Sloboda Šešelju kao ciljanje srpske opozicije

Da li je preterano reći da je oslobađajuća presuda koju je izrekao MTBJ u Hagu u predmetu protiv šefa srpskih radikala Vojislava Šešelja proizvela efekat eksplozije bombe – posebno u pozadini isključivo surove presude čak i po merilima tog tribunala, izrečene Radovanu Karadžiću, bivšem vođi Srba u Bosni i Hercegovini. U nizu balkanskih prestonica lokalni nacionalisti su pokušali da optuže Haški tribunal za, ni manje ni više, nego “prosrpsku orjentaciju” – ignorišući statistiku njegove delatnosti. Poznato je da su u ukupnom zbiru srpski optuženici osuđeni na 1 200 godina zatvora. Predstavnici drugih etničkih grupa dobili su za zločine protiv Srba ukupno 55 godina zatvora. Tribunal je pritom odbio da sudi rukovodiocima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i albanskim vođama na Kosovu i Metohiji.

Tu vapijuću statistiku priznaje čak i takva organizacija kao što je Mosovski centar Karnegi, koja ne krije svoju prozapadnu orjentaciju. “Ovde postoji još strašnija i rušilačkija probirljivost – etnička. Karadžić svoje zločine nije činio bilo gde, nego u građanskom ratu. Ko sada sedi u zatvoru sa strane bosanskih muslimana? Niko. U Haški sud dopalo je svega devet bosanskih muslimana (naspram 94 Srbina), deo njih su oslobodili, deo je dobio malene kazne. Od visokopostavljenih – niko nije osuđen” – ukazuje u svom izveštaju ta organizacija i podseća: “Izetbegović uopšte nije snosio nikakvu odgovornost za ono što se desilo. Iako je očevidna njegova krivica u raspirivanju građanskog rata”. [1]

Tako da je naivno misliti o nekakvoj težnji ka objektivnosti u odluci Haškog tribunala u predmetu Šešelja. Ipak, unutrašnja logika u odluci tribunala se nazire – i ta logika nosi opet neki antisrpski karakater.

Razume se, sama nevinost Vojislava Šešelja ne podleže sumnji. Podsećamo da je Haški tribunal nameravao da ga osudi na doživotnu robiju radi učešća u “udruženom zločinačkom poduhvatu”, koji je navodno dejstvovao od avgusta 1991 do decembra 1995. godine. Cilj tog poduhvata prema verziji tribunala je bilo “nasilno istiskivanje velikog dela Hrvata, muslimana i drugih predstavnika nesrpskog stanovništva sa približno jedne trećine teritorije Reepublike Hrvatske, značajnog dela teritorije Bosne i Hercegovine i delova teritorije Vojvodine koji ulaze u sastav Republike Srbije, kako bi te rejone učinili delom nove srpske države”.

Jasno je da Vojislav Šešelj za vreme svog boravka na jugoslovenskoj i srpskoj političkoj sceni nije imao namere niti mogućnosti da rešava goreukazane zadatke, pa tako ni da “istiskuje” Hrvate sa trećine teritorije Hrvatske. Pritom se sam Šešelj dobrovoljno predao Haškom tribunalu početkom 2003. godine, posle čega se njegov proces ne jednom prekidao, dok nije dostigao rekordnu dužinu trajanja po međunarodno-pravnim normama. Već 2006. godine bilo je jasno da Haški tribunal nije u stanju da dokaže krivicu Šešelja, međutim, ova sudska institucija nikako nije mogla da donese oslobađajuću presudu u jednom od “karakterističnih” antisrpskih predmeta.

Zašto je ova presuda ipak na kraju doneta početkom ove godine? Informacije kojima raspolažemo dozvoljavaju nam da govorimo o tome da je, shvatajući neizbežnost oslobađanja Šešelja, Haški tribunal odlučio da iz tog poteza izvuče maksimalnu političku korist. Zapravo – da pokuša da utiče na ishod predstojećih vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji zakazanih za 24. april, tako što će naneti udar po srpskoj opoziciji.

Računica je usmerena na to da se na fonu euforije zbog oslobađanja Šešelja otmu glasovi drugih opozicionih snaga (koalicije DSS i pokreta “Dveri Srpske”) u korist Srpske radikalne stranke (SRS), kako ta koalicija ne bi prešla petoprocentnu barijeru. Za Vašington i Brisel – koji nesumnjivo stoje iza odluke Haškog tribunala – ključni izazov predstavlja mogućnost koalicije sve tri partije sa antibriselskim parolama i za jačanje partnerstva između Srbije i Rusije. DSS i “Dveri Srpske” su već istakli nameru da se zajednički bore za preorjentaciju srpskog spoljnopolitičkog vektora sa Zapada na Istok – i u takvim uslovima treba očekivati od Zapada korišćenje svake poluge koja pomaže onemogućavanju njihovog prolaska u Narodnu Skupštinu Srbije.

U određenom stepenu gore navedeni scenario već deluje. Još krajem marta (pre oslobađanja šefa SRS) koalicija DSS i “Dveri” je prema sociološkim istraživanjima mogla računati na 8% glasova. [3] Međutim, već prema podacima srpske sociološke agencije Faktor plus od 11. aprila, opoziciona koalicija će dobiti svega 5,1% pri istovremenom rastu rejtinga SRS u tom istom periodu sa 6,1 na 7,8%.[2] Razlika kao da nije velika, no, radi se o prolasku petoprocentne barijere.

Razume se, gore navedeni scenario uopšte ne znači da treba sumnjati u osnovanost oslobađanja Šešelja ili u opoziciono raspoloženje njegove sopstvene partije. Radi se o tome da Zapad u svim okolnostima nastavlja da traži puteve uticaja na političku situaciju u Srbiji, kako bi maksimalno oslabio snage koje se zalažu za strateško partnerstvo Beograda i Moskve. Slični pokušaji će se i ubuduće nastavljati i stanovništvo Srbije treba da u potpunosti bude svesno toga. Euforija u odnosima sa Zapadom nije umesna. Arhitekte “obojenih revolucija” menjaju metode, ali ne i ciljeve.

_____________________________________

[1] –  http://carnegie.ru/commentary/2016/03/25/ru-63118/ivvs

[2] – http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=11&nav_category=11&nav_id=1118652

[3] – http://www.nspm.rs/hronika/cesid-za-sns-bi-glasalo-53-gradjana-srbije.html

Izvor: Fond Strateške Kulture