Šta se vidi na Vidovdan 2013

1.

Verovanje da se na Vidovdan stvari oko nas, u jednom magijskom poretku, vide jasnije i bolje nego ostalim danima, navodi na pomisao da ipak neće biti kako su Srbi u svojoj novijoj istoriji imali previše Vidovdana, kako danas vole da kažu njihovi zapadni pacifikatori. Živeći u vremenu kad se od Srba krije toliko toga – krije se njihova prošlost; kriju se njihovi najveći istorijski podvizi ili se proglašavaju nedostojnim porazima; posebno se kriju njihovi junaci; kriju se njihovi najodličniji umovi, i oni iz prošlosti i savremenici; krije se njihov civilizacijski značaj, krije se njihova snaga, njihove mogućnosti i njihovi izbori – a najviše od svega krije se njihova budućnost. Zagledani u nju, čkilje, još ne znajući gledaju li u smrt ili u sunce, jedino dvoje u koje se, prema Larošfukou, ne može netremice gledati.

Biće ipak da su Srbi imali premalo svojih Vidovdana, posebno u poslednjih sedamdeset godina, toliko malo da bi taj istorijski zaostatak mogli sustići samo ako bi im, nekim čudom, svaki dan postao Vidovdan. Zato je Vidovdan 2013, dodatno opterećen značenjima i događajima koji bi da zamagle taj dan, ipak prilika da postane vidljivo nešto od onog što nije bilo ili bar tako izgleda.

2.

Na primer, da se istorija nikad ne ponavlja i da je taj varljivi utisak samo proizvod nesavršenosti našeg oka i lenjosti našeg uma. Jer taj utisak o ponavljanju samo je odsjaj kontinuiteta istorijskih težnji, onog što je Čerčil u svojoj često citiranoj rečenici nazivao „večnim interesima“. Otuda je ideja kako su pritisak i pretnja jedino što može da proizvede rezultat kod Srba – to opšte mesto u stavu diplomata u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Briselu s kraja 20. i početka 21. veka – na primer, samo odblesak davnašnjeg stava da je „na Balkanu jedino sigurno sredstvo zastrašivanje“, koji je izrekao Austro-Poljak Agenor Goluhovski, šef bečke diplomatije na prelazu iz 19. u 20 vek.

Tačno vek posle Goluhovskog, 2. maja 2000, dok se u zapadnim prestonicama zahuktavaju pripreme za rušenje Slobodana Miloševića, nemački diplomata Vili Vimer u svom čuvenom pismu kancelaru Gerhardu Šrederu svedoči o zatrašujućoj sudbini namenjenoj već bombardovanoj Srbiji. „Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“, hladnim jezikom državnog činovnika piše Vimer, objašnjavajući da bi se na taj način obezbedilo neprekinuto strateško vojno prisustvo SAD na prostoru od Baltika do Anadolije, što je Ajzenahauer – kako kaže, „greškom“ – propustio da učini 1945. godine. „Sprečavati razvoj Srbije na svim linijama, i pomagati na Balkanu svakog ko bi mogao da posluži protiv nje“, nije nastavak Vimerovog pisma, već stav barona Alojza Erentala, naslednika Goluhovskog, izrečen posle Aneksione krize u njegovim razmišljanjima o već planiranom ratu Habzbuške imperije protiv Srbije. Naravno, ponovo ne kao dokaz o ponavljanju istorije, već kao svedočanstvo o „večnim interesima“.

Nije li otuda jedna od čestih preporuka Srbima da ne gledaju u prošlost, nego u budućnost tek proizvod namere da se drže podalje od spoznaje o „večnim interesima“, kao impulsa koji u prirodi ima mogućnost da unutar zajednica aktivira urođeni nagon samoodbrane?

3.

„Večni interesi“, međutim, imaju sposobnost da proizvode i „večna rešenja“. Zar današnje srpsko pridruživanje Evropskoj uniji – čija romanska osa u poslednjoj deceniji postaje sve slabija, a germanska samim tim preovlađujuća – zar pridruženje celog regiona Zapadnog Balkana, kako vole da nas zovu u Briselu, ne liči opet na jednu staru ideju? Ona se vezuje za ime nesuđenog naslednika habzburškog prestola, ubijenog u Sarajevu na Vidovdan 1914, koji je verovao kako će uticaj Srba posle Balkanskih ratova na probuđene Južne Slovene suzbiti tako što će sama K und K monarhija stvoriti Jugoslaviju kao svog trećeg člana.

Naravno, bio bio bi to, današnjim jezikom rečeno, treći krug integracija, kolonijalni dakako, čime bi se sprečilo da Srbija, koja se tih godina ubrzano razvijala i oslobađala teritorije od Turaka, postane mesto inkubacije zaraznog virusa slobode i centar snažne gravitacije za ostale Južne Slovene. Do danas, promenilo se mnogo toga, ali ideja da će biti lakše kontrolisan razvoj Srbije integrisane u veću celinu nije samo opstao nego se u međuvremenu i dokazao u praksi.

4.

Otuda, ni evropske integracije nisu tek šarena laža berlinske Evrope, kako veruje mnogi ovdašnji evroskeptik. Naravno, jasno je da će se Srbija „izvan razvoja“ držati lakše kao članica EU, nego kao zemlja koja ima očigledne alternative toj opciji i odrešene ruke da ih primeni. Otkud onda toliki problemi Srbije na svakom koraku svog pridruženja? Otkud stalna uslovljavanja? Otkud onda i poslednje među njima sa datumom, nedobijenim, a preskupo plaćenim srpskim odricanjem od Kosova?

Ovdašnje uverenje da su ti zahtevi iz Berlina opstrukcionistički i da se od Srbije traži nemoguće da bi se odbila od Evropske unije deluje suviše dobro, suviše izvan „večnih interesa“i „večnih rešenja“ da bi bilo istinito.

Pre će biti da je reč o nečem drugom. Da Srbija mora da bude dovoljno raskomadana, dovoljno osiromašena i taman onoliko na leđima da trenutak kad će njen put ka EU postati nepovratan bude praćen time da nepovratan postane i put njenog urušavanja. Jer Srbija ne ide u EU da bi postala ravnopravan i prosperitetan član te asocijacije, ona ide da bi bila kontrolisana, da bi njene alternative bile ubijene. Njen ulazak u EU jedina je garancija da će Srbija biti onakva kakvom su je videli Vimer i, ceo vek pre njega, Erental.

5.

Zato je stalno ponavljana ideja da je pridruženje EU uslov za „modernizaciju“ Srbije – koju naročito promovišu srpski lideri od Borisa Tadića do današnjih Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, zatim srpski prozapadni mediji i ološ-elite – jedna od dominirajućih zabluda na tom putu. Zato je ceo intelektualni aparat ovdašnjih i zapadnih autora angažovan na dokazivanju manihejske teze da je sve što je u istoriji Srbije odisalo nacionalnom idejom bilo nazadno i slabo pismeno, protiveći se svakom progresu, dok je sve ono čemu je nacionalna ideja bila u drugom planu bilo progresivno, moderno i konstruktivno.

Nije li se naše samoponištavajuće prihvatanje tog dualizma već očitovalo u drugosrbijanskoj floskuli o „patriJotama“, koja odanost svojoj zemlji svakog od nas motiviše njašom slabom pismenosti? Naravno da se taj dualizam razvija do današnjih dana, pa je ono što je bilo i ostalo nacionalno – agresivno, a u poslednje vreme koriste se i termini „kriminalno“ i „genocidno“. Sa druge strane, sve što je u manjoj meri bilo nacionalno i patriotsko postajalo je civilizovano, miroljubivo i tolerantno. Taj dualizam, međutim, kako pokazuje Miloš Ković, podudara se sa razlikovanjem dva tipa reformi – „reformi odozgo“ i „reformi odozdo“.

Prve su, na primer, karakteristične za vladavinu Milana Obrenovića i ondašnje dvorske stranke naprednjaka, gde uporište vladavine nije traženo u narodu (u to vreme većinski seljaštvu), već u krilu velikih sila, Austrije pre svih. Radikali Nikole Pašića, nasuprot njima, svoje uporište traže u seljačkim masama, zalažu se za „reforme odozdo“, sklonije su Rusiji, ali im sve to ne smeta da državnu administraciju uređuju po francuskom modelu, profilišući svoj nacionalizam prema zapadnim nacionalnim pokretima 19. veka. Što im, naravno, istoriografija koja se vodi sumnjivim tezama o modernizaciji ne priznaje.

6.

Sledeći tu široko obrazlaganu i nikad dokazanu manihejsku tezu, možemo razmisliti nad pitanjem nisu li uostalom nekadašnji radikali Tomislava Nikolića, kao pobornici „reformi odozdo“, postali poželjan partner Zapada tek kad su počeli da zagovaraju „reforme odozgo“. Tek kad su prestali sebe da gledaju kao tumače težnji i verovanja najširih masa, i to zamenili idejama o potrebi promene narodne svesti. (Uzgred, ta ideja o promeni svesti – ujedno i jedan od evropskih zahteva Rajhstaga Beogradu – u poslednjoj deceniji, a i ranije, najčešće se pojavljivala kao podrška legitimizaciji političke volje naspram institucionalnog poretka.)

A taj trenutak prelaska iz jedne paradigme u drugu – trenutak u kome mase još uvek naprednjake doživljavaju kao „stare“, dok zapadne sile počinju da veruju da su „novi“ – jeste njihov zvezdani trenutak, a zapravo samo treptaj u kome suprotnosti još nisu stigle da se konfrontiraju. I zato taj trenutak ili ne može trajati ovako ili ne može trajati dugo, trećeg nema.

7.

Uostalom, zar jezik činjenica ne govori jasno o neutemeljenosti „modernizatora“ u stvarnosti? Zar 13-godišnji put Srbije ka EU nije istovremeno bio i put njene najveće deindustrijalizacije u istoriji? Zar vladavina (uglavnom) „modernizatora“ i poklonika „reformi odozgo“ nije bila praćena ogromnom pljačkom javnih dobara i opasnom društvenom i kulturnom regresijom? Zar svaki trenutak tog približavanja Srbije EU nije bio plaćen likvidacijom nekog od njenih vitalnih interesa? Zar nisu upravo evropske banke koje posluju u Srbiji danas najvažniji likvidatori njene preostale privrede? Zar, na kraju, čuveni SSP, u svetlu „večnih interesa“ i „večnih rešenja“ nije najsličniji Tajnoj konvenciji između Beča i Beograda iz 1881. godine, koštajući Srbiju enormnog gubitka carinskih prihoda i, konačno, preteći da potpuno uništi ostatke njene poljoprivrede i svake proizvodnje.

8.

Srbija dakle nije dobila datum za početak pregovora. Razlozi za to vrlo su jednostavni i, čak bi moglo da se kaže – ohrabrujući. Naime, njeno urušavanje ni kao društva ni kao države, iako se ubrzano nastavilo pod novom vladom, još uvek nije nepovratno. Ne bih da Nikoliću, Dačiću i Vučiću dajem ideje, ali samo ako do januara nastave sve aktuelne trendove, ako i na terenu sasvim dignu ruke od Kosova, ako nastave sa privrednim, institucionalnim i kulturnim urušavanjem zemlje, ako Rusima kažu „ne“ za Južni tok i ako raskinu trgovinski ugovor sa Moskvom, i ako još pritom naprave odlučujući korak prema NATO – neće samo dobiti datum nego će moći da računaju i na mnogo više od toga.

Moći će da računaju na više što Srbija bude mogla da računa na manje; moći će da računaju na sve samo ako Srbija ne bude mogla da računa ni na šta; i to je matematika koja najdublje kompromituje njihovu vladavinu, matematika koja će ih, pre ili kasnije, konfrontirati sa sopstvenim narodom.

9.

I to je ono što na Vidovdan 2013. svako može da vidi. Popuštanje zahtevima iz Berlina i Brisela Srbiju ne ojačava ni u jednom segmentu. Nijedno današnje popuštanje ne može biti cena sutrašnjeg jačanja, nijedna današnja kapitulacija ne može biti temelj sutrašnjeg otpora.

A to znači da taktički kapacitet tog popuštanja ne postoji, i da ne postoji trenutak u budućnosti u kome Srbija može postati spremnija na otpor od ovog trenutka, u kome je, istinabog, potpuno nespremna. Ne postoji ni jedan jedini suštinski potez koji tročlani vrh Srbije danas može da povuče koji će biti u interesu njihovog naroda, a da će u isto vreme biti i u interesu ili bar u zoni indiferencije zapadnih sila, i obratno.

Ako je to ono što se vidi na Vidovdan 1913, tada je novo poniženje sa datumom iz Berlina i Brisela – za koje znamo da je daleko od poslednjeg – trenutak kad Trojka još može da preispita put svog priključenja EU. Ne, to nije najbolji trenutak, taj je odavno prošao; kvalitet ovog trenutka je u tome što je, po svoj prilici, poslednji.

10.

Ono što se na Vidovdan vidi jeste da oni na tom putu „večitih interesa“ i „večitih rešenja“ zapadnih sila za Srbiju ne mogu da urade više ništa dobro. Istina, na tom putu neko dobro još uvek mogu da učine za svoju vlast, tako što će na leđa države i svog naroda natovariti cenu svoje vladavine. Jer nju mogu da održavaju, možda čak i ceo mandat, daljim zaduživanjem i iscrpljivanjem građana, kao i njihovi prethodnici. Možda mogu svoj mandat i da neranjeni dovedu do kraja, ali će time i mnogo toga važnijeg u zemlji od njih dovesti do kraja. Tako redovno biva sa onima koji rizik da budu prvi u novom poretku zamene za pogubnu ležernost poslednjih u starom.

11.

Ako je sve to toliko vidljivo na Vidovdan 2013, tada bi Nikolić, Dačić i Vučić morali da se zapitaju šta bi sve moglo da bude vidljivo za Vidovdan 2014. Za onog od njih trojice kome se od te pomisli oznoje dlanovi možda još ima nade. Onaj kome se ne oznoje prespavao je i ovaj Vidovdan, prespavaće i sve ostale, sve do onog u kome će mu sudbina zakucati na vrata. Kada svaki dan postaje Vidovdan.

Izvor: Novi Standard