„Škotska suknja“ za Brisel

Sadašnji referendum o nezavisnosti Škotske bez obzira na njegove rezultate predstavlja svojevrsnu prekretnicu za Evropsku Uniju. Može se ispostaviti da njegov uticaj na buduću sudbinu EU bude još jači i sudbonosniji od uticaja finansijsko-ekonomskih previranja, narastajuće popularnosti nacionalista i euroskeptika ili promašaja Brisela na spoljnopolitičkom frontu. Tačnije rečeno: svi ovi procesi predstavljaju karike u lancu i taj lanac preti da se zategne oko vrata sadašnje EU i time otvori vrata za kardinalne promene na čitavom evropskom kontinentu.

U čemu se ogleda glavna opasnost od škotskog referenduma za pristalice evrointegracija u onom vidu u kome one sada egzistiraju (a takvih pristalica je mnogo ne samo u zemljama-članicama EU nego i u zemljama koje još samo maštaju da uđu pod svodove jedinstvene evropske kuće – u tom smislu i u Srbiji)? To se odnosi kako na prirodu samog događaja, tako i na njegov posredni uticaj na druge zemlje.

Pre svega, radi se o presedanu raspada zemlje-članice EU. Secesionistički procesi svakako nisu novost u novijoj istoriji Evrope.Prisetimo se samo raspada Čehoslovačke, da i ne pominjemo dramatične događaje na prostorima bivše Jugoslavije. Međutim, u svim tim slučajevima zemlje su počele da se dele, a potom da kucaju na vrata EU. Sa Škotskom je potpuno obrnuta situacija i to predstavlja udar po samom modelu EU integracija kao takvih. Tako da je veoma tačna prognoza izdanja LeHuffingtonPost,o tome da razvoj situacije oko Škotske “može politički sistem Evrope dovesti u ćorsokak”: “Jer ona ni jednom još nije morala da se suočava sa odvajanjem delova jedne od njenih članica”.[1]

Kao drugo, treba istaći da se plebiscit zasniva na takozvanom “političkom ugovoru” između Londona i Edinburga. Britanski premijer Dejvid Kameron ranije je obećao da će priznati slobodnu volju Škotlanđana i da neće sprečavati dalji politički proces razdvajanja, pa on sada jednostavno nema mogućnosti za “korak unazad”.

Takvu mogućnost imaju vlasti drugih zemalja gde su se slični referendumi već pojavljivali (Španija – Katalonija) ili je velika verovatnoća da će se pojaviti (Belgija, Španija – Baskija, Italija). U drugim državama vlasti ne žure da postignu politički sporazum sa separatistički raspoloženim regijama. Međutim, upravo postojanje ovakvog dogovora koji je primenjen u Škotskoj postaće važan faktor u radikalizaciji raspoloženja u svim evropskim separatističkim regionima. Nije slučajnost da učesnici demonstracija za podršku Kataloniji aktivno podržavaju ne samo Škotlanđane, nego i britanskog premijera, izjavljujući bukvalno sledeće: “Kameron će ući u istoriju kao lider koji uvažava demokratiju. Mi smo oduševljeni kvalitetom njihovog demokratskog sistema”. “Volju Katalonije neophodno je uvažavati isto tako kao što vlada Ujedinjenog Kraljevstva uvažava volju Škotlanđana” – istakao je gradonačelnik Barselone Havijer Trijas.

Shodno tome, svi oni premijeri koji ne idu u suret separatističkim raspoloženjima u Španiji, Belgiji ili Italiji, biće odmah proglašeni nedemokratskim, što će ozbiljno zaoštriti stepen političke borbe i radikalizovati lokalnu političku scenu. Marijano Rahol, premijer Španije, još ranije je upozoravao na to da će čak i “regionalne konsultacije” po pitanju nezavisnosti Katalonije biti nezakonite”.[2] Međutim, sprovođenje referenduma u Škotskoj objektivno slabi pravnu čvrstinu ovakve pozicije.

Treći važan aspekt referenduma u Škotskoj ogleda se u njegovom uticaju na sudbinu sada već opštebritanskog referenduma o mestu zemlje u Evropskoj Uniji. Premijer Kameron je obećao da će u slučaju da pobedi na predstojećim parlamentarnim izborima, on takav referendum i sprovesti. Međutim, paradoks je u tome da su upravo Škotlanđani među svim podanicima Ujedinjenog Kraljevstva bili najveće pristalice evrointegracija. Iz ovoga sledi da će njihov izlazak iz Ujedinjenog Kraljevstva učiniti praktično neizbežnim glasanje za izlazak Velike Britanije iz EU. “Odsustvo škotskih birača – a to je broj od 4 miliona glasača – može biti odlučujući trenutak da prevagne tas na vagi u korist protivnika EU” – konstatuje DeutscheWelle.[3]

Istovremeno, Severna Irska će da “visi”. Lokalni separatisti su se još krajem HH veka uverili u nemogućnost da svoje ciljeve ostvare mirnim sredstvima. Međutim, primer Škotske i evroskepticizam Kamerona mogu biti od koristi političkom procesu samoopredeljenja Belfasta. Moguće je da se svi ti procesi na britanskim ostrvima završe izlaskom Velike Britanije iz EU u njenom skraćenom vidu – ali zato sa ubrzanim procesom primanja Škotske i Severne Irske u redove EU. Ostaje otvoreno pitanje da li će sama EU od toga biti jača.

Na kraju, ne treba potceniti ni uticaj škotskog referenduma na situaciju po spoljašnjem perimetru EU. Ovde Turska može ispasti glavni gubitnik, a pobednik Kurdi (ne samo turski). Nije slučajno da se danas upravo u Ankari tako aktivno odbacuju paralele sa referendumom o samoopredeljenju Škotlanđana. “Ni na jednom drugom mestu na svetu nema takvog ugovora između centralne vlade i potencijalno separatističkog dela države” – kaže se u turskom izdanju Zaman i podseća na čvorišta geopolitičkih protivurečnosti oko Kurda: “Bagdad nikada neće priznati rezultate takvog plebiscita i isticaće odsustvo pravne baze u iračkom ustavu za sprovođenje referenduma. A o tome da će Ankara biti spremna da prizna ishod jednostranih zalaganja Kurda po pitanju dobijanja nezavisnosti putem referenduma na jugoistoku Turske, uopšte ne treba ni pomišljati”.[4]

Što se tiče Kurda – uistinu razvoj situacije u njihovom taboru određuje se ne samo i ne toliko spoljnim separatističkim presedanima, nego mestom regiona u sistemu globalnih geopolitičkih igara.No, ko je još pre nekoliko sumnjao u čvrstinu Ujedinjenog Kraljevstva? A međunarodni događaji poslednjih godina očigledno su dobili sposobnost samoubrzanja…

_______________________________________________

[1]http://inosmi.ru/world/20140915/223014999.html

[2]The Guardian, 15.09.2014

[3]http://www.dw.de/%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D

[4]http://inosmi.ru/europe/20140911/222937919.html

Izvor: Fond Strateške Kulture