Слом Обамине спољне политике

Председник Сједињених Држава Барак Обама љут је. Владимир Путин и Башар Асад никако неће да престану да уништавају „цивилне идиловце“ и друге „мирне“ терористе у Сирији. Зато се Русији не сме веровати. Она агресивно смета Вашингтону да на читавој планети успостави мир по либијском обрасцу. Вредности, идеали и велики принципи на којима се заснива америчка демократија изложени су опасности.

Ово је кратак садржај Обаминог излагања на конференцији за штампу у Пентагону, после заседања Савета за националну безбедност 4. августа. И то је све. Чак је чудно. Непријатељ је на прагу, па где је чврст одговор светског хегемона „регионалној сили“ са економијом давно „поцепаном у парампарчад“? Наравно, Обама је већ „хрома патка“, али не у толикој мери да занемари националну безбедност.

Одговор на сва питања налазимо у редакцијском тексту The Washington Post. Тај лист оштро критикује државног секретара Џона Керија, који Москви стално нуди нове уступке да би престала са нападима на „мирне“ и „цивилне“ терористе. При том Кремљ игнорише понуде „повољне погодбе“, а сиријска армија претвара Алеп у сиријски Стаљинград за „демократску опозицију“, не заборављајући и остале бандите.

Паничи и The Wall Street Journal, указујући на „драматичне промене“ односа између Русије и Турске, због чега су „сиријски устаници препуштени судбини“.

То је неуспех. То је потпун неуспех америчке глобалне политике. Па још уочи избора на којима се у име демократа кандидује Хилари Клинтон, која за ту политику као бивши државни секретар сноси пуну одговорност.

У Украјини су САД изгубиле контролу над процесима и у сваком тренутку могу да се суоче са непредвиђеним и непријатним развојем догађаја. Да би покушао да заустави проблеме у том правцу, Вашингтону је потребно да ослободи ресурсе у Сирији. У складу с тим, на том фронту по сваку цену треба постићи стабилан положај својих „мирних“ и „цивилних“ сателита. Нека мало поседе и залече ране, па од нове америчке политичке сезоне нека поново почну. Да би ситуацију у Сирији представили као реалан успех, САД је неопходан јавни пристанак Москве, забележен на папиру, да ће Асад некад отићи (може и без датума). А отићи не зато што ће изгубити на изборима него због одустајања од даље политичке борбе.

У замену за то – САД нуде могућност да „сачувају Сирију“ и пристају да у корист Москве уступе одређени утицај на формирање новог сиријског руководства. Касније се обећања могу повући. Можда се не договоре „мирни“ терористи са „немирним“, или међусобно, или са Асадовим наследницима, или са Курдима. Зар је мало варијанти помоћу којих се поново може започети рат!

Ситуација се променила. САД немају с тим никакве везе. Треба поново започињати преговоре. Али, „ми смо се договорили да Асад одлази“. Главно је да ће „одлазак Асада већ бити „продат“ бирачима као велико достигнуће. И више од тога, чак и ако ће после постизања принципијелног споразума о његовом одласку, Асад још остати на челу Сирије на неодређено време, његове позиције ће ослабити.

У оквирима блискоисточних визија о политици он ће постати „хрома патка“. У владајућем табору почеће борба „за Асадово наслеђе“ што ће ослабити политички, војни и дипломатски потенцијал легалне власти, а такође довести у сумњу и њену унутрашњу легитимност. Последица ће бити слабљење позиција Русије не само у Сирији, него на читавом Блиском Истоку. И све то без напора америчких ресурса који ће моћи да се пребаце на другу критичну тачку (у Украјину). Само на рачун „повољне погодбе“.

Као што је горе већ речено, Русија игнорише америчке понуде, захтевајући да се најпре „затвори погодба“ постигнута у фебруару. Нека Вашингтон прво одвоји „умерене“ од „екстремних“, затим ћемо заједно бомбардовати „екстремне“, и тек после тога почећемо нову рунду преговора. Не ради се чак ни о томе да је испуњавање ових услова апсолутно неповољно за САД. Ако предају своје „екстремне“, онда ће изгубити ауторитет поузданог „политичког штита“. После тога престаће да им верују не само „мирни“, него и партнери у NATO.

Главни проблем Вашингтона је у томе што физички не стиже да до избора испуни услове фебруарских споразума, односно, тај фактор ће деловати против Хилари Клинтон. Управо због тога ми већ неколико месеци видимо отприлике једнаку информативно-политичку игру САД у погледу Сирије и Украјине. Са једне стране следе екстремне изјаве ревносних „јастребова“ који захтевају да одмах отпочну непосредна борбена дејства трупа САД против Асада (за почетак, путем наношења авиоудара). Такође они инсистирају на пружању реалне војне помоћи Порошенковом режиму, толико озбиљне да би он могао брзо (за неколико недеља, у крајњем случају – 1,5-2 месеца) да победи у грађанском рату.

С друге стране, у Москву лете „голубови“ са понудама за „повољне погодбе“. Администрација САД демонстрира Русији: „Погледајте, какве страшне људе ми једва задржавамо. Наше могућности су при крају. Помозите нам да спречимо рат. Пристаните на било какве уступке“. Вашингтон више чак не алудира, он отворено говори о могућности своје директне конфронтације са Русијом.

То је начин политичког и дипломатског притиска. Опасност је у томе што, ако сувише далеко идеш у претњи војном силом, понекад се мора ратовати чак и против воље. Утолико пре што неадекватних „јастребова“ у САД реално има довољно.

САД опасно блефирају и могу да се занесу у игри. Управо због тога – да се не би заиграли – Русија такође одговара у две равни. Са једне стране МИП константно испољава добру вољу и спремност за компромисе, али тек после реализације постојећег споразума“. Односно, не одустаје од преговора, али ни прогреса нема.

Са друге стране, да би се охладиле „усијане“ главе – Москва не само да наставља енергичну подршку офанзиви сиријских владиних снага, него и усиљеним темпом појачава своје стратешке групације на северозападном и југозападном правцу, изводи јасне маневре током којих демонстрира високу борбену готовост не само конвенционалних, него и нуклеарних снага. Интерконтиненталне ракете нису усмерене ка Румунији, нису чак ни ка Британији или Шпанији, то је директно упозорење Вашингтону да добро размисли пре него што организује следећу у низу провокација.

Уопште, пред крај владавине добитника Нобелове награде за мир, планета се нашла, при том кривицом САД, на ивици глобалног рата. А комични Обамини покушаји да маневрише између „голубова“ и „јастребова“ покушавајући да истовремено плаши и поткупљује Русију – нимало не доприносе стабилизацији ситуације.

Извор: Факти