Овог 20. августа навршава се 76 година од рођења Слободана Милошевића, мучки усмрћеног у хашком казамату 11.02.2011. године. Време у коме живимо из дана у дан показује његову величину, снагу његове визије и оправданост његове политике. Све иза њега било је издаја и пораз.

И зато данас када сазнајемо истину о нестанку важних државних документа, попут оргинала Дејтонског споразума, или Холбрукове писане гаранције да Америка никада неће признати независност Косова, постаје јасније зашто је председник Милошевић заправо убијен самим чином испоруке Хашком трибуналу. И зашто га данас, у времену финализације растакања Србије, морамо помињати што чешће.

Желећи да обележи датум његовог рођења ЦЕОПОМ-Истина преноси сјани текст Угљеше Мрдића написан истим поводом пре шест година, објављен у Печату. И данас је актуелан. Ништа се није променило, осим имена западног прокуратора…

НАТОВСKО ПРАВОСУЂЕ

Професор др Велко Влканов, копредседник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, поводом овог догађаја изјавио је да је некадашњи председник Србије и СРЈ изгубио живот од најамних убица 11. марта 2006. године.

„У ова два датума уоквирен је један невероватан живот посвећен добробити југословенских народа, добробити српског народа. Али, као и све велике личности, Милошевић превазилази оквире своје националности, претворивши се у један од симбола борбе човечанства за правду и слободу, такав симбол какав су Патрис Лумумба, Салвадор Аљенде, Нелсон Мандела. Човечанство мери свој раст управо кроз такве личности, код којих је сопствена судбина подређена судбини људи.

Живот Милошевића започео је у невеликом српском граду Пожаревцу, у породици обичних радних људи, да би наставио на служби истих тих обичних људи. Усвојио је најбоље особине српског народа – осећање достојанства, оданости, обавезе. Изнад свега је стављао судбину свога народа, судбину народа Југославије. А као сваки истински патриота није имао непријатељских осећања према другим народима. Био је прожет свешћу да је однос према другим народима – мера односа према сопственом народу. Јер, онај ко мрзи било који други народ – не може волети ни сопствени народ.

Живот Милошевића је завршио у Хагу, у Холандији, куда је отпремљен како би пред нелегитимним судом одговарао за туђе злочине. У ствари, требало је да одговара за злочине оних који су напали његову земљу и готово три месеца уништавали људе и имовину бомбама и ракетама. Током пет година натовско правосуђе је употребило сва могућа средства како би сломило вољу овог поносног Србина, и у томе није успело. На крају, да не би признале своју немоћ, те такозване „судије“, а у суштини – најмљене убице у тогама, убиле су га.

Поменућу један стих великог бугарског песника Георгија Џагарова, посвећен судбини ухапшеног антифашисте: „Он не хтеде на колена да падне, милије му беше да занавек очима гледати престане“.

Овај стих се у пуној мери односи и на Слободана Милошевића, који је без двоумљења бирао радије смрт него издају. И тако је у суштини постао бесмртан. Kако време тече, његов живот све више ће се претварати у легенду, а његово дело – у школу у којој се учи храброст. А нама остаје понос због тога што смо се дотакли његове величине“, написао је Влканов.

ЊЕГОВИ ПРОГОНИТЕЉИ

Поводом овог догађања потпредседник Удружења „Слобода“ Драгољуб Kочовић изјавио је да је Слободан Милошевић пре 11 година силом отеран са власти.

„Потом је на превару и под лажном оптужбом испоручен Хагу. Одлазећи поносне главе упозорио је српски народ каква га судбина чека. Данас Слободана нема, али његове речи сурово одзвањају у сусрету са тужном реалношћу и све више притискају његове прогонитеље.

Против човека којем је живот одузет у модерном нацистичком казамату, сеју неистине и лажи, са намером да га потисну из сећања и избришу из историје. У ту сврху, јуначки отпор народа страном агресору, којем се Слободан храбро супротставио, настоје да прогласе за националну заблуду. Они који су бранили земљу, малтене се проглашавају за издајнике. Историја је међутим одредила Слободану посебан лист. Одабрала га је за миљеника, док је његове рушитеље потиснула у заборав.

Слободанова визија и дело постали су део историјске свести и памћења народа. Од силне демократије, која је после Слободановог збацивања с власти наводно преплавила Србију, од разуздане слободе и од свакодневног напретка, Србија нажалост све више посрће и тетура се ка суноврату. Њена привреда је на коленима. Територија је осакаћена, а народ осиромашен и обезглављен. Села се празне, а породица растаче. Оно што је супротно духу српског народа покушава да се наметне младима – лака зарада, оружје, дрога, насиље и слуганство. Србија је постала једина држава у свету у којој се грађани проглашавају за избеглице у сопственој земљи“, истакао је Kочовић.

ХРАБРОСТ И СНАГА

Можемо закључити да данас, на Слободанов 70. рођендан, и те како је видљиво да је дошло друго време. Нема сигурности на улицама, преовладао је страх од свега и свачега, фабрике се гасе, предузећа затварају, а радници без посла обилазе умножене државне и парадржавне институције, не знајући ни ко им је саговорник, ни где га могу наћи. Сељаци запоседају друмове, а политику воде моткама. Све вредно што је претходни, наводно диктаторски систем створио, одавно је продато или само чека купца.

Све се заиста променило, али је једно остало исто. И даље траје потреба да се Србија усправи, да одбрани своју територију, да посвети пажњу сељаку и да омогући раднику да ради посао за који се школовао. Њој су једнако потребни одбрана од заблуда и одмор од празних обећања. Србија чека на лидера који ће имати Слободанову храброст, снагу, вољу и истрајност.

На скупу поводом Милошевићевог рођендана речено је да ће ускоро пред овим скромним спомеником, почети да долазе и они који су предводили Слободаново рушење. Долазиће да би се извинили. Многи грађани и сељани чија је лаковерност искоришћена и злоупотребљена, већ одавно су то учинили.


Извор: Печат

Оставите коментар

Оставите коментар на Слободан Милошевић херој антиглобализма

* Обавезна поља