Savršen zločin pripadnika „Carske vjere“

Tako to biva kada neko pomisli da će biti lukaviji od lukavog. Nikad ne čitaju ono što piše sitnim slovima i uporno ponavljaju Faustovu grešku. Vučić je bio odličan đak i student. Getea je sigurno čitao. I pored toga pomislio je da će se izvući. Ali, zapadni Moloh je nemilosrdan. Nije dovoljno samo izdati, prodati se, stati u službu najvećih dušmana svog naroda, pogaziti sve ono za šta si živeo i u šta si se kunuo, neophodno je uvek ponovo se dokazivati. Ako su Turčinu ruke krvave do lakata, poturici moraju do ramena. Tako je i Vučić od svojih zapadnih mentora dobio gorku hašku pilulu da popije. I to ni manje ni više, nego da izruči u Hag svog nekadašnjeg ”političkog oca” Vojislava Šešelja. I Vučić je sada pao najniže što je mogao. Uostalom, zar to nije film koji smo toliko puta do sada gledali?

Kompleks konvertitstva kod bivših pripadnika srpskog naroda trebalo bi da bude jedna od glavnih tema naše društvene misli. Međutim, naša društvena misao je uglavnom bežala od ove teme koliko je god mogla. Nikada nije bila dovoljno ”politički korektna”. Bez razumevanja ove teme i utvrđivanja dominantne osobine karaktera srpskog naroda iz koje jedino može da proizađe srpsko stanovište, svaka dalja rasprava i priča na tu temu je potpuno deplasirana i besmislena. O samoj suštini konvertitstva jasno je pisao Sima Matavulj u ”Pilipendi”, ali tom delu se nije poklanjala naročita pažnja, čak ni u okviru školske lektire. Tu imamo zastupljene sve faze preveravanja i tzv. ”promene svesti”. U samom delu znamo da se prvi unijatski prozeliti koji dolaze da upisuju u ”carsku vjeru” pojavljuju organizovano.

U početku stanovništvo je jedinstveno i odmah ih otera. Međutim, kada je došla gladna godina, rimski prozeliti ponovo dolaze. Za obećani džak neokrunjenog kukuruza traže da se upišu kod njih, odnosno da postanu rimokatolici. Iz istorijskih izvora znamo da se papska kurija i njena Kongregacija za propagandu vere svojski trudila da brojnim falsifikatima, izmišljotinama, podmetačinama, štampanim materijalom, natera srpsko stanovništvo da napusti Pravoslavlje, ili da za početak, zadrže pravoslavnu liturgiju, ali da priznaju papski primat. I kako to lepo pripoveda Sima Matavulj, najpre preveravaju najslabiji karakteri, jedna, dve, tri porodice i onda nastane problem. Čim jedna porodica pređe u rimokatolicizam, lokalne vlasti traže da se zbog njih u pravoslavne crkve stavi i rimokatolički oltar. Danas imamo novopečene istoričare evropejce koji crkve sa dva oltara tumače kao primer ”suživota i tolerancije”, a ne kao primer agresivnog rimokatoličkog prozelitizma, nasilnog pokatoličenja, koje je uvek svoj vrhunac imalo u genocidu i potpunom istrebljenju pravoslavnih Srba.

U početku konvertiti svoju prodaju vere za večeru objašnjavaju potrebom da se golo preživi, pregura zima, a kada se stvari poprave ponovo će se vratiti veri pradedova. Ali, oni sami vremenom postaju agitatori preveravanja i šire propagandu. Niko od njih nije promenio veru zbog toga što se na to slobodno izjasnio, ili što je u novoj veri našao sebe i odgovore na pitanja koja ranije nije imao, niti zbog duhovnih pobuda, već zbog čisto zemaljskih, materijalnih i sebičnih razloga. Jednom rečju, kod njih je pobedilo carstvo zemaljsko. Osećajući teskobu, nelagodu i sramotu zbog svog postupka, sami postaju agitatori i počinju da aktivno obavljaju posao za tuđina i zavojevača. I onda dolazi ona čuvena rečenica koja sve objašnjava: ”Ja sam ti Pilipenda carske vjere”.

Svaka mržnja i bratoubistvo u svojoj osnovi nosi težnju ka promeni društvenog statusa. Onog momenta kada konvertiti prevere, oni su odskočili i na društvenoj lestvici u odnosu na one od kojih su se razbratili. Doduše, ti nesrećnici će i dalje ostati u istoj bedi i pored neokrunjenog kukuruza koji su dobili, ali pošto su sada ”carske vjere” osećaju se mnogo većim i bitnijim nego do tada. Upravo ovaj socijalni momenat dovodi do raspada do tada jedinstvene zajednice. Pošto su oni sada ”carske vjere” sve manje osećaju bilo šta zajedničko sa dojučerašnjom braćom, tako da vremenom prestaju biti i Srbi. To je i vladika Rade lepo rekao da što promeniše veru još bi im prosto bilo, ali što se više ne zovu Srbima, već su u službi dušmana i osvajača protiv braće, strašan je greh i velika sramota. Znamo i kada poturice u ”Gorskom vijencu” kažu kako ima već 200 godina kako njihovi stari vjeru promijeniše i ko će se sada vraćati tome kada su videli Stambol ”Đe se vile u šerbet kupaju”.

Našim današnjim evropejcima mili je Brisel gde se mladi dečaci i tranvestiti ”u šerbet kupaju”. Ovo osećanje da se pripada ”carskoj vjeri”, bilo da se ona ranije manifestovala kroz katoličenje, ili islamizaciju, a danas kroz prihvatanje parole da EU nema alternativu, u konvertitima rađa osećaj superiornosti da su bolji i da su odskočili od svoje dojučerašnje braće. Ali, pošto je taj osećaj lažan i zasnovan je na prikrivanju njihove izdaje i beščašća, u njima se taj kompleks razvija u mržnju prema sunarodnicima. Kljakavi potomci će slušati priču kako je njihovog dedu ”carske vjere” tukao jedan ”Vlah i šizmatik” Pilipenda koji je došljak na ”hrvatskoj zemlji” i da se usudio da digne ruku na jednog pripadnika ”iranskog podrijetla”. To vaspitanje u mržnji postaće osnova budućeg genocida. U početku uvek bude sholastičko praznoslovlje rimokatoličkih samostana. Jame, Jasenovac, klanja i maljevi dolaze kasnije.

Interesantno je za primetiti da islamizacija kao preveravanje nije uzela toliki mah u stvaranju posebnog identiteta kroz oblikovanje novih nacija, možda zbog toga što je pojam nacije u Otomanskoj carevini bio potpuno stran i što je po šerijatu bila izvršena podela podanika po veri, a ne po etničkoj pripadnosti. Nacija je pojam koji se koristi posle Francuske revolucije i termin je koji oličava politički narod, odnosno građane jedne države sa svim pravima i obavezama koje imaju i koji važe za sve. Turski jezik se nije uopšte zapatio u krajevima koji su bili pod otomanskom vlašću, ali je zato srpski bio jedan od zvaničnih jezika kojim se govorilo i na Porti. Pošto je nacija tekovina moderne, tek posle dospevanja Bosne i Hercegovine pod Austro-Ugarsku i njenu okupaciju od iste, dolazi do etno-socijalnog inženjeringa u vidu stvaranja ”bošnjačke nacije” samo kako muslimani ne bi bili ono što su im preci, Srbi.

U tom trenutku odvija se i proces izgradnje ”hrvatske nacije” od Srba rimokatolika, a i ”albanske nacije”, kako od arbanaških plemena koja čak ni zajednički jezik nisu imala (albanski književni jezik je standardizovan tek 70-tih godina u 20. veku pod Enverom Hodžom i to tako što je govor Toska sa juga postao zvaničan jezik), tako i od poarbanašenih Srba, stanovništva turskog, grčkog, cincarskog i dr. porekla. Gegama, Mirditima i Toskama, koji čine posebne etničke grupe i verski su podeljeni. Beč je nacrtao zastavu i izmislio albansku naciju, kako bi imali svog igrača na Balkanu koji će da podbada i pravi problema pravoslavnim i slovenskim zemljama i narodima, a i da spreče ruski uticaj. Sa druge strane, u samom srpskom narodu kako su tokom 19. veka dolazile generacije školovane na zapadu koje su stvarale novu elitu u srpskom društvu, sve više su nametali kompleks kulturne i civilizacijske inferiornosti Srba u odnosu na zapad. Stanovište te generacije, bez obzira na politička i ideološka ubeđenja, najbolje je izrazio Jovan Skerlić, kada je rekao da svi narodi moraju bez pogovora da prihvate zapadni model društva, ili će doživeti sudbinu američkih Indijanaca.

Skerlić je bio zagriženi Jugosloven, čak je i Antu Starčevića i njegovu genocidnu ideju ”velike Hrvatske” smatrao jednim primerom ”južnoslovenskog ujedinjenja”. Zalagao se da Srbi govore samo ekavicom i pišu Gajevom latinicom. Kasnije kada je za vreme Prvog balkanskog rata doživeo veliko razočaranje u odnosu na zapad, jer ne samo da Srbija i Balkanski savez nisu dobili nikakvo pravo i podršku za težnju da se nacionalno oslobode azijatske otomanske tiranije i tako priključe evropskom društvu slobodnih naroda, već je zapad još podržavao Tursku. Tada se Skerlić upoznao sa licemerjem zapada i njihovom politikom dvojnih aršina i shvatio je da nije problem u našim i zapadnim vrednostima, već da zapad vodi politiku golih imperijalnih i sebičnih interesa uz slogan iz paganskog Rima ”Što priliči Jupiteru, ne priliči volu”. Mi ćemo za njih biti uvek oni drugi.

Ali, ovaj kompleks naše elite i nipodaštavanje sopstvene tradicije i nasleđa doveli su do razmimoilaženja između elite i običnog naroda. U težnji da što pre pobegnemo od ostataka otomanskog nasleđa i da što pre stignemo u Evropu, dobar deo naše pozapadnjačene elite počeo je sa prezirom da se odnosi prema sopstvenom narodu i njegovoj tradiciji, identitetu, kulturi, istoriji. Hteli su odmah da nadoknade 400 godina pod Osmanlijama i da postanemo ”Jevropa”, pritom zaboravljnjajući da je zapad postao to što jeste tek posle organizovane pljačke, pustošenja, otimačine u uništavanja drugih koje je počelo sa osvajanjem i pustošenjem Carigrada i ”križarskim pohodima”, a nastavilo se geografskim otkrićima i kolonijalnom ekspanzijom. Da biste razvijali tehnologiju i nauku potrebni su vam akumulirani rasursi kapitala. Zapad ih je stekao pljačkom i uništenjem drugih, a odakle to nama kada smo skoro pola milenijuma bili pod tuđinima i borili se za goli opstanak?

Pre krstaškog pustošenja Carigrada i osvajanja po Bliskom istoku, germanski narodi su skoro 1000 godina živeli tako što bi svaki baron, vojvoda ili plemić na brdu digao svoj zamak, ogradio feud i gledao da od komšija nešto otme. Ceo milenijum su zapadni primitivci živeli na ostacima antičke rimske kulture. Trebalo se samo sagnuti i pokupiti ono što je ostalo kao nasleđe pa videti kako se gradi put, rešava pitanje vodovoda i kanalizcije u gradovima, podižu forumi, univerziteti, bolnice, sistem raspodele žita koji sprečava pojavu gladi, ali germanske primitivce to nije interesovalo. Pod germanskim primitivcima podrazumevam pretke svih zapadnoevropskih naroda.

Karlo Veliki je nešto pokušao, ali se to sa njegovom smrću završilo. Francuski kralj do kraja 12. veka nije vladao teritorijom izvan šireg područja Pariza, engleski je već postao Jovan bez zemlje koji je na parčetu kore sa drveta ispisao Magnu Kartu o pravima plemstva koje ga je ucenilo, a Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda nikada nije bilo nikakvo ni sveto ni rimsko a ni neko carstvo. Evropa je tada bila na Mediteranu, u Romejskoj carevini i zemljama i narodima koji baštine pripadnost vizantijsko-pravoslavne civilizacije, Srbiji, Bugarskoj, pa i u Rusiji koja je i pod mongolsko-tatarskim jarmom bila ispred zapada. Arapska civilizacija na Bliskom istoku, Severnoj Africi i na Iberijskom poluostrvu u kulturnom smislu bila je tri koplja ispred zapada, jer su Arapi prevodili i koristili znanja starih civilizacija, kao i nasleđe antičke Grčke, Rima i Vizantije. Jedino su Germani i Romani živeli u ”mračnom dobu”, pa onda njihovi filozofi ”prosvetitelji” nastoje da njihove komplekse, primitivizam, sholastiku i neznanje projektuju i nametnu drugima kroz priče o nekom ”mračnom srednjovekovlju”.

Naša elita koja se školovala i prepisivala iz zapadnih izvora usvojila je i njihovu pamet, pa ovo nije imao ko da im objasni. Vremenom su na celokupnu srpsku tradiciju počeli da gledaju kao na neke daleke mitove, jer im je posle Berlinskog kongresa objašnjeno da Srbi pre 11., 12. veka nisu ni imali ništa značajno u istoriji. Pristajući na ove germanske i vatikanske falsifikate i laži i pored istorijskih izvora, arheoloških nalazišta i činjenica koje govore suprotno, naši evropski modernisti su smatrali da je samo srpsko stanovište suviše ”usko, retrogradno, zaostalo, primitivno, balkansko i antimoderno” pa su krenuli da nas usrećuju sa novim ”modernim, progresivnim, evropskim, naprednim” i sl. ”vizijama” kroz predloge državnih i ideoloških projekata. Zato se i jugoslovenska ideja tako lako zapatila, jer ju je neko samoj po sebi proglasio za naprednu i progresivnu, a srpsku tradiciju za nešto prevaziđeno i nemoderno, sa čim se ne može u Evropu.

Kako su nove generacije dolazile da se školuju u Beogradu iz unutrašnjosti, tako su mnogi postajali komunisti. Treba li podsećati da je na prvim izborima posle Velikog rata gradonačelnik Beograda bio komunista. Ta generacija podseća na onu iz 80-tih godina pod uticajem ”novog talasa”, samo što su uloge bile promenjene. U porodicama komunističke kaste na vlasti stasala su njihova deca koja su radi ličnog hira, a i da bi nervirali roditelje izbacivali ideje iz Ljotićevog ”Zbora” (setimo se samo grupe VIS ”Idoli”), da bi danas bili ostrašćeni evroatlantski fanatici. Kraljevina Srbija je porazila i razbila crno-žutu monarhiju, ali je potom samu sebe ukinula stvorivši nesrećnu Jugoslaviju u kojoj su svi demoni iz Austro-Ugarske došli do punog izražaja i koji su nas skupo koštali.

Srbima je nametana kolektivna krivica kroz stalne priče o ”hegemoniji, centralizaciji, zatvorenosti, imperijalizmu, korupciji, srpskoj buržoaziji” i sl. Srpski korpus je razbijen i mi u stvari nismo ni uspeli da stvorimo modernu srpsku državu, već smo stvorili Jugoslaviju. Zahvaljujući i našoj uglavnom nikakvoj eliti to i nije bilo moguće, jer su oni prihvatili stanovište naših neprijatelja da modernost i Srpstvo isključuju jedno drugo. Virus preveravanja u modernoj epohi pretvorio se u stvaranje veštačkih nacija, identiteta i jezika, politički i ideološki konstruisanih, dok je srpski narod morao da ćuti radi mira u kući. Komunistička verzija titoizma mogla je da padne na plodno tlo samo zahvaljujući već ranijoj činjenici postojanja Jugoslavije i ”integralnog jugoslovenstva”, koje je dezintegrisalo Srbe i Srbiju. Još jednom da ponovim, partizanski pokret za vreme Drugog svetskog rata bio je osveta dinarskih Srba eliti koja ih je izdala i ostavila na cedilu. Živo Srpstvo smo žrtvovali za neku mrtvu utopiju i ideološko bezumlje. To je i omogućilo izvršenje ”savršenog zločina” nad srpskim narodom.

Pojam savršenog zločina predstavlja ne samo zločin za koji počinilac ne odgovara, već vid zločina kojeg ni žrtva ne želi da se seća, već ga potiskuje u zaborav i o njemu čak i ne govori. Kao da žrtva oseća kompleks krivice, a u nekim slučajevima dolazi do poistovećivanja sa zločincem. Takav odnos prema sopstvenim žrtvama otvara prostor za krivotvorenje i istorijske falsifikate, a potomcima žrtava preostaje jedino pasivno i neadekvatno reagovanje koje se ne doživljava drugačije od strane trećih lica nego kao naša verzija istog događaja i smatra se preterivanjem. Osećanje nemoći dovodi do dodatnih unutrašnjih trvenja i podela, kao i pojave novog konvertitstva od strane onih koji ne žele više ni da pripadaju narodu koji smatraju jadnim, siromašnim i slabim. Unutar takvog društva dolazi do moralnog i socijalnog raspadanja.

Pošto smo doživeli i razbijanje etničkog i državnog prostora, postavljena je kompletna scena za potpunu propast. U našem slučaju savršeni zločin izvršili su naši izrodi i otpadnici od srpskog naroda. Kao takvi oni su postali oruđe u rukama tuđina, stranih osvajača i okupatora. Oni sami su ostali i biće niko i ništa u svojim protektorat-tvorevinama. Međutim, sada to i od nas prave. Mi sa etničkim Hrvatima nismo imali većih istorijskih problema sve dok nije krenuo projekat ”hrvatske nacije”. Zato je i termin ustaša u narodu ostao kao simbol krvoloka, izroda i otpadnika. Prvo se na udaru nađu delovi naroda koji su u graničnim oblastima, tako je i u našem slučaju krenulo unijaćenje i katoličenje. Vremenom smo posle hrvatskih i muslimanskih ustaša, dobili i crnogorske, vojvođanerske, pa i tzv. ”drugu Srbiju” usred Beograda. Danas imamo slučaj sa pripadnicima proevropske ”elite” koja je rešila da se za raspadajuću EU bori do poslednjeg Srbina. Tek kada uništi ”srpski virus”, zapad će smatrati da je obavio svoj posao ovde.

A šta je taj tzv. ”srpski virus” koji nam pripisuju naši neprijatelji? To je SLOBODA. Ona je u našem slučaju definisana kao dominanta srpskog karaktera, kako je to rekao Sveti Sava da ne priznajemo ničiju tuđu zemaljsku vlast, a iznad sebe priznajemo samo nebeski Jerusalim. Srpska Istina je Hristos a srpska Ideja je svetosavsko Pravoslavlje i Kosovski zavet. Naša himna ne peva o nekoj nacionalnoj gordosti, već o Božijoj Pravdi kao najvišoj vrednosti. Upravo to opredeljenje za večnost, slobodu, istinu, pravdu, za Carstvo Nebesko, ta hrabrost da se suprotstavi svakoj nepravdi i tiraniji je dominanta našeg karaktera i određuje našu različitost u odnosu na ostale narode. To je vertikala naše istorije, to je tajna srpskog naroda i njegov metafizički prizvuk. Svaka priča o srpskom stanovištu mora ovo da uvaži, jer ova vertikala objedinjuje i povezuje sve svetitelje, vladare, velikane, umetnike, državnike, vojskovođe, naučnike, koji su svedočili ovu istinu kroz vekove i razne epohe i predstavljaju uzore i orijentire u našem narodu. Samo ništarije i izrodi danas mogu da zagovaraju ”promenu svesti”. Ona vodi direktno u propast i kulturu smrti koja nas vodi u duhovnu i fizičku pogibelj. A što je najgore i za naše evropejce, oni misle da će biti lukaviji od svojih zapadnih gazda. Znaju oni da će biti bačeni na đubrište istorije kada obave svoj posao i da će njihovi zapadni gospodari brzo da im nađu zamenu, ali oni misle da će poput bednih šibicara da se nametnu kao najbolji ”pitomci” u regionu. Međutim, tu previđaju jednu činjenicu koju je izgovorio Napoleon: ”Ruka koja daje je uvek iznad ruke koja prima”.

Zato su u velikoj zabludi ove današnje evropoturice koje misle da će uništavanjem sopstvenog naroda kupiti kartu za članstvo u klubu globalne elite današnjih pripadnika ”carske vjere”. Mogu jedino da kupe radno mesto na neodređeno vreme u dubokim jamskim kopovima rudnika nečastivog. A na nama je da se dovedemo u pamet i ponovo posvedočimo glavnu osobinu srpskog naroda. Ona nas i čini plemenitim i uzvišenim, jer šta bi bez te uzvišene slobode i pravde uopšte i bili i koga bi pamtili? Oni koji su istorijski gledano bežali od te obaveze i težili trulim kompromisima i ”carskoj vjeri” svedočili su samo svoja zverstva, zločine i neljudskost. Proći će jednom i ova okupacija SAD-a, NATO-a i EU, ponovo će nas ogrejati sunce slobode. Zato već sada moramo da mislimo na ”dan posle”, da ne ponovimo neke ranije greške u vidu promašenih državnih i ideoloških projekata sa razbraćom, koja će opet, kada prigusti, promeniti stranu.

Izvor: Srpski kulturni klub

Komentari

2 Komentara na Savršen zločin pripadnika „Carske vjere“