„Шкотска сукња“ за Брисел

Садашњи референдум о независности Шкотске без обзира на његове резултате представља својеврсну прекретницу за Европску Унију. Може се испоставити да његов утицај на будућу судбину ЕУ буде још јачи и судбоноснији од утицаја финансијско-економских превирања, нарастајуће популарности националиста и еуроскептика или промашаја Брисела на спољнополитичком фронту. Тачније речено: сви ови процеси представљају карике у ланцу и тај ланац прети да се затегне око врата садашње ЕУ и тиме отвори врата за кардиналне промене на читавом европском континенту.

У чему се огледа главна опасност од шкотског референдума за присталице евроинтеграција у оном виду у коме оне сада егзистирају (а таквих присталица је много не само у земљама-чланицама ЕУ него и у земљама које још само маштају да уђу под сводове јединствене европске куће – у том смислу и у Србији)? То се односи како на природу самог догађаја, тако и на његов посредни утицај на друге земље.

Пре свега, ради се о преседану распада земље-чланице ЕУ. Сецесионистички процеси свакако нису новост у новијој историји Европе.Присетимо се само распада Чехословачке, да и не помињемо драматичне догађаје на просторима бивше Југославије. Међутим, у свим тим случајевима земље су почеле да се деле, а потом да куцају на врата ЕУ. Са Шкотском је потпуно обрнута ситуација и то представља удар по самом моделу ЕУ интеграција као таквих. Тако да је веома тачна прогноза издања LeHuffingtonPost,о томе да развој ситуације око Шкотске “може политички систем Европе довести у ћорсокак”: “Јер она ни једном још није морала да се суочава са одвајањем делова једне од њених чланица”.[1]

Као друго, треба истаћи да се плебисцит заснива на такозваном “политичком уговору” између Лондона и Единбурга. Британски премијер Дејвид Камерон раније је обећао да ће признати слободну вољу Шкотланђана и да неће спречавати даљи политички процес раздвајања, па он сада једноставно нема могућности за “корак уназад”.

Такву могућност имају власти других земаља где су се слични референдуми већ појављивали (Шпанија – Каталонија) или је велика вероватноћа да ће се појавити (Белгија, Шпанија – Баскија, Италија). У другим државама власти не журе да постигну политички споразум са сепаратистички расположеним регијама. Међутим, управо постојање оваквог договора који је примењен у Шкотској постаће важан фактор у радикализацији расположења у свим европским сепаратистичким регионима. Није случајност да учесници демонстрација за подршку Каталонији активно подржавају не само Шкотланђане, него и британског премијера, изјављујући буквално следеће: “Камерон ће ући у историју као лидер који уважава демократију. Ми смо одушевљени квалитетом њиховог демократског система”. “Вољу Каталоније неопходно је уважавати исто тако као што влада Уједињеног Краљевства уважава вољу Шкотланђана” – истакао је градоначелник Барселоне Хавијер Тријас.

Сходно томе, сви они премијери који не иду у сурет сепаратистичким расположењима у Шпанији, Белгији или Италији, биће одмах проглашени недемократским, што ће озбиљно заоштрити степен политичке борбе и радикализовати локалну политичку сцену. Маријано Рахол, премијер Шпаније, још раније је упозоравао на то да ће чак и “регионалне консултације” по питању независности Каталоније бити незаконите”.[2] Међутим, спровођење референдума у Шкотској објективно слаби правну чврстину овакве позиције.

Трећи важан аспект референдума у Шкотској огледа се у његовом утицају на судбину сада већ општебританског референдума о месту земље у Европској Унији. Премијер Камерон је обећао да ће у случају да победи на предстојећим парламентарним изборима, он такав референдум и спровести. Међутим, парадокс је у томе да су управо Шкотланђани међу свим поданицима Уједињеног Краљевства били највеће присталице евроинтеграција. Из овога следи да ће њихов излазак из Уједињеног Краљевства учинити практично неизбежним гласање за излазак Велике Британије из ЕУ. “Одсуство шкотских бирача – а то је број од 4 милиона гласача – може бити одлучујући тренутак да превагне тас на ваги у корист противника ЕУ” – констатује DeutscheWelle.[3]

Истовремено, Северна Ирска ће да “виси”. Локални сепаратисти су се још крајем ХХ века уверили у немогућност да своје циљеве остваре мирним средствима. Међутим, пример Шкотске и евроскептицизам Камерона могу бити од користи политичком процесу самоопредељења Белфаста. Могуће је да се сви ти процеси на британским острвима заврше изласком Велике Британије из ЕУ у њеном скраћеном виду – али зато са убрзаним процесом примања Шкотске и Северне Ирске у редове ЕУ. Остаје отворено питање да ли ће сама ЕУ од тога бити јача.

На крају, не треба потценити ни утицај шкотског референдума на ситуацију по спољашњем периметру ЕУ. Овде Турска може испасти главни губитник, а победник Курди (не само турски). Није случајно да се данас управо у Анкари тако активно одбацују паралеле са референдумом о самоопредељењу Шкотланђана. “Ни на једном другом месту на свету нема таквог уговора између централне владе и потенцијално сепаратистичког дела државе” – каже се у турском издању Zaman и подсећа на чворишта геополитичких противуречности око Курда: “Багдад никада неће признати резултате таквог плебисцита и истицаће одсуство правне базе у ирачком уставу за спровођење референдума. А о томе да ће Анкара бити спремна да призна исход једностраних залагања Курда по питању добијања независности путем референдума на југоистоку Турске, уопште не треба ни помишљати”.[4]

Што се тиче Курда – уистину развој ситуације у њиховом табору одређује се не само и не толико спољним сепаратистичким преседанима, него местом региона у систему глобалних геополитичких игара.Но, ко је још пре неколико сумњао у чврстину Уједињеног Краљевства? А међународни догађаји последњих година очигледно су добили способност самоубрзања…

_______________________________________________

[1]http://inosmi.ru/world/20140915/223014999.html

[2]The Guardian, 15.09.2014

[3]http://www.dw.de/%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D

[4]http://inosmi.ru/europe/20140911/222937919.html

Извор: Фонд Стратешке Културе