Северна Македонија у НАТО клопци

У јеку пандемије коронавируса, без много помпе и славља, Северна Македонија је 27. марта 2020. постала тридесета чланица НАТО савеза. Државни секретар Сједињених Држава, Мајк Помпео, је том приликом истакао како ће улазак Скопља у оквире Алијансе подстаћи „већу интеграцију, демократске реформе, трговину, безбедност и стабилност широм регије.“[1] Тридесет година након распада Југославије, јасно је да су овакве изјаве само демагошке поштапалице, у значајној мјери излизане и потрошене, које само стављају до знања, генерално гледано, небитност Северне Македоније сада након што је постала чланица.

Коментар Мајка Помпеа, орвеловски у својој суштини, заправо нема никакве везе са интеграцијом, демократијом или стабилношћу. Улазак Северне Македоније у НАТО амерички секретар поздравља искључиво из разлога што такав потез македонских власти проширује и учвршћује утицај Сједињених Држава на балканска дешавања.

Аутор је у ранијем тексту под насловом „НАТО савез у доба короне“[2] опсежно обрадио тренутно стање унутар Североатлантског савеза. Без обзира на сву ранију реторику, основни циљ Алијансе је остао исти као и приликом њеног оснивања. Задржати Американце унутар Европе, Русе ван континента, а Немце послушне. Као што нема разлике у основном циљу, нема разлике ни у главном непријатељу. Без обзира на облик политичког уређења руске државе, била то империја, био то савез комунистичких држава или федерација заснована на демократским принципима, Русија је била и остала главна опасност у умовима војних и политичких планера НАТО пакта.

Истини за вољу, геополитичка ситуација данас у значајном степену је другачија у односу на почетак деведесетих година прошлог века, да не говоримо о периоду непосредно након завршетка Другог светског рата. Данас се на сцени налазе друге велике силе, као што су Кина и Индија, те више мањих држава које располажу са знатно више утицаја него што је то раније био случај.

Управо због оваквог стања ствари, до одређене мере изненађује осификована представа света на којој се темеље модели понашања НАТО савеза. Изненађује, но не и превише. Не треба сметнути с ума да НАТО савез није само Алијанса у војном смислу, нити центар политичког одлучивања, но трансатлантска структура од чијег постојања зависе десетине хиљада послова, како оних најосновнијих, тако и оних најважнијих. Америчка војна индустрија свакако спада међу привредне секторе који су имали и још увијек имају највише користи од настанка и опстанка НАТО-а.[3] Питање непријатеља и оправданости постојања организације није толико битно, и једно и друго се на крају крајева увијек могу измислити. Након распада СССР-а, управо то је и рађено од стране западних политичара и генерала.

КОРИСТ ОД ЧЛАНСТВА

Без сумње, Вашингтон има највише користи од одржавања Алијансе, под условом да задржи тренутно виђење свог места у глобалним оквирима те садашњи приступ спољној политици. У светлу ове чињенице, намеће се питање какве користи од НАТО савеза имају мање чланице, као што је Северна Македонија? Гледајући из перспективе реалполитике, а војно особље је силом прилика приморано да тако посматра свет, Македонија се де факто сврстала на страну супростављену Москви. Русија себи не може приуштити луксуз посматрања сваке чланице НАТО савеза појединачно, из чега се логично може закључити да ће Москва убудуће потезе Македоније посматрати кроз призму чланства у НАТО пакту.

У случају војне конфронтације, Руска Федерација не може Северну Македонију, управо због учлањења у Алијансу, посматрати другачије до као непријатељску земљу. Чак и ако искључимо директни војни сукоб и ограничимо се на безбедносне и обавештајне операције које државе спроводе у периоду мира, Скопље се опет појављује у улози противника Русије с обзиром да, у сваком тренутку, може послужити као полигон за активности НАТО савеза, активности које не морају да буду у интересу самог становништва Северне Македоније. Када се подвуче црта, не може се без сумње рећи да је Скопље повећало степен сопствене безбедности. Штавише, с обзиром да се сврстало на једну од страна у тренутним напетостима између НАТО савеза и Русије, може се тврдити да је Северна Македонија заправо умањила сопствену безбедност.

Македонија, слично као и Србија, заузима битан геополитички положај на Балкану. Њен положај јој је могао послужити као адут у односима са великим силама, посебно Руском Федерацијом и Кином, заинтересованим да искористе Балкан као транзитну руту за своје енергенте и производе. Уласком у НАТО пакт, Скопље се својевољно одрекло ове предности, предавши њену контролу у руке планерима Алијансе и подредивши је интересима великих чланица НАТО савеза, првенствено Сједињених Држава.

С једне стране, упитно је колико ће територија Македоније као чланице НАТО савеза бити привлачна инвестицијама из Пекинга или Москве, посебно када се узме у обзир антагонистички однос Сједињених Држава према дотичним државама. С друге стране, чак и ако претпоставимо интерес за улагања у значајније инфраструктурне пројекте од стране Кине и Русије, не постоји ништа што би зауставило Вашинтгон, или пак Берлин, да присиле македонске власти на одустајање од датих пројеката. Економски подухвати који би могли користити становништву Сјеверне Македоније, на овај начин, бивају жртвовани интересима великих сила у оквиру НАТО савеза. Може се тврдити, до одређене мјере, да је Скопље уласком у Алијансу жртвовало битан дио суверености и државних прерогатива.

Можемо претпоставити да су уласком у НАТО савез, македонске власти покушавале да реше неколико домаћих проблема од којих се албанске сепаратистичке тенденције намећу као најозбиљнији. Поред жеље Албанаца да, на овај или онај начин, део Северне Македоније припоје ономе што зову Велика Албанија, Скопље се суочава и са економском стагнацијом и демографским опадањем. Поред свега, не треба сметнути с ума да улазак у НАТО македонској политичкој елити отвара нове могућности. Чиме су плаћене те нове могућности друго је питање.

За НАТО савез, Македонија је још само једна домина у низу којом се додатно остварује притисак на Србију, и Србе генерално. Скопље посматра улазак у НАТО као вид решавања унутрашњег проблема са Албанцима и њиховом идејом Велике Албаније која би присвојила скоро половину тренутне македонске територије.[4] С обзиром да су Северна Македонија и Албанија земље чланице НАТО савеза, по некој логици, требало би доћи до смањења тензија и територијалних претензија, но слична ситуација у односу између Атине и Анкаре јасан је показатељ да чланство у НАТО пакту није гаранција против апетите Тиране.

ПРОБЛЕМ ИДЕНТИТЕТА

Парадоксално, процес уласка у НАТО савез, који је укључивао договор са Грчком око самог назива државе, може се временом показати као шкодљив по одржавање стабилности и политичког јединства Северне Македоније. Након распада бивше Југославије, Македонија је била једина која се поред свих других проблема наметнутих дотичном ситуацијом суочавала и са питањем виђења сопствене нације те схватања сопственог идентитета.

Историјски гледано, немогуће је повући непрекинуту линију трајања између народа који себе данас назива Македонцима и античких Македонаца Александра и Филипа. У последња два миленијума назив Македонија везивао се првенствено уз самосталну античку државу, потом уз римску провинцију истог имена која нестаје са сцене у тренутку досељавања Словена на Балкан и нестанка римске власти над дотичном територијом. Са називом се поново сусрећемо током касног осмог века када бива оформљена византијска војна област, тема, Македонија.[5]

У току пола миленијума турске владавине, Османлије нису никада организовале територијално-административну јединицу са називом Македонија, да би се име појавило поново у модерном периоду. Овај летимичан историјски преглед јасно упућује да између античких, и највјероватније, Грцима блиских Македонаца и савремених Македонаца словенског порекла не постоји никаква спона сем имена. Упркос томе, македонска политичка и интелектуална елита своје напоре су усмериле према заснивању савременог македонског идентитета на тврдњи о непрекинутој историјској вези између тренутних Македонаца и њихових имењака из епохе Александра Великог. Као најочигледнији примери овог пројекта истичу се међународни аеродром у Скопљу који је донедавно носио назив Александар Велики, те велика статуа посвећена истој историјској личности подигнута у македонској престоници.

Као што се може опазити, питање имена за македонско становништво није само ствар емоција, већ питање идентитета, односно егзистенцијално питање. Исто виђење ситуације имају и Грци у грчкој области идентичног назива.[6] Проблем који настаје када се виђење македонског идентитета, од стране самих Македонаца, доведе у додир са чињеницом да је Скопље пристало на промену имена огледа се у ситуацији где идентитет Македонаца постаје раздвојен од пожељног историјског темеља. Овакво стање ствари приморава македонско становништво да прихвати флуидност као карактеристику сопственог идентитета, што је у супротности са самом природом идентитета као појма, или пак да потражи другачије историјске темеље свом идентитету.

У оквиру споразума, Грчка је пристала на прихватање постојања македонске нације и језика, те подршку приступу Скопља НАТО савезу, док је Македонија пристала на промену имена те брисање свих иредентистичких опаски у македонском Уставу. Иако се чини да Атина прави уступак, дух идентитета, једном пуштен из боце више се не може повратити.

Сам назив Северна Македонија више упућује на географску одредницу него ли на националну државу. Штавише, ако већ постоји Северна Македонија то директно упућује да постоји и нека друга Македонија, јужна или централна, али то и није толико битно. Из македонске перспективе, битно је да посредна потврда постојања других области са истим именом упућује и на постојање страних националних група које имају право на македонски идентитет, чиме се затвара круг и долазимо до закључка идентичног оном у ранијем пасусу.

С обзиром да је сам македонски идентитет био доведен у питање Споразумом из Преспе, не чуди значајан степен јавног противљења његовом потписивању. Грчка, која је годинама блокирала приступ Скопља НАТО савезу, управо због имена, договором из Преспе је једним делом задовољила своје интересе. Упркос томе, чак и са грчке стране било је очигледно незадовољство становништва постигнутим договором, што упућује на закључак да политички актери, како у Атини, тако и у Скопљу, нису деловали сами нити искључиво у интересу сопствених држава.

БОРБА ПРОТИВ РУСИЈЕ

Не треба сметнути с ума да је референдум у Македонији, управо по питању договора са Грчком око имена, пропао јер је излазност била далеко мања од законски неопходне.[7] С друге стране, испитивања јавног мњења у Грчкој су показала изузетно низак степен подршке споразуму, нешто више од 17 одсто испитаних, док се више од 65 одсто противило договору.[8] Током протеста који су одржани у Атини и Скопљу, западни медији су се такмичили у приказивању дотичних демонстрација као вида руског утицаја и уплитања у унутрашње ствари суверених држава. Оно што није споменуто, наравно, јесу притисци и уплитања западних престоница, са нагласком на Брисел, Вашингтон и Берлин, у процес решавања сукоба око имена између Грчке и Македоније.[9]

Ток догађаја и није превише тешко реконструисати. Сукоб око имена Македоније је неопходно окончати да би се добила сагласност Грчке за улазак Скопља у НАТО. Политички потези и притисци иза сцене, се примењују како на једну тако и на другу страну. И Атина и Скопље жртвују по нешто, иако се чини да, у крајњем исходу, Македонија губи више неголи што добија. Споразум из Преспе се потписује и ступа на снагу што коначно омогућава улазак Македоније у Алијансу. Учлањење Скопља у Алијансу ствара додатни притисак на две последње државе на Балкану које остају ван Северноатлатнтског савеза, Србију и Босну и Херцеговину. Као што је већ истакнуто, крајњи циљ је онемогућавање утицаја Москве и Пекинга, без обзира на интересе македонског становништва.

За разлику од празне демагогије Мајка Помпеа приликом уласка Скопља у Алијансу, чланак Џорџа Сороша за Њујорк тајмс, написан одмах по потписивању Споразума из Преспе, много је ближи истини. Без околишања, дотични „филантроп“ истиче да је главна сврха овог договора и процеса који следе, јачање отпорности балканских држава „на утицаје – економске, дипломатске и војне природе – из Пекинга, Анкара или Москве.“[10] Као што је било и за очекивати, нема помена јачању отпорности балканских држава на утицаје из Брисела, Берлина или Вашингтона, иако дотично уплитање није скривано, чак ни од званичника самих Сједињених Држава.

Наиме, у августу 2018. године, Вес Мичел, тадашњи помоћник државног секретара, сведочећи испред Комитета за међународне односе америчког Сената, је истакао да су „дипломате Сједињених Држава одиграле кључну улогу у решавању спора око имена између Грчке и Македоније.“ У наставку исказа, није тешко уочити да је питање чланства Македоније у НАТО савезу првенствено питање борбе против Русије. Интереси македонског становништва ту не играју никакву улогу. Македонија је само фигура на плочи у оквиру шире стратегије. Мичел наводи да „дипломатија Сједињених Држава мора бити подржана војном силом која је без конкуренције и потпуно интегрисана са нашим савезницима и свим нашим инструментима моћи… Државни секретаријат САД схвата опасност од Русије веома озбиљно те јој се супроставља како отворено тако и тајно, при чему се од свих 49 дипломатских мисија Сједињених Држава у Европи и Евроазији очекује развој, координација и извршење прилагођених акционих планова за поништавање руског утицаја у земљама домаћинима.“[11]

Сведочење изнад служи као потврда ауторове тврдње да се политика НАТО савеза није променила те се не разликује превише од тренутка оснивања. Илустративан и кратак пример дотичне политике би се могао пронаћи у пошалици која се појавила на интернету са почетком грађанског рата у Украјини – Сједињене Државе су спремне да се боре за Украјину до последњег Украјинца.

Македонци живе у илузији ако верују да ће однос Вашингтона бити другачији према њима. Свако проширење Алијансе служи да створи додатни притисак на Москву те онемогући њено деловање на европском континенту у периоду мира, док у случају могућег војног сукоба, земље чланице играју улогу тампон зоне која треба да истроши руску војну моћ и онемогући је да нанесе значајнију штету америчким трупама, територији и инфраструктури. У овом сценарију, услед географског распореда, земље Источне Европе би претрпеле далеко већу штету неголи оне на западу континента, под условима да се ратне операције воде путем конвенционалних ратних средстава, што ничим није загарантовано.

ЧЕТИРИ ВЕЛИКА ПРОБЛЕМА

Сагледавши у укупности процес који је увео Скопље у НАТО савез, може се уочити неколико елемената са негативном конотацијом из перспективе Македоније.

Први од њих јесте питање идентитета; питање које је Скопље покушало решити узимањем античких Mакедонаца као темеља свом идентитету, нешто слично идеји да савремени Албанци вуку корене од древних Илира. И једна и друга теза, потпуно разведене од научних и историјских чињеница, на сваком кораку бивају оповргнуте самом историјом, природом и културом савремених Македонаца и Албанаца. Када се погледа период од 27 година који су Македонци провели у сукобу са Грчком око имена, и идентитета који иде уз дотично име, стиче се утисак да су обе стране релативно брзо постигле споразум који, када се све сумира, највише користи интересима некога трећег.

До таквог закључка су стигли и неки чланови македонске интелектуалне елите, као што је професор Биљана Ванковска са Филозофског факултета у Скопљу која истиче „да је Македонија морала променити име и идентитет у сврху стицања чланства у војном савезу. Такозвани Преспански споразум је проузроковао значајну колатералну штету, почевши са озбиљним кршењем међународног права, људских права, владавине закона, па све до изузетно дубоке поларизације становништва“.[12]

Бивши македонски амбасадор при НАТО пакту, Мартин Треневски, се махом слаже са ранијом констатацијом наводећи да „је већина људи у Македонији задовољна што смо чланица Алијансе, но начин на који је то постигнуто, по мом мишљењу, ће бити спомињан у свим антологијама свјетске политике као примјер бруталне реалполитике, непоштовања међународног закона и воље народа“.[13]

Овде је занимљиво приметити контрадикторне ставове о мишљењу опште популације везано за чланство. Ако је судити према речима Треневског, већина становништва је задовољна што је Македонија чланица НАТО савеза. У овоме има делимичне истине, Албанци су свакако задовољни, но ако погледамо излазност на референдум о Споразуму из Преспе, јасно је да заправо већина Македонаца далеко више вреднује сопствени идентитет и државу од чланства у западној војној Алијанси. Излазност на референдум је, по ауторовом мишљењу, далеко бољи показатељ ставова македонског становништва према чланству у Алијанси неголи мишљења различитих политичких личности, које приватно могу имати много користи од учлањења Скопља у НАТО.

Другу проблематику, коју је процес приступања НАТО савезу додатно усложнио јесте питање шиптарских сепаратистичких тензија. Према истраживању Галупа из 2010. године, 83 одсто Албанаца у Албанији, те 81 одсто и 53 одсто Албанаца на Космету и у Македонији, подржавају остварење идеје Велике Албаније.[14]

Добар део македонске територије, према овом пројекту, заправо припада Албанцима, што је и био један од разлога за сукобе између шиптарских терориста и македонских снага безбедности у току прве деценије новог миленијума. Уласком у НАТО савез, македонска политичка елита је своја надања у погледу територијалне целовитости положила у Вашингтон с обзиром да се од Американаца очекује држање албанских иредентистичких тенденција на кратком ланцу.

С обзиром да Скопље, тренутно, игра по налозима Запада, може се сматрати да је претња од албанског сепаратизма стављена под контролу, но само за сада. Мир са Албанцима је купљен и трајаће само до оног тренутка док Скопље извршава наређења из Вашингтона. Првом приликом када македонска политичка елита покуша да делује у сопственом интересу, а противно жељама америчких планера, Вашингтон се неће устезати од, у најмању руку, гледања кроз прсте потезима албанских политичара који води ка сукобу или распаду Македоније.

У оквирима Балкана, Македонија није усамљена када се говори о претензијама Албанаца на територије других народа. У истом положају се налазе и Србија, Црна Гора те Грчка. У случају све три државе, део њихове територије, према ставу албанских историјских ревизиониста, припада „првобитном“ албанском етничком простору.

Логичан потез македонских власти био би политичка сарадња, на локалном плану, са осталим државама које амбиције Албанаца погађају, те сарадња са силама као што су Русија и Кина, које имају користи од одржавања снажне македонске државе као препреке америчким интересима. Развој ситуације, делом образложен раније у тексту, сврстао је Скопље у амерички табор, што ће на дуже стазе највјероватније имати негативне конотације по македонску државност.

Подршка Вашингтона, или бар дела америчке елите, пројекту Велике Албаније трајаће само док амерички интереси буду изискивали такво понашање. Без обзира на интересима ограничену подршку, несумњиво је да дотична подршка мења ствари на терену, чега је очигледан пример ситуација на Космету. Македонци не могу очекивати од својих нових савезника коначно решење албанског питања у оквирима Македоније, с обзиром да то није Вашингтону у интересу. Сједињеним Државама Велика Албанија служи као полуга притиска на Србију, Црну Гору, Македонију и Грчку, на три последње земље посебно с обзиром да су већ делом предале своју сувереност уласком у НАТО.

Док постоји потреба у Вашингтону за одржавањем утваре Велике Албаније како би вршила одређену контролу над добрим делом Балкана, македонско-албански сукоб неће бити решен, с обзиром да обе стране држе једна другу у својеврсном шах-мату који је могуће капитализовати само са благословом Сједињених Држава.

У погледу економије, која се намеће као трећа проблематика, може се очекивати останак Македоније у тренутном положају, који мање или више деле све остале земље Балкана. Демографско-економски паразитизам Запада, са посебним нагласком на Њемачку, ће се наставити заједно са друштвеним инжењерингом чији циљ је пуко пресликавање аспеката западног друштва на македонску популацију и постепено замењивање аутохтоних културних карактеристика глобалистичким модусима понашања. Није немогуће да се животни стандард у Македонији поправи, у односу на тренутни, но немогуће је очекивати да ће Скопље, као клијент Запада, икада имати исти стандард.

Комплетан економски модел Запада заснован је на одржавању економске разлике између центра и периферије, као у колонијалном систему, с циљем одржавања циклуса привлачења радне снаге и људских потенцијала те стицања богатства. Очигледно је да периферија никада не сме, нити у оваквом систему може, досегнути исти степен развоја са центром. Суштина система се огледа у сталној репродукцији различитости између центра и периферије у погледу економског развоја, животног стандарда и привлачности.

На крају долазимо до финалног проблема са којим се суочава македонско друштво, односно све очигледнија поларизација становништва. Прве назнаке растуће подељености унутар македонског корпуса су се могле приметити током низа демонстрација у 2017. и 2018. години, организоване од стране како позиције тако и опозиције. Демонстрације из 2017. су у значајној мјери помогле довођењу на власт Зорана Заева чија политичка опција је међу најодговорнијим за увођење Македоније у НАТО, односно постизање Преспанског споразума са Грчком. Протести одржани годину дана после били су усмерени против споменутог споразума и промене имена, иако су то били услови за улазак у НАТО и ЕУ.[15]

На улазак у ЕУ, Северна Македонија ће чекати још дуго времена,[16] а улазак у НАТО није имао позитиван утицај на економску ситуацију и свакодневни живот. Као што је раније споменуто, референдум о споразуму са Грчком је морао бити поништен због веома ниске излазности, што је само по себи зачајан показатељ расположења већине Македонаца. Северна Македонија се де факто тренутно налази у НАТО-у противно вољи својих грађана, што је довољан разлог за подстицање раније присутних пукотина у македонском корпусу.

КОСОВСКА КРИЗА?

Приликом прошлогодишњих избора за председника Македоније, кандидат СДСМ-а Стево Пендаровски је однео победу тек у другом кругу избора, уз нешто више од 50.000 гласова разлике што је веома мала предност и не даје разлога за славље тренутно владајућој странци у Македонији. Албански гласови су одиграли кључну улогу у избору Пендаровског[17] из чега се може закључити да унутар искључиво македонског становништва, нови председник не ужива већинску подршку.

У току првог круга председничких избора, одзив бирача је био слаб и износио је 41,6 одсто. Овако ниска излазност може истовремено упућивати како на бојкот тако и на апатију гласачког тела. С обзиром да је Зоран Заев поднео оставку непосредно након што је Француска блокирала преговоре о чланству у Унији,[18] како би грађани на превременим иборима одлучили о даљој политичкој путањи земље, поставља се питање стабилности тренутне власти, посебно у условима где повећање животног стандарда грађана, једно од обећања Заевовог СДСМ-а, још треба да се оствари.

На политичкој сцени Македоније, тренутно СДСМ и ВМРО-ДПМНЕ представљају најважније странке, бар у оквирима македонског становништва. Евентуална победа ВМРО-а би подразумевала њихово одступање од Преспанског споразума с обзиром да су на томе темељили своју досадашњу платформу или потпуни политички заокрет, што би опет поткопало њихова политичка надања на дуже стазе. С друге стране, победа СДСМ-а је могућа но уз понављање улоге албанских гласова као одлучујућих и настављање са тренутном политиком упркос све мање опипљивим користима од исте. У случају победе ВМРО-а и одржавања њиховог ранијег политичког курса, раздор унутар Македонаца може бити замењен заоштравањем односа са Албанцима, док би победа СДСМ-а омогућила тренутну политичку стабилност науштрб македонског јединства.

Положај Сјеверне Македоније, у овом тренутку, је веома сложен услијед више фактора који сви негативно дјелују на друштвене и државне прилике унутар земље. Слаба економија, нерјешено питање идентитета и поларизовано друштво су рецепт за грађанску непослушност и сукобе.

Иако је све учињено како би се, наизглед, избегла судбина Србије и дешавања на Космету, испоставља се да би Македонија још увек могла да има своју косовску кризу, можда управо због чланства у НАТО савезу.

____________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[7] https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/region/3274019/zatvorena-glasacka-mesta-u-makedoniji.html

[8] https://www.tovima.gr/2018/11/20/international/1264694/

[9] https://www.investigate-europe.eu/en/2018/whos-been-meddling-in-macedonia-not-only-who-you-think/

[10] https://www.nytimes.com/2018/06/18/opinion/northern-macedonia-rename-greece.html

[11] https://www.foreign.senate.gov/imo/media/doc/082118_Mitchell_Testimony.pdf

[12] https://emerging-europe.com/news/four-takeaways-from-north-macedonias-nato-membership/

[13] https://emerging-europe.com/news/four-takeaways-from-north-macedonias-nato-membership/

[14] https://infobrics.org/post/29589/

[15] http://www.politika.rs/sr/clanak/416022/Region/Protest-u-Makedoniji-protiv-promene-imena-drzave

[16] https://www.standard.rs/2020/05/25/proces-prosirenja-eu-je-zaustavljen/

[17] https://globalriskinsights.com/2019/06/division-and-apathy-in-north-macedonia/

[18] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/zoran-zaev-podnio-ostavku

---

Извор: Princip.news