SDS posle izbora i ostavki Bosića i Tadića

Šta će biti sa SDS-om? Da li će se podeliti ili raspasti? Da li će nestati ili opstati? Da li će se brzo obnoviti ili duže tavoriti na margini višestranačkog života? – pitanja su koje posle lokalnih izbora postavljaju posmatrači političkih prilika u RS.

Trijumf Dodikove koalicije i fijasko SPZ-a, odnosno pre svega SDS-a, zaista treba naveliko slaviti kao pobedu patriotskih snaga. Ali, valja se upitati i kakva je perspektiva SDS-a posle već kojeg po redu izbornog poraza, od kojih posljednji deluje kao fatalan? Ne treba zaboraviti da je to stranka koja je početkom 90-ih, u dramatičnim godinama po sudbinu srpskog naroda u BiH, okupila nacionalni pokret i stvorila RS. Jeste da današnji SDS vode neki drugi ljudi i da vode neku sasvim drugačiju politiku, ali bilo bi šteta da se ugasi svetla tradicija ove stranke. Da li je, međutim, SDS sposoban da se politički i kadrovski regeneriše kako je najavio šef stranke u izbornoj noći šokiran već prvim preliminarnim rezultatima?

U subotu, 8. oktobra, u Bijeljini na sastanku Glavnog odbora, Bosić, a za njim i Tadić, kao potpredsednik, podneli su ostavke, i to je u BiH bila vest za prve strane novina. U zapadnim demokratijama, posle svakog izbornog neuspeha, ostavka partijskog šefa je rutinska stvar i pitanje političkog bontona. Partija ne mora da je prihvati, ali u slučaju i Bosića i Tadića odlučiće tek izborna skupština, tim pre što nisu rekli da je „neopoziva“. Zanimljivo je da, uz Tadića, isti potez nisu povukli i Šarović‚ Mićić i drugi stranački prvaci, iako se ni oni ne mogu pohvaliti rezultatima izbora u „svojim“ regionima, niti su, kada je trebalo, oponirali političkim potezima svoga šefa. Signal da je zadnji čas za politički zaokret dobio je jedino od kolege u SZP-u – Mladena Ivanića, i neverovatno je kako to nije shvatio.

SDS nije doživio debakl na lokalnim izborima samo zbog grešaka predsednika Bosića i jednog od podpredsednika stranke Tadića, nego pre svega zbog loše političke orijentacije o kojoj je morala postojati saglasnost bar najužeg vođstva, ako ne i Glavnog odbora. Već u predizbornoj kampanji 2014, SDS je kritikovala Dodikovu koaliciju SNSD-DNS-SP zbog, navodno, sistematske proizvodnje konflikata sa drugim entitetom i „međunarodnom zajednicom“. Sama je pak raširila ruke prema bošnjačkim komšijama i tzv. međunarodnoj zajednici, te zauzvrat iz Sarajeva, EU i SAD dobila izdašnu podršku protiv Dodika.

Posle tesnog poraza SZP-a na opštim izborima, u kojim je Ivanić bio jedini dobitnik na gubitničkoj strani, vođstvo SDS-a kao da nije imalo strpljenja da novu šansu sačeka još četiri godine. Posegli su za gramom vlasti u zajedničkim organima, što je podrazumevalo pakt sa Bakirom Izetbegovićem kao starijim partnerom. Već kada su na samom startu otćutali programski govor predsednika Saveta ministara BiH u kome je Denis Zvizdić najavio oduzimanje još dva entitetska ministarstva (poljoprivreda i prosveta) dalo se naslutiti kako će izgledati nastavak bošnjačko-srpske saradnje u Sarajevu pod sponzorstvom OHR-a. Dva referenduma su bila poslednji predizborni test lojalnosti Republici Srpskoj na kome su pali sa svojim taktičkim polupodrškama.

Razmere poraza SZP-a, i posebno SDS-a, možda i jesu neočekivane, ali uzroci su toliko očigledni da ih je suvišno šire obrazlagati. Nije toliko važno ko je za lošu politiku personalno najviše odgovoran, koliko jeste: šta i kako dalje. Jasno je da po starom više ništa ne može, ali ne i šta bi trebalo da bude novo.

To bi jedino moglo da bude, a šta drugo doli promena kursa popuštanja i ustupaka prema zahtevima SDA i OHR-a, koji će vremenom rasti, te ozbiljna korekcija u nacionalno-patriotskom smeru. SDS će, međutim, time upasti u višestruke kolateralne nevolje. Prvo, naći će se u političkom prostoru koji već veoma uspešno pokriva SNSD. Drugo, time će izgubiti politički identitet i postati neprepoznatljiva na višestranačkoj sceni RS. Treće, SDA će otpustiti SDS kao nekooperativnog partnera koga u svakom momentu može da zameni jednakim brojem poslanika koalicije SNSD-DNS-SP, koji relano drže vlast u RS – i u globalu, i na lokalu. Četvrto, SDS će izgubiti antidodikovsku podršku spoljnih centara moći, koja je ionako dovedena u pitanje sa dva izborna poraza zaredom.

I najzad, ono što predstavalja najveći problem, i poslie ostavki i najavljenih internih izbora, zatečeni najviši rukovodioci stranke ostaće na visokim položajima u zajedničkim organima BiH. Teško da će Šarović u Savetu ministara, Bosić i Tadić u Parlamentarnoj skupštini BiH i brojni drugi anonimni kadrovi SDS-a raspoređeni na nižim stepenicama zajedničkih organa, biti spremni da prate politički zaokret stranke po cenu gubitka onog grama vlasti ili, kako to oni vole da kažu, „drugog nivoa vlasti“. U takvoj apsurdnoj situaciji, u kojoj bi SDS-ovci u partiji bili u raskoraku sa SDS-ovcima u vlasti, neizbežna bi bila podela SDS-a na dve partije ili bar dve snažne frakcije.

U potonjem slučaju najbolji kandidat za novog predsednika bio bi opet Bosić, koji nikada i nije bio klasični partijski vođa, nego više vešt koordinator regionalnih lidera na funkcijama potpredsednika stranke, a njegova ostavka ne mora biti prihvaćena na Glavnom odboru. Malo je je ipak verovatno da će svaki od njih, sa svojim pristalicama, krenuti svojim putem i verovatnije je da će se, pored Bosića i Tadića, i Mićić i Šarović taktički povući u Glavni odbor i iz pozadine nastaviti da vladaju preko mlađih naslednika.

Ako novog šefa SDS-a treba tražiti među četvorkom najmoćnijih, onda bi to tebalo da bude najpre Mićo Mićić. Na poslednjim unutarpartijskim izborima već je konkurisao Bosiću, u svom ataru se pokazao, bar i samo za dlaku, izborno nepobediv, a njegova Bijeljina predstavlja materijalnu bazu stranke. Za Tadića to ne važi, zbog marginalizacije stranke u glavnom gradu i hipoteke višestrukog gubitnika na predsedničkim izborima. Začudo, kao o favoritu među četvoricom, govori se o Šaroviću, iako je upravo on bio glavni protagonist jalove politike kooperacije sa Izetbegovićem – juniorom i ino-faktorom. A ovaj paradoks neki obašnjavaju njegovom naraslom finansijskom snagom, koja se danas lako preliva u političku.

Kao kandidat za predsednika iz mlađe generacije pominje se Vukota Govedarica, agilni parlamentarac iz Gacka koji je interno bio najglasniji oponent poražene politike SDS-a. Ali, nasuprot kadrovskom podmlađivnju, neki bi dali prednost veteranu iz slavne osnivačke generacije SDS-a – Momi Krajišniku, koji je i dalje politički vrlo aktivan. Ili, čak, šefu partije iz najboljih poslijeratnih godina – Draganu Kaliniću, koga je SDS odbacila i koji poslednjih godina, na čelu marginalne stranke, daje podršku patriotskoj politici SNSD-a.

Kako god se završio izbor ili djelimičan reizbor rukovodstva, ostaje nerešeno pitanje šta i kako promeniti u politici SDS-a? Uz mnogo više rodoljublja i domoljublja, koje podrazumeva i bolno otkazivanje dilova sa Bakirom i Inckom, trebalo bi joj dodati realan socijalno-ekonomski program koji bi bio ubedljiviji od onoga koji nudi aktuelna vlast. U predizbornoj kampanji i 2012. i 2014. SDS se zalagao za borbu protiv korupcije, za zapošljavanje i ekonomski rast. Ali, da su do sada išta od toga hteli i umeli – pokazali bi na lokalu pa ne bi izgubili tolike silne opštine. Trebaće im zaista mnogo političke kreativnosti i principijelnosti da bi povratili izgubljeno poverenje naroda.

Kriza u kojoj se poslije fijaska na lokalnim izborima našao SDS, pa sa njom i SPZ bez PDP-a, suviše je duboka i složena da bi bila rešena pukim kadrovskim rokadama i kozmetičkim promenama politike. A sve što je ozbiljnije iziskuje temeljito prestrojavanje, pa i dosta vremena. Da li će godina i po koliko preostaje do kampanje za opšte i predsedničke izbore 2018. biti za SDS dovoljna? Ne bi valjalo za RS da vlast dugoročnije ostane bez jake opozicije.

Izvor: Fond Strateške Kulture