Šta sve može Srbija ispod leda

To je istorija, i samo to se broji. Možda može Toma Nikolić do kraja mandata i da se na čelu vojske vrati na Kosovo. Može da izmisli lek za rak. Može da ispeče jabukovaču koja ne udara u glavu. Tek, istorija će ga zapamtiti (i) kao prvog predsednika jedne države antifašističke tradicije koji se izvinio za zločine iz Drugog svetskog rata političkom potomku fašističke sile. Naravno, i vlast i mediji – naši antifašistički mediji, koji to jesu samo kad Srbe treba proglasiti fašistima, u svim drugim slučajevima su nacistički, makar po tome što su redovno na strani agresora – gledali su da cela ta priča prođe kao istorijsko pomirenje Srbije i Mađarske.

Tek ostalo je da je srpski paralement prvi u istoriji sveta koji je osudio zločine antifašista (naravno da ih je bilo) pre nego što je osudio zločine fašista. Ostalo je da tih dana nije bilo nikog ko je Tomi Nikoliću mogao da kaže kako je veliki liberalni demokrata Edvard Beneš, kad mu je Staljin rekao da će Čehoslovčka biti komunistička, odmahujući rukom pitao ono što mu je u tom trenutku izgledalo mnogo važnije: „A hoće li Nemci biti proterani?“ Da nije bilo nikoga ko bi mu rekao da je Vaclav Klaus odbijao da potpiše Lisabonski sporazum samo zbog toga što je imao sumnju da bi njegov deo o ljudskim pravima mogao da dovede u iskušenje potomke Sudetskih Nemaca za zatraže imovinu koja im je konfiskovana na teritoriji Češke. Nikoga da mu kaže da će ga Putin, ako ga ikad još vidi, pitati kad će se izviniti Hrvatima i Nemcima. Da li je bilo ikoga oko njega da mu kaže kako jednostavno ima stvari koje se u životu ne rade? Kako to čime se često hvali da je popravio imidž zemlje u očima agresora platio neviđenim prezirom u očima slobodnog sveta.

Teško je, naravno, opisati politiku koja se izvinjava svima koji to zatraže. Teško je zamisliti kojoj školi političkog mišljenja to pripada. Možda je to najbliže politici Radovana Trećeg Dušana Kovačevića, koji izbegava sukob svoje porodice sa zlim Vilotićima tako što prelazi na stranu svog neprijatelja. Jednostavno i inovativno, mora da je Boris Tadić grizao prste kako se on toga nije prvi setio. Kako se toga nije setio 1914. onaj namazani Pašić, zar nije mogao da pređe na stranu Beča umesto što je naterao narod u izgibiju? Kako se nisu setili preci Srba iz Čuruga, koje je Toma tako ponizio u prošlu sredu, pa da pređu na stranu hortijevaca i, umesto da završe svoje živote pod ledom, nađu se okupatoru pri ruci da pod led bace Jevreje, Cigane i ponekog svog koji nije dotakao tu mudrost? Ko zna, možda su Srbi sve te žrtve za poslednja dva veka i podneli samo da bi došli do ove kvintesencije jednostavne mudrosti Tome Nikolića, koji je umeo ono što nije uspelo nikom pre njega – da pređe na stranu svojih neprijatelja.

Naravno da Srbija treba da se pomiri sa Mađarskom, ali zar nije mogla da se pomiri tako što će obe ispričati istinu? Što će, izvinjavajući se, Nikolić reći da je pobijeno mnogo nevinih Mađara pošto je pobijeno mnogo više nevinih Srba. Što će Mađarski predsednik Ader, izvinjavajući se Srbima, reći da je njegova zemlja napala suseda čineći zla na njegovoj zemlji kao okupator i seveznik najmonstuoznije politike u istoriji sveta. Možda je mogao da izvinjenju doda i nešto u lično ime zato što je njegova zemlja pre dve godine pred sudom oslobodila Šandora Kepira, jednog od dželata novosadske racije.

Evropska strategija u toj stvari je jasna: EU se u ime svoje najveće sile najpre odrekla demokratije a odmah zatim i antifašizma, koji je doskoro, izgledalo jer, bio u temelju njene ideje. Ako su Mađari došli po svoje izvinjenje, ko će sutra sprečiti Nemce da dođu po svoje, uostalom mnogo su više stradali od Mađara? Ko će Nikolića sprečiti da se prekosutra u Jasenovcu izvini Hrvatima? I šta je smisao te politike? Postoji li išta iza nje? Ijedan srpski potez u poslednjih godinu dana koji bi mogao da ima smisla bar po tome da je ojačao bilo šta u srpskoj državi? Bilo šta što joj obećava da je to što danas ne može ničemu da pruži nikakav otpor zalog za to da će moći da ga pruži sutra?

Ne postoji ništa. To je politka u kojoj zapadne sile stežu konopac oko vrata Tomi Nikoliću, i što ga više zatežu, to on jače zateže konopac oko vrata sopstvenog naroda. I sva njegova politička kalkulacija sastoji se u tome da sa istim tim narodom podeli svoju tvrdu veru da će se, pre nego što se sam pobuni i pre nego što mu konopac polomi vrat, dogoditi čudo – da će i konopac oko njegovog vrata i konopac oko vrata naroda pre toga pući. Do tada ništa ne sme da nam bude teško, ni da se, ako treba, na ulici pozdravljamo sa Heil Hitler! Krivi i ispod leda!

Izvor: Novine novosadske