Senka i pouka nove briselske farse

Ispočetka ništa nije imalo logiku. Ali, sada, kada mulj koji je ciljano uzburkala Vučićeva medijska mreža počinje da sleže u baru stvarnosti njegove politike, a pred nama se ukazao ekspresno srušeni potporni zid na srpskoj strani Mosta na Ibru, sve postaje jasno. Vučić je napravio još jedan korak ka definitivnom odricanju Srbije od Kosmeta, još jedno praktično guranje kompaktnog srpskog entiteta na severu pokrajine ka zagrljaju šiptarskih dželata, a da ni srpska država, ni srpski narod na terenu, nisu dobili, niti će dobiti, ništa za uzvrat. Zalud njegovi dežurni manipulanti za Kosovo, Đurić i Vulin, sa sve onim ljigavim Drecunom, pokušavaju da nas ubede u mudrost premijerove „politike mira“ i značaju tog sporazuma unutar Sporazuma koji su potpisali Vučićev Srbin, a Mustafin „ministar“, Goran Rakić i Tačijev punomoćnik Ferat Šalja, negde oko dva ujutro kada pošten svet spava a rade samo lopovi, pijanice i vampiri.

Ujutro, kada se pošten svet budi, rušenje je već otpočelo, a Srbi sa Severa mogli su samo da konstatuju još jednu prevaru beogradskih vlastodržaca i implementiranog im „gradonačelnika“, koji interese Srba „brani“ tako što danju ministruje u šiptarskoj „vladi“, a noću potpisuje spasilačke „sporazume“.

U kontekstu tog ekspresnog rušenja mnogo jasnije postaje dugo tamnovanje nevinog Olivera Ivanovića, uhapšenog upravo dan pred početak izbora za gradonačelnika Severne Mitrovice, u kojima je bio izraziti favorit, ali i ono dizanje tenzija sa „srpskim vozom“ koji, posle silne medijske pompe, više ne viđa čak ni Rašku, već sada saobraća na liniji Beograd-Vršac(1). 

Novo svetlo, svakako, dobijaju i dve poslednje epizode političke sapunice zvane „Briselski proces“, u kojima su, posle dužeg vremena, nosioci glavnih uloga ponovo bila dvojica najviših zvaničnika Srbije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, čije političko zajedništvo broji svoje poslednje dane. Dakle, upravo oni koji su, uz nezaobilaznog Ivicu Dačića, izdaju Kosmeta digli na najviši državni nivo, ne libeći se da zloupotrebljavajući skupštinsku govornicu, u više navrata, otvoreno obmanjuju građane Srbije o značaju i smislu „Briselskog sporazuma“, posebno prilikom onog marifetluka oko usvajanja tzv. „Platforme“.

Njihov iznenadni i reklo bi se iznuđeni boravak u Briselu kako bi se tamo susreli sa svojim pandanima u šiptarskoj paradržavi, Tačijem i Mustafom, u trenutku kada se u politička Srbija uveliko pozicionira za predsedničke izbore svakako je nagovestio da se radi o nečem izuzetno značajnom, ali i otvorio brojna pitanja u odnosu na srpsku poziciju u ovim „pregovorima“.  Pre svega ono suštinsko – zašto najviši srpski vlastodršci toliko žure da ispunjavaju zahteve koji otvoreno vode zaokruženju kosovske nezavisnosti, kada je nova američka administracija otvoreno stavila do znanja da joj takva mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja više neće biti spoljno-politička agenda, pa je izvesno da u tom smislu već za par meseci neće više biti baš nikakvih političkih pritisaka (čak da ih trenutno i ima), a da će raspadajuća EU, uplašena geopolitičkim jačanjem Rusije i ustoličenjem Trampa, nastaviti da Srbiji besmisleno otvara poglavlja čak i da Srbija u ovom trenutku poništi „Briselski sporazum“ i sve svoje ustupke po njemu učinjene?!? 

Naravno, rame uz rame sa gore postavljenim, ide i podpitanje, zašto Srbija uopšte dalje pregovara o nekakvim svojim „obavezama“ kada šiptarska strana do sada nije ispunila ništa od onog što je navodno preuzela i prilično otvoreno stavlja do znanja da to neće ni učiniti? Zašto odmah ne prekine tu farsu isporučujući Briselu rok do koga zahteva da Priština ispuni sve svoje „obaveze“ (naravno, ako ih je uopšte i preuzela), najavljajući da ako to ne učini čitav briselski proces smatra ništavnim??

Sadašnje geopolitičke okolnosti takvu mogućnost čine sasvim realnom. Ali, Vučić to ne čini! Valjda zato što smatra da je previše pametan za tako logičnu opciju. Umesto toga on, navodno, pokušava da na privremeno okupiranu teritoriju pošalje voz svetogrdno pretvoren u „manastir“,  i bespotrebno pravi tenzije o kojima sam već pisao na ovom portalu.(2) 

Te tenzije omogućavaju Prištini da specijalne policijske snage ROSU, pošalje u srpske sredine, navodno da spreči „upad voza“, iako im po Sporazumu tamo nema mesta. To naravno stvara atmosferu straha kod srpskog stanovništva, a Vučiću omogućava da izvrši premaštenje srpskih policijskih i nekih vojnih snaga prema onome što zovemo „administrativna linija“. Uz to njegovi mediji šire vesti o planiranom upadu šiptarskih trupa na srpske enklave, očekivanom krvoproliću itd, dok Nikolić odjednom pada u patriotski zanos i govori o slanju sinova na Kosovo, Ustavu i drugim omiljenim predizbornim kategorijama. Fuj!!

U takvim okolnostima odvijaju se dve poslednje briselske sesije. Ali šta se na njima dešava?

Prvo, primetićemo da se oni sa svojim šiptarskim funkcijskim para-klonovima u Briselu, oba puta, nalaze iza 20 časova, što u diplomatiji nikako nije vreme za radne, već za protokolarne susrete. U oba navrata, delegacije imaju polusatne sastanke sa Federikom Mogerini, gde navodno iznose svoje pozicije o predviđenim temama, a zatim posle kratke pauze odlaze na tzv. radnu večeru koja počinje oko pola deset. Već oko jedanaest (ili 23 časa) razilaze se sa konstatacijom da ništa nisu dogovorili osim da se dijalog nastavi. Šta ovo zapravo znači? Ništa, osim da dijaloga zapravo nije ni bilo.

O čemu se može dogovarati, kakvo rešenje nekog problema iznaći, za tako kratko vreme. Tim pre što u Briselu stoluje pristojan svet koji ne priča dok jede. Važni sastanci se održavaju u kancelarijama i salama za to predviđenim, a radne večere obično predstavljaju njihov protokolarni uspešan završetak. Ili obeležavanje nekog datuma. Druga briselska večera održana je na dan kada je međunarodni broj Kosova postao funkcionalan, tek da se zna.

Dakle, i dve poslednje briselske predstave idu ustaljenom linijom briselske sapunice – kako srpskoj javnosti poturiti gutanje još jedne žabe a da ne povrati sve što je progutala i ne kazni svoju izdajničku elitu na izborima.

Do sada im je glumatanje uspevalo. Ono što je dobro jeste da te žabe imaju sve kraće noge i da sve više zastaju u grlu, kao da su kosti. Već i srpski vrapci vide da su cilj žabe a ne pregovaranje, ne samo Srbi sa Kosmeta. U Briselu, sem farse, nije ni bilo nikakvih pregovora, osim kako da se pomogne srpskoj eliti da svoju javnost ubedi u neophodnost odricanja od Kosmeta. Jer, „elita“ je to već prihvatila.

Uostalom, zašto bi i oko čega Šiptari pregovarali sa Srbijom, osim o priznanju?

„Imaju svoje („administrativne“) granice, svoje pravosuđe, carinske službe, parlament, policiju, paravojne jedinice, telefonski međunarodni broj, priznaje ih skoro čitav Zapad. Imaju, dakle, sve elemente istinske države određene međunarodnim pravom (teritoriju, stanovništvo, granice i efektivnu suverenost). A, povrh svega, Brisel se, učestvujući u toj farsi od pregovora, pravi lud i izdaje saopštenja koja su ponižavajuća za Srbiju.“(3)

Vreme je da ovo shvate građani Srbije. Da razmisle zašto Vučić svoj, istinskom pravoslavlju,  skaredni „manastir-voz“ nije poslao u Novi Pazar ili u Preševsku dolinu, nego ga je gurao prema privremeno okupiranom Kosmetu. Da se zapitaju šta će Nikolić na kraju svog mandata u Briselu?

Ali i da u sebi osete snagu Kosovskog zaveta. Jer, dok je KOSOVA biće i NAS, a dok je NAS biće i KOSOVA! To je Istina, baš kao što je i Brisel Laž! Kula Vavilonska koja se ruši i raspada, sama po sebi… 

A još nije udarila munja Trećeg Rima, ni mač novog Konstantina…!

____________________________________________

Uputnice:

(1) www.juznevesti.com/Ekonomija/Voz-Kosovo-je-Srbija-ipak-ne-vozi-iz-Nisa-prebacen-za-Vrsac.sr.html

(2) www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/vuciceve-vozne-igre/

(3) www.ceopom-istina.rs/kosovo-i-metohija/nova-briselska-farsa/

Izvor: Fond Strateške Kulture