Шта је Русија понудила Грчкој?

У чланку о томе како пословање грчког премијера Алексиса Ципраса угрожава традиционалне пријатељске везе Грчке са Русијом написао сам да гасовод који су Руси предложили треба само да помогне Грцима, али нема неки смисао по руску стратегију. У овом чланку ћу објаснити зашто.

Прво треба нешто рећи о извозној политици руског гаса. Параноја Запада о наводној „политици гасовода“ Москве срозала је разумевање политике извоза руског гаса на крајње несвакидашњи ниво, чак и међу коментаторима који традиционално говоре у прилог Русији. Нема доказа да Москва свој извоз гаса користи у политичке сврхе („политику гасовода“). Руси ретко спроводе геополитичке стратегије које им Западњаци приписују, и то се види у случају гасовода. Нема доказа да Москва на извоз гаса гледа као адут у геополитичком смислу или политичку предност, а и Москва је то увек порицала.

Да је Москва играла тако предвидиво, онда би цела прича око Украјине и колапс односа између ЕУ и Русије разбили те заблуде. Руси на извоз гаса једноставо гледају као на бизнис. Никад нису укидали гас земљама само зато што су били у политичком сукобу. Наставили су да снабдевају Грузију и током рата у Јужној Осетији 2008. године. Снабдевају балтичке државе и никад им нису укинуле гас нити су запретиле тиме упркос многим политичким конфликтима које Русија има са тим државама. Било је прилика када су заврнули гас Украјини (2006, 2009. и 2014), али то је било само због неплаћања. Будући да Украјина сада плаћа, додуше неким ситнишом, Руси их снабдевају на изненађење и бес многих.

Кад се постави теза о коришћењу гаса као политичког средства, тада многе неистине око тог питања постају очигледне. Нема доказа да су Руси покушали да спрече Европу у њеним покушајима да диверсификује снабдевање гасом. Никад нису опструисали пројекте ЕУ да гас увози из Каспијског региона, САД, Алжира или Катара. Ако су неки од ових планова пропали, то не значи да су их Руси спречили. То је зато што наведени пројекти нису могли да доставе гас.

Зато је грешка третирати Северни, Јужни и Турски ток као геополитичке планове, којима би се Европа сатерала у ћошак и била принуђена на компромисе око многих ставова. Руси знају да је то немогуће. Разлог свих ових токова је у томе што је Русија схватила да се Украјини, кроз коју пролази сва дистрибуција гаса, не може веровати. Године 2006. и 2009. Украјинци су украли гас који је био намењен другим купцима а 2014. запретили су да ће то поново урадити.

Разумљиво је зато што су Руси одлучили да окончају улогу Украјина као транзитне земље. Сви пројекти руских гасовода имају за циљ само да је заобиђу и ништа друго. Иако су то скупи планови, потребни су како би се Русија постарала да гас дође до оних који су га платили. Стога има неки комерцијални смисао, супротно од онога што многи кажу.

Северни ток, намењен Немачкој и северној Европи, направљен је и сад се продужава. Јужни ток је отказан јер је ЕУ одлучила да буде део Трећег економског пакета (санкција?). Раније сам опширно објаснио зашто је Русима потпуно неприхватљиво и шта их је натерало да откажу цео пројекат (The Real Reason Russia Cancelled South Stream, Russia Insider, 4th December 2014). Уместо Јужног тока, су Руси објавили да ће гасовод водити до Турске, и најавили Турски ток, који напредује.

Руска одлука да направе Турски ток уместо Јужног је донесена је зато што је Турска велики потрошач руског гаса и притом није чланица ЕУ, па није у обавези да поштује Трећи енергетски пакет. Крајња дестинација Турског тока је гигантско чвориште које Турци праве у европском делу земље. То чвориште ће примати гас из Турског тока, али и из других неруских гасовода, попут Трансанадолијског тока из Каспијског региона.

Тада је најављено да Руси не намеравају да продуже ток даље од тог чворишта у Турској. Будући да ЕУ инсистира да сваки ток буде у складу са Трећим енергетским пакетом, Руси су саопштили да неће ништа градити на територији ЕУ. Будући да су Бугарска и Грчка чланице Европске уније, Руси су отписали градњу гасовода кроз њихове земље. Оно што су Руси хтели да кажу јесте да, ако Европљани желе да користе гас из чворишта, онда ће морати сами да изграде инфраструктуру. То је био руски став све док Сириза није освојила власт.

Марта 2015. Ципрас је посетио Москву и тада се поставило питање како добити помоћ. Заблуда је да Путин једним потезом може дати Грцима новац. Колико год новца да би дала Русија, морао би да потече из неког извора: (1) из руског буџета; (2) из социјалног фонда; (3) из уплате за неки пројекат. Руски буџет је одобрила Дума, и ту нема места за давање Грчкој. Зато би се морала извршити ревизија буџета, коју би опет морала да изгласа Дума. А то би било контроверзно, будући да је буџет у дефициту. Давање новца из социјалног фонда је исто проблем. А тај фонд може да инвестира само у замље са кредитним рејтингом ААА. Грчка, која је пред банкротом, нема такав рејтинг. У децембру 2013. Руси су заобишли те регулативе и из социјалног фонда дали три милијарде долара Украјини. Украјина тада није имала ААА рејтинг, и Руси су после зажалили због тога. Незамисливо је да су спремни поново да ураде тако нешто.

То оставља простора само за инвестицију, и то је оно што је Русија предложила. Иако је то у супротности од оног што су Руси одлучили кад су отказали Јужни ток, оно што су Ципрасу у марту предложили јесте градња гасовода кроз Грчку до чворишта одакле би узимала гас. Уз то би дошло и пет милијарди превремене исплате из финансијских резерви Гаспрома. Тај новац би Грчка могла да искористи да плати дуговања за ММФ за овај месец.

То, наравно, не би помогло Грцима да преброде све своје проблеме. Али би јој ипак пружило простор за дисање. А Русија је понудила Грцима да тај простор за дисање искористе како би се придружили банци БРИКС. И онда би се са том банком могло преговарати о позајмици.

Иза банке БРИКС стоји Кина са својим практично неограниченим резервама. Позајмица из те банке, уз утисак да је онда Кина дискретно укључена у све, потпуно би променила динамику ситуације. Нигде није речено да грчко прикључење банци БРИКС, што је Русија званично изнела, не би могло да се деси без пристанка Кине. И у суштини изгледа да је то понуда коју су само Руси изнели Грцима.

Далеко од тога да би сигурно успели. Постоје ризици по обе стране. Руси се морају уздати у то да ће Грчка, за разлику од Бугарске, пркосити политици ЕУ и да се неће повиновати Трећем енергетском пакету. Ако би се Грци показали као Бугари, онда би тих пет милијарди долара било протраћено. Много су добре воље Руси показали према Грцима, чим су спремни на то, а то је опет и промена одлуке од прошле јесени да не граде на територији ЕУ.

Грци се, са своје стране, морају уздати у Русију и Кину да ће истерати реструктурирање дуга од ММФ и ЕУ. Ако се то не би десило, дуг на висини 180 одсто БДП би фактички био неодржив. ЕУ и ММФ би пре дозволиле реструктурирање дуга него да пусте Грке да оде у руке Русије и Кине. Ипак, не постоји гаранција за то. Могуће је да би ЕУ и ММФ толико побеснеле да би одбиле реструктурирање. То би у неком тренутку било неминовно, али до тад би Грчка спалила све мостове са ЕУ.

Упркос прихватању чињенице да је понуда Русије коцкање, није искључено да Грчка на крају заврши у горој позицији него што је сад. Извештаји наводе да су ММФ и ЕУ и даље оштри упркос грчком одбијању руске понуде. Проблем лежи у томе што је једна страна грчке владе, на челу са Министарством енергетике, за руски предлог, док је фракција окупљена око сектора финансија против. Изгледа да Ципрас не може да се определи између та два утицаја.

Чинило се да је руска понуда и даље на столу, али сада се не чини тако. Изгледа да би Грци то прихватили само у случају Grexit-а. Да ли ће и тада понуда важити, остаје да се види.

Превео – Андреј Цвијановић

Извор: Русија Инсајдер, Нови Стандард