Šta ostaje od Srbije nakon okončanja pregovora sa EU

Prva runda pregovora EU i Srbije po pitanju evropskih integracija ponovo je posvedočila protivurečnost i složenost problema. Po najskromnijim procenama pregovarački proces će trajati 6 godina (do 2020. godine).[1] I po isteku ovog roka politički, ekonomski pa čak i administrativni pejzaž Srbije može se promeniti do neprepoznatljivosti.

Zaista, iza fraze koju je izrekao Štefan File, Komesar EU za proširenje i politiku susedstva – “početi pregovore – znači ući u veoma zahtevnu fazu. Potreban je naporan rad. Mnogo izazova je pred nama” – ne skriva se samo zahtev za “normalizacijom” odnosa Beograda i Prištine.[2] Sudeći po informacijama kojima raspolažemo, u skorije vreme Brisel će od srpske vlade zahtevati stvaran napredak Srbije po pitanju programa “regionalizacije” zemlje. Taj program ne samo da konačno odbacuje Kosmet od Srbije, nego i druge oblasti u Srbiji čini maksimalno samostalnim u ekonomskim, finansijskim i političkim poslovima – posebno imamo u vidu Vojvodinu i Rašku oblast (Sandžak). Sprovođenje ovog programa očigledno će pripasti ovoj istoj vladajućoj koaliciji na čelu sa Srpskom Naprednom Strankom čiji se rejting uoči vanrednih izbora procenjuje na 45% + 11% rejting Socijalističke Partije Srbije.[3]

Akako bi posledice tog procesa bolje predstavili, korisno je pažljivo pogledati na sve ovo što se danas događa u Ukrajini.

Poslednjih nekoliko dana na talasu zaoštravanja unutarpolitičkih sukoba u Kijevu, u mađarskim i rumunskim medijima pojavile su se praktično istovremeno, kao po narudžbi, publikacije koje je teško drugačije kvalifikovati nego kao stvaranje propagandne osnove za čerečenje suverene države. Iz Bukurešta, sa stranica vodećeg rumunskog časopisa Adevarul,praktično je stigao poziv na vojnu intervenciju radi zaštite Severne Bukovine, Hercevskog okruga i Južne Besarabije, koji su pre Drugog svetskog rata ulazili u sastav Kraljevine Rumunije. “Zar rumunska država u ovakvoj situaciji ne bi trebalo da interveniše, između ostalog i vojno?” – novine su postavile retoričko pitanje.[4]

Dok rumunske pretenzije na Bukovinu i Južnu Besarabiju još uvek ne izlaze izvan okvira novinskih diskusija, to rumunski sused – Mađarska – sličnu aktivnost već projavljuje na partijskom nivou. Nacionalistički krugovi u Budimpešti ne samo da procenjuju mogućnost prisajedinjenja svojoj zemlji Zakarpatja sa 150 hiljada sunarodnika, već ostvaruju i bliske veze po partijskoj liniji. Ekstremistička partija Jobbiknajaktivnija je po tom pitanju i uspostavila je tesne veze sa liderima zakarpatskih Mađara. Još krajem oktobra 2013. godine kada su dramatični događaji u Ukrajini tek počeli da promaljaju, delegacija te partije je uzela učešće u radu društveno-političkog foruma u zakarpatskom gradu Beregovo. Učesnici foruma, između ostalog i lider Jobbik(za bolju Mađarsku”) Gabor Vona i mađarski poslanik u Evropskom parlamentu Bela Kovač, istakli su da je proces evrointegracija Ukrajine nemoguć bez “regionalizacije” zemlje, zapravo bez izdvajanja u Zakarpatsku oblast Pritisnjenskog okruga sa mađarskim stanovništvom. Pravni osnov za takav korak bi trebalo da postanu zakoni EU o regionalizaciji koje Brisel već praktično nameće kandidatima za EU – u prvom redu Srbiji.

Začuli su se i glasovi o mogućem uvođenju mađarske vojske u Zakarpatje.[5]

Jasno je da su zapadno-ukrajinske nacionalističke snage navikle da u zaključivanju sporazuma sa EU vide način da se Ukrajina “otme” od Rusije. Međutim, pretnja da se od same Ukrajine zbog toga mogu oteti zapadne oblasti – izgleda može za njih postati neprijatno otkriće.

Koliko je realan sličan razvoj događaja? Kada bi se radilo o izolovanim zahtevima i pokretima, tada bi se sve moglo pripisati “šačici nacionalista” i prikriti se iza opšteprihvaćene pravne teze o “nepovredivosti granica”. Ali problem je u tome što se gromko izgovorene reči u Bukureštu i Budimpešti, kao i zahtevi za prekomponovanjem Ukrajine baziraju na široj državnoj ideologiji koja potiče iz potrebe da se u ovom ili onom vidu “sabiraju” odgovarajuće teritorije oko Mađarske i Rumunije.

U slučaju Mađarske radi se o realizaciji ambicioznog programa vlade Mađarske od pre pet godina, o pomoći Mađarima koji žive u granicama srednjevekovne “Krune Svetog Stefana”. Mađarska istoriografija smatra Ištvana Ikoji je vladao početkom XIveka, za “sabirača mađarskih zemalja”. Teritorija “Krune Svetog Ištvana” prostirala se u srednjem veku od Jadrana do Bukovine (opet ta Bukovina!) i od Beča do Transilvanije. Kao sredstvo za današnje “sabiranje” ne služi samo uticaj novca pod plaštom kulturno-humanitarnih parola, nego i distribuiranje mađarskih “etničkih” pasoša.

Što se tiče Rumunije, tamo nacionalističke ideje gaji lično Predsednik Trajan Basesku i jaka umešanost u problem Pridnjestrovlja. Basesku je u svom novogodišnjem obraćanju već obećao da će učiniti sve da 2014. godina bude godina ujedinjenja Moldavije i Rumunije. A mesec ranije, uoči novembarskog samita po programu “Istočnog partnerstva” u Viljnusu, on je nazvao Sporazum o pridruživanju sa EU koji je potpisao Kišinjev, prvim korakom Moldavije na putu evrointegracija, što može predstavljati ugodan preduslov za mogući savez sa Rumunijom. “Mi želimo da napravimo jednu državu” – podvukao je Predsednik Rumunije.[6]

Nije moguće da Trajan Basesku ne shvata da se slične parole ne mogu realizovati bez rešenja pitanja Pridnjestrovlja. Kao što je poznato taj region je ušao u sastav Moldavije u okviru šire “razmene teritorija” prilikom koje su Ukrajini pripale Severna Bukovina i Južna Besarabija. Shodno tome, u slučaju dalje destabilizacije situacije u Ukrajini, Bukurešt i njegove pristalice u Kišinjevu mogu se kladiti na obrnutu “razmenu” – povratak Pridnjestrovlja Ukrajini u zamenu za teritorije naseljene Rumunima. U sličnom scenariju se pojavljuje i lukava nada da će se dobiti blagonaklonost Rusije koja ima ključnu ulogu po pitanju regulisanja problema u Pridnjestrovlju.

Prilikom razmatranja ovog problema postoji još i širi aspekt – opšteregionalni. Pokušavajući danas da igraju na “ukrajinsku kartu”, rumunski i mađarski nacionalisti kao da potcenjuju pretnju konflikta širokih razmera, pa tako i sa učešćem njihovih zemalja. Na primer, već pominjana mađarska partija Jobik aktivna je ne samo u mađarskom nego i u rumunskom pravcu delovanja. Vođa partije Gabor Vona je na leto 2013. godine boravio u gradu Žosen u Transilvaniji koji je naseljen mađarskim stanovništvom i u ime svoje partije koja je ušla u parlament Mađarske, obećao je da će se boriti za stvaranje mađarske autonomije u Transilvaniji. Čak je izrazio spremnost da na sebe preuzme odgovornost za mogući oružani konflikt između Bukurešta i Budimpešte. On je pozvao Premijera Mađarske Viktora Orbana da uspostavi protektorat Budimpešte nad Mađarima u Transilvaniji u cilju stvaranja “autonomije Mađara u Rumuniji”. Sa analognim pozivom istupio je i Laslo Tekeš, dobro poznati u svetu predsednik samoproglašenog Saveta mađarske autonomije Transilvanije, bivši potpredsednik Evropskog parlamenta i aktivni učesnik rumunske revolucije iz 1989. godine. Tako da, deleći međusobno delove zapadne Ukrajine, poznati politički krugovi Mađarske i Rumunije mogu “dogurati” i do konflikta ne samo zbog te Bukovine, nego i zbog Transilvanije. A ako se uzme u obzir i složeni kompleks “istorijsko-teritorijalnih” pitanja i uzajamnih odnosa Mađarske i Slovačke – onda klupko uzajamnih teritorijalnih pretenzija koji su gusto isprepletani u “istorijskom sećanju” može da zahvati celokupno istočno krilo EU i NATO pakta.

U nastaloj situaciji mnogo zavisi od Evropske Unije. Jer je upravo uporna želja EU da što pre veže Kijev bilateralnim ugovorom i poslužila kao katalizator današnje nestabilnosti u Ukrajini – i ne samo tamo. “Regionalizacija” Srbije bi zasigurno mogla biti sledeća.

___________________________________

[1] AFP210929 GMTJAN14

[2] RIA NOVOSTI 21/01/14 14:35 21.01.2014 14:36

[3] AFP 281510 GMT JAN 14

[4] http://adevarul.ro/locale/suceava/ucraina-herta-1_52e3aafec7b855ff56c8f85d/index.pdf

[5] http://thekievtimes.ua/authority/311751-itogi-myatezhej-rumyniya-i-vengriya-gotovy-razdelit-ukrainu.html

[6] http://www.dni.ru/polit/2013/11/28/264926.html

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Šta ostaje od Srbije nakon okončanja pregovora sa EU