslova Klimkin i objasni kako stoje stvari sa banderovcima itd” – izjavio je s tim u vezi ministar inostranih poslova Češke Ljubomir Zaoralek.[3]

Podrazumeva se da se od šefa resora inostranih poslova zemlje koja je 1938. godine postala žrtva Minhenskog dogovora Zapada sa Hitlerom, mogla očekivati još žešća formulacija povodom događaja u Ukrajini, pogotovo povodom odluka vlasti u Kijevu da “izjednače” Hitlerovu Nemačku sa SSSR-om. Evo kako je to, na primer, opisao šef izraelskog “Vizental centra” Efraim Zurof: “Odluka da se zabrane nacizam i komunizam predstavlja izjednačavanje najstrašnijeg režima genocida u istoriji ljudskog roda sa režimom koji je oslobodio Aušvic i pomogao da se okonča režim straha Trećeg rajha”.[4]

Pa i u zapadnim medijima već se mogu sresti objektivne ocene. Tako švedski časopis Aftonbladet podseća da se “rukovodstvu i narodu Sovjetskog Saveza ne može poreći jedno – želja da se razbije Hitlerov režim… Radi toga je Crvena Armija morala isterati Nemce iz okupiranih zemalja. Rusi su čak morali osvojiti i samu Nemačku. U tom smislu, Crvena Armija se zaista realno borila za oslobođenje istočne Evrope od fašizma”…[5]

Bilo kako bilo, dalje haranje nacizma u Ukrajini preti da porodi oružane sukobe ne samo na istoku nego i na zapadu zemlje. A to sa svoje strane može naterati vlade susednih zemalja EU da se umešaju u sukobe. Naravno, pod uslovom da su interesi saplemenika za njih važniji od nastavka geopolitičkog igranja sa savremenim nacistima u ime evroantlantizma.

_______________________________

Odrednice:

[1] Kommersantъ, 27.04.2015

[2] OUN-UPA – u prevodu – Ukrajinska ustanička armija i Organizacija ukrajinskih nacionalista – dve pronacističke organizacije u Ukrajini iz perioda Drugog svetskog rata (primedba prevodioca)

[3] http://www.fondsk.ru/news/2015/04/28/chehia-trebuet-razjasnenij-ot-ukrainy-po-povodu-zakona-o-geroizacii-oun-upa-33012.html

[4] The Jerusalem Post, 14.04.2015

[5] http://inosmi.ru/world/20150428/227758531.html#ixzz3Yg4ALiTZ

Izvor: Fond Strateške Kulture