petar-iskenderov-300x228Ових дана пада значајан историјски датум: пре 65 година основана је једна од најважнијих општеевропских организација – Савет Европе (СЕ). У њу је сада учлањено 47 земаља, од којих је 28 истовремено и у Европској унији. Осим тога, значајан део чланица Савета Европе припада и Северноатлантској  алијанси. Та околност истовремено умногоме условљава и слабост Савета Европе, јер га претвара у таоца геополитичких игара.

Међутим, први кораци „новорођеног“ Савета Европе као да су били проникнути  духом помирења. Оснивачке документе организације је у Лондону 5.маја 1949.године  потписало десет држава: Белгија, Данска, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Велика Британија, Француска и Шведска. Међу њима није било Немачке, али је помирење са бившим непријатељем било проглашено за један од основних циљева Савета Европе. Није случајно за   седиште  СЕ одређен Стразбур, француски град на граници са Немачком, због кога су се не једном водили ратови.

Статут Савета Европе је за свој главни циљ прогласио „остварење што тешње везе међу својим чланицама,  у циљу заштите и напредовања идеала  и принципа који представљају заједничко наслеђе, као и помагање  економског и социјалног прогреса чланица“. Тај циљ је требало да се постигне „преко органа Савета, разматрањем питања  од заједничког интереса, закључивањем споразума, заједничким деловањем у економској, социјалној, културној, научној, правној  и административној сфери, као и заштитом и развојем људских права и основних слобода.[1]

Током следећих деценија тај циљ је формално остајао у центру пажње Савета Европе, али са једном врло битном карактеристиком: у наведену организацију нису примане земље социјалистичког блока! Тако су оне биле потпуно онемогућене да воде дијалог о питањима од значаја за целу Европу. Осим тога, у условима супротстављености два система, најважније полуге утицаја су се нашле у рукама НАТО-а, (који је практично формиран истовремено са Саветом Европе), без обзира што се радило о земљама Европе. Та околност је условила „другостепеност“ и штетност Савета Европе који је постао институционална карика антисовјетске кампање, инициране од САД и њених западноевропских савезница.

Изгледало је као да је деведесетих година прошлог века, учлањењем Русије у Савет Европе,   за државе Централне и Источне Европе ситуација почела да се мења. Али, само накратко! Заоштравање глобалне супротстављености почетком 21.века   Савет Европе је вратило у његов првобитни координациони систем, у коме су одређене западне силе ту организацију користиле за сопствене геополитичке интересе. Истовремено се повећавао и унутрашњи конфликт  међу главним институцијама Савета Европе.Лидери европских држава су, по правилу, исказивали склоност за сарадњу свих европских земаља и прихватање Русије за  одговарајуће процесе, док су редовни посланици Парламентарне скупштине Савета Европе  упорно вежбали снажење антируске фобије.

savet-evrope1

Садашња ситуација у вези са Украјином је то потпуно потврдила и ојачала. Рекло би се да  лидери Савета Европе  покушавају да заузму објективну позицију тако што, међу другима,  критикују  и кијевске власти. Тако  председница  Парламентарне скупштине СЕ Ан Брасер позива „све стране на деескалацију ситуације, на прекидање свих насилничких поступака и поштовање женевских споразума, посебно у делу који се односи на разоружавање незаконитих оружаних формација, које тренутно делују у Украјини“.[2]

Истовремено, Парламентарна скупштина СЕ доноси и резолуције које значе санкционисање, и у којима се одговорност за  помаму анархије и национализма  у Украјини пребацује  на Русију. Јасно је да таква „епилепсија“, када различити руководећи центри дају наредбе које се међусобно искључују,  још више дискредитује Савет Европе.

Треба да се констатује још једна карактеристика савременог пословања Савета Европе. Пошто су се чланице СЕ занеле  играјући геополитичке  битке, та организација је фактички низ воду пустила горуће  социјално-економске и остале проблеме из сопствених редова. Њен генерални секретар   Турбјерн  Јагланд  је у свом последњем извештају био принуђен да призна да у Европи постоји „најкрупнија  после „хладног рата“  криза људских права“. У документу се такође констатује да „озбиљна кршења људских права, међу којима су корупција, трговина људима, расизам и дискриминација, и даље постоје по читавој Европи“.[3]
Што се тиче ефикасности антируских санкција, за које се залаже Парламентарна скупштина СЕ, ево лепоречивог сведочења Крејга Ерлама,  човека из света великог бизниса, аналитичара глобалних тржишта компаније Alpari.  Он каже: „Већ смо видели колико су поменуте санкције неефикасне“,     и иронично додаје: „Уколико већ следећих недеља не видимо нове, сличне санкције – инвеститори ће бити сасвим задовољни…“[4]Све у свему: речено јасно, да јасније не може бити.



[1]
Међународна документа о људским правима. Зборник документације, Москва, 1998, стр. 537

[4]AP291556 GMTApr14


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Сјај и беда Савета Европе

* Обавезна поља