СИРИЗА, резиме

1.

Пошто је Алексис Ципрас капитулирао пред повериоцима, само још лажови и лудаци се хвале како могу да виде исход грче трагедије. У тренутној фази, међутим, она је поредива, како луцидно примећује Вилијам Енгдал, само са једним случајем из модерне историје. Са версајским обавезама Немачке после пораза у Првом светском рату. Наиме, Немачка је тада – исто као и Грчка данас – остала без контроле над својим најважнијим ресурсима, уз обавезу плаћања ратних репарација. После пет година плаћања према плану банкара и каснијег потпредседника САД Чарлса Доуза, Немачка је 1929 – исто као и Грчка данас – била дужна више него 1924. године. Али, док је Немачка плаћала репарације у рату који је изазвала, Грчка плаћа репарације у финансијком рату у коме није ни учествовала. Остало је после версајских обавеза, бар кад је о Немачкој реч, историја; а, кад се о данашњој Грчкој ради – мрак.

2.

Да ли је за Грчку било бољих решења? Не у оквиру постојећег финасијског поретка, дакле, не унутар преговора вођених са повериоцима. Објашњење за то једва да су дотицале бројне економске полемике, у којима је доминирало сучељавање неолиберала – који годинама хорски урлају: задужио си се, врати паре! – и припадника разних економских комунитарних школа, који су захтевали превласт начела да је право заједнице (Грчке) на живот изнад права поверилаца да јој наплате дуг. Тешке економске расправе, како се показало на крају, служиле су свим сукобљеним странама као димна завеса у једној тешкој геополитичкој борби. У њој је амерички финансијски капитал штитио своје интересе; немачки своје; само су грчки лидери одбијали да играју геополитичку игру или су је, боље речено, играли, али не за интересе своје земље.

Велике силе, међутим, често не признају да воде геополитичке игре, посебно кад им то дозвољава утицај у глобалним медијима. Моћ САД у глобалној мрежи била је довољна да остану готово неприметне у припремама грчке трагедије. Иза седам завеса остале су нарочито кад су фокус пребациле на поље емоција, сликајући Ангелу Меркел у нацистичкој униформи и поредећи њено изнуривање Грчке са немачком окупацијом те земље из 1941. године. Таква слика могла се бранити унутар различитих типова дискурса; једино није могла унутар оног у коме се сукоб заиста догађао. Подсећам, о геополитици је реч. А, геополитички гледано, Немачка је у Грчкој бранила своју и позицију Европе; Американци су у Грчкој Европу и немачку жестоко нападали; једино су потези Грчке од самог почетка били изван сваке одбране свог геополитичког интереса. Кога су, дакле, бранили Грци?

3.

Ни месец дана од референдума на коме је усправио Грчку, додуше само на два дана, Алексис Ципрас се, резимирајући резултате свог мандата, похвалио да је направио „прве пукотине у Европи неолибералне хегемоније“. „Сада се мора дати одговор на питање да ли левичарске владе могу да опстану у либералној конзервативној Европи“, рекао је Ципрас.

Он је у праву, пукотине су направљене. Берлин и Париз остали су на различитим странама грчке кризе; Матео Ренци је, страхујући да ће договор пропасти, према Меркеловој и Шојблеу наступао као да је био члан грчке делегације. И то није спорно; међутим, Ципрас није два пута за пола године добио мандат грчког народа да прави пукотине у Европи, већ да спасава Грчку, а, ако успут иза себе остави и неку отворену рану на телу својих противника, још боље. Цена тих рана на телу Немачке и Европе није, међутим, Грчка која се изборила за право да преживи, већ земља којој је остало најмање суверенитета од немачке окупације у Другом светском рату.

4.

Да Ципрасова изјава о пукотинама у Европи није случајан гаф, потврдио је његов политички партнер Јанис Варуфакис. Наиме, Варуфакис је три недеље после своје оставке у грчкој влади објавио да ће, заједно са немачким левичаром Оскаром Лафонтеном, формирати политички покрет Алијанса за Европу. Очигледно, требало би да буде реч о паневропском покрету, у коме ће, како каже Варуфакис, своје место наћи они који „заиста европски мисле и желе да оживе демократију у Европи“.

Сјајно, демократија и европејство јесу у постмастрихтској Европи дефицитарне вредности, и не може бити сумње да је Варуфакис изабрао теме због којих ће му будућност дати за право. Претходно се, наравно, доказао у Грчкој – коју је вратио на пут демократије, разбистривши њену европску идеју – и сада пред њим пуца широко поље целог континента. Нема никакве сумње ни да ће му на том послу помоћи статус светске поп-иконе, брижно пакован у ретортама глобалних медија, истих оних који бележе већи демократски дефицит од севернокорејске народне армије.

5.

И ту су Ципрас и Варуфакис већ на линији истинске револуционарне левице. Само што су подигли Грчку, пробудили јој отпор, удахнули наду и оставили је на немилост финансијским казненим експедицијама, они већ журе на нова жаришта кризе, где ће њихова револуција постати светска или – да будем сасвим прецизан – европска. Уосталом, кад Ципрас каже да је нанео „прве пукотине у Европи неолибералне хегемоније“, има ли некога да му каже да башчеликово срце те „неолибералне хегемоније“ није ни у Бундесбанци, ни у кабинету Марија Драгија, чак ни у лавиринтима безличне бриселске администрације? То срце је на Волстриту, у Федералним резервама и у ММФ, одакле су му протеклих месеци стизали аплаузи и подршка кад год би ударио по Ангели Меркел.

Уосталом, није ли сва медијска подршка Ципрасу за то време стизала са линије Лондон – Њујорк; није ли, што је од његових потеза више стрепео евро, тим истим потезима био задовољнији долар. Наравно, не сме се падати у баналне закључке о Сиризи као америчком пројекту, али то не значи ни да се сме бежати од чињеница да је потезима Ципраса и Варуфакиса кудикамо био задовољнији амерички геополитички интерес него европски. Где не треба испустити из вида најважније – да је Грчка у Европи, а не у Америци.

6.

Зато се вреди вратити Варуфакисовој идеји о формирању покрета који би одбранио демократију у Европи. Од кога ће је бранити? Од САД, које споразумом о прекоокеанској трговини од Европе праве своју економску колонију? Ни речи! Од Америке, која је украјинским ратом од Централне и Источне Европе направила највећу касарну на свету, гурајући те регионе на ивицу рата са војно супериорном Русијом? Ни помена! Од Ангеле Меркел, која, што се Немачка више потчињава Америци, то више потчињава и колонизује цео појас од европског југа до истока? Ни од ње неће бранити Европу, штавише Варуфакис позива и Меркелине немачке конзервативце да у његовом покрету Алијанса за Европу заједно бране континент.

Па од кога ће га бранити, дођавола? Њега, каже, „брине да би европски континент могао да падне у руке антиевропљана, попут Марин ле Пен“. Гаф? Излетео се? Можда, али хајде да видимо како је Пабло Иглесијас, шеф Подемоса, Сиризиног шпанског близанца, оправдао Ципрасову капитулацију пред повериоцима. „Оно што се догодило у Грчкој је реалност владања“, каже Иглесијас, уверен да је прилика за промене у томе да у Европи буде што више влада са кејнезијанском политиком, па да оне „притисну уза зид“ системске странке. „Иначе ће“, Иглесијас прети катастрофолошким сценаријем, „доћи Марин ле Пен, чији је главни савезник Русија, а не ЕУ и НАТО“. Европа се дакле има бранити од нове европске деснице и Путина, кажу новолевичари. Знам да је случајност, али то исто мисле и Волстрит и Стејт департмент.

7.

Јужноевропска левица дакле не брани континент ни од САД ни од Брисела, већ од Ле Пенове и Русије. А помало и од Православне цркве, којој је Сириза у склопу мера штедње укинула већину ранијих привилегија. Управо ту се види смисао зашто се у Јужној Европи на фону несистемских странака пробијала радикална левица, а у Западној Европи десница. Наиме, Грчка, Италија, Шпанија, Португалија свој радикални опозициони дискурс формирали су наспрам Меркелиног Берлина, док су Ле Пенова, Вилдерс, Штрахе, па и Орбан настајали наспрам Вашингтона. На страну сад што САД имају дугу послератну традицију у формирању европских странака радикалне левице, па и терористичких група тог профила, ради се о томе да се нова левица бори против субконтиненталне хегемоније Немачке, па самим тим за амерички геополитички интерес, док нова европска десница „срце таме“ види у континенталној хегеминији САД. Отуда нова левица има парцијални политички приступ, који је, већ по компатибилности са интересом САД, дубоко антиевропски, док нова десница ствари посматра геополитички и, третирајући ствари тако, не може избећи симпатије за Русију, која је уз Кину, данас једини успешан геополитички такмац САД.

8.

Зато је Сириза пала, зато што је поверовала да је питање Грчке питање финанијске и политичке кризе, а не нове геополитичке поделе у свету. Верујући да ће, делујући на линији америчког геополитичког интереса, моћи да произведе притисак Американаца на Берлин, интензивно кокетирајући са Путином како би Вашингтону показао да се не шали, Ципрас је очекивао да ће Обама наредити Меркеловој да плати останак Грчке у НАТО. Колико год да је тиме прецртала 11 милиона Грка, Меркелова је немачке и европске интересе свакако бранила тврђе него кад је Русији уводила санкције.

Изгубили су, нажалост, Грци; озбиљно је начета, нажалост, европска немачка, победила је, опет нажалост, немачка Европа. Грчки троцкисти покушаће своју побуну да извезу у остатак Европе, не хајући што ће сваку њихову победу платити грчки народ. Испошћена европска земља чекала је кишу, а добила град. Није свака побуна на ползу народу.

Извор: Нови Стандард