Скупштински блуз

Српска Скупштина и даље расипа резолуције и декларације к`о липа семе. Некад ми се чини да се Брисел, а све више, у ствари, Берлин, квалитетно спрдају с нама и да неке ствари траже само да би се слатко смејали нашим народним представницима, који би изгласали, да се то од њих тражи, и да Мађарска има море.

Давно, средином Осамдесетих, живео сам у Будимпешти и прилично добро сам упознао мађарски народ. Да нас воле, не воле нас. Ипак, то није жарка мржња, какву показују Хрвати и остали наши бивши земљаци, већ онако, млка, обичајна нетрпељивост, на коју се лако заборави већ после два-три сусрета. Још се тада певуцкао евергрин „Чекај, чекај, кучко Србијо“, полагали су се венци у једном делу Сегедина који је наша авијација бомбардовала 6.априла 1941. И, ту и тамо, без великог жара, одвијала се асимилација преосталих Срба у Мађарској. Пре два века, Срба је тамо било око 200 000, данас дај Боже да их има пар хиљада. Српски језик не говори више од неколико стотина мађарских Срба.

Гробови у Сент Андреји говоре о томе: деда се зове Александар Ивановић, син Шандор Ивановић, унук Шандор Ивањи. А много је таквих гробова. Опет, у том истом градићу, који невероватно подсећа на стари део Земуна, има седам наших цркава, које мађарска држава изванредно одржава, боље него што бисмо их ми одржавали. Оригинални дневник Арсенија Чарнојевића се чува у климатизованој витрини, док би, да је код нас, трунуо у неком мемљивом подруму Народног музеја. Главна улица у Пешти се зове Београдска улица, а у центру се налази и Српска улица. У њој су и наша црква и поново отворена Српкса гимназија. Положај Срба у Мађарској бољи је него положај наших сународника у Хрватској, или на Космету, али је далеко слабији од оног положаја који наши земљаци имају у Румунији, у којој су се Срби, изузев у периоду Информбироа, увек осећали удобно.

У ствари, историја мађарско-српских односа је далеко старија од свих наших односа са суседима и Мађари су тога свесни више него ми. Нетрпељивост према Србима није тако стара: током 18-тог и 19-тог века, Мађари су се често бунили против Беча и Беч је, за смиривање немира, користио српске трупе, којима је обиловало аустријско царство. Други разлог раздора је био тај што су Срби, у време царевине, били слободни људи, а не кметови, као огромна већина Мађара. Имали су сопствени посед, нису плаћали порез и углавном су имали службу, односно били су војници. Завист је, при таквим социјално-економским разликама, мање-више природна.

Било је, дакле, много момената у нашој заједничкој историји када смо ратовали као савезници, а било је, не мање, и прилика у којима смо умлаћивали једни друге. Да ли треба да се извину једни другима? Извињења су глупост новијег датума и сва су одреда гротескна и никоме и није стало до њих. Нит` би ми веровали у искреност туђих извињења, нит` они у искреност наших. Нити их тражимо једни од других, већ их од свих нас траже Господари. Ко боље слуша, ко је већа марионета, тај пожури, па се извини први. Увесељавамо Господара.

Ми и Мађари ћемо, као и до сад, живети једни до других, извинили се, не извинили се. Биће и даље и свађа, и мржње, и мешовитих бракова, и друговања. Наше су се судбине преплеле и ни ми, ни они, немамо куд. Наша журба и одлучност да испунимо сваки налог Господара више је смешна, него што има неке историјске последице и то знају и Мађари. Сва ова послушност елита није због Србије, него због претрајавања мандата и, кад све ово прође, ми ћемо с Мађарима као и до сад: некад лепо, некад и не; као и они с нама. Таква је историја.

Да додам и ово: остаци мађарског племства, који још постоје и то у приличном броју, сасвим су лепо расположени према Србима. Не гаје ни трунку мржња и чак воле Србе. Сељаци исто тако. Нетрпељивост показује само онај ко себе осећа „грађанином“, као и код нас; тај слој не уме да живи, а да не буде „против“ неког, или нечега. Уосталом, ако се мало замислите, видећете да великих покоља и великих зала није било до појаве „грађанина“ на историјској позорници Европе. Мржња је његово природно осећање, а користољубивост прва особина.

За крај, неколико цртица: велики мађарски песник, Шандор Петефи, био је Србин и рођен је као Александар Петровић. Министар иностраних послова Мађарске, Пал Телеки, који је склопио Пакт о пријатељству са Србијом, убио се кад су мађарске трупе 1941. прешле нашу границу, не могавши да поднесе издајство Мађарске према Србији. После немира у Мађарској, 1956. Имре Нађ и још неколико вођа побуне против СССР-а, склонило се у нашу амнасаду у Будимпешти; нису спас потражили ни у Америчкој, ни у Енглеској амбасади. Золтан Дани, човек који је оборио „невидљивог“, мој је пријатељ и истински патриота. Војник са Кошара, Золтан Варади, свесно је устао из рова да га гађа шиптарски снајпер и да, својом смрћу, открије положај. Начелник Војнообавештајне службе Мађарске, у време моје младости, био је, ако се не варам, Бошко Савић, Србин из Мађарске, а шеф наше је био Мађар, чијег имена овог часа не могу да се сетим. Оваквих цртица има много, јер су се судбине српског и мађарског народа испреплетале током хиљаду година.

Према томе, ова нова извињавајућа Декларација не мења ништа, осим што брука српске политчаре.

Извор: Васељенска ТВ

Коментари

1 Коментара на Скупштински блуз