Смисао и циљ европских сепаратизама

После шездесет година времена интеграција Западна Европа сада живи у времену сепаратизма и деструкције. Утисак је да су нарастајући сепаратизам и национализам пре свега израз отпора према савременим политичким елитама и економској експлоатацији, али и одговор на политику ратова и диктирања другима како ће да живе. Западна Европа, уобличена у Европску унију, минулих деценија била је међу предводницима разарања других народа и држава, а сада је, у тако створеној култури насиља и деструкције, суочена са сопственим растакањем. У том светлу сепаратизми у ЕУ би се могли видети и као скоро једини начин борбе против такве политике и у крајњој линији као својеврстан покушај револуције.

У ЕУ, тачније Западној Европи, тренутно је активно, са више или мање енергије, 40 сепаратистичких покрета. Социјална енергија тих покрета је углавном концентрисана у младим људима, тинејџерима и онима у раним двадесетим годинама. То су генерације које су рођене и расле у култури државног насиља и деструкције, расле су у јавном амбијенту слављења белосветског силеџијства, и њихови сународници који су као војници, по жељи политичких елита, хиљадама километара далеко у неком непознатом свету убијали друге људе, код куће су слављени као хероји. Европске владе су годинама не само делиле лекције другима и кројиле карте других држава него и војном машинеријом разарале и убијале, и све то медијским кампањама код куће покривале лажима и обманама. Створен је тако друштвени амбијент пун фрустрација и деструкције, у којем је расла садашња младост, они који су, по дефиницији, будућност. Политичке елите Европе су сада у паници. Али касно је, семе зла је већ изникло код куће, у дворишту. То је, а не национализам, извориште енергије сепаратизма у Западној Европи, сепаратизма као облика отпора.

БРИТАНИЈА, РАЊЕНА ДРЖАВА“

Шкотланђани су међу најорганизованијима и први су начинили конкретне кораке. За сада нису успели, и на референдуму је победила опција останка у Уједињеном Краљевству. Али нешто се ипак десило, и, иако Шкотска остаје Уједињено Краљевство, више никада неће бити онакво какво је до сада било. Време ће тек показати како ће изгледати та држава и да ли ће, упркос резултатима референдума, Шкотска остати у истој држави, али далеко је важније зашто велики број Шкотланђана жели да се одвоји, и то после 307 година заједничке државе. Када се, међутим, цела ситуација темељније сагледа, онда постаје јасно да базу енергије отцепљења не чини национализам као такав, него пре свега незадовољство политиком и неолибералним моделом британске владе. Шкотланђани једноставно не желе такав модел, а у Лондону их нико нити слуша нити уважава, а сепаратизам је, по њиховом мишљењу, био једини начин отпора. Шкоти не желе неолибералне мере британске владе, пре свега приватизацију државног здравства и школства, не желе ратове по свету и не желе укидање основних елемената социјалне солидарности. Шкотска је била прва земља у свету која је увела бесплатно школовање и нема намеру да се одрекне те своје славне традиције. Истовремено, Шкотланђани су традиционално најбројнији војници у британским оружаним снагама и највећи број мртвачких ковчега и рањеника са далеких ратишта долази управо у Шкотску. То су изворишта незадовољства којим се храни сепаратизам, и она нису нестала после референдума. Уствари, само су оснажила, па је Британија, како се у анализама указује, већ „рањена држава“ и на „апаратима за вештачко дисање“.

Шкотски пример показује да уопште није важно да ли ће неки сепаратистички покрет да успе или неће, суштина је у његовом постојању и сама та чињеница темељно мења државни амбијент Европе. Судбина „рањене“ Британије очекује и многе друге у ЕУ. Додуше, случај Шкотске је правно потпуно другачији јер је она уговором постала део Велике Британије и на основу тога има право и да оде, али то, у последичном смислу сепаратизма у другим земљама, уопште није важно. Сваки сепаратизам, био успешан или не, мења ситуација, ништа више није исто. У овом времену утолико пре што су социјални услови бујања сепаратизма у Европи далеко дубљи и, условно речено, озбиљнији од пуког национализма.

Ако се изузму Холандија и Мађарска, у ЕУ не постоји ни једна земља која није суочена са неким својим сепаратистичким покретом. Тренутно је јавно најистуренија Шпанија, у којој Каталонија, где је сепаратистички покрет најорганизованији јер га предводи легална локална власт, не одустаје од отцепљења. Баскија, која има најдужу традицију сепаратизма, само ослушкује Каталонце и она је следећа. Последице неће бити само за Шпанију него и за Француску, јер делови историјске Каталоније као и Баскије су и у Француској. Сепаратизам је гласан и у Италији, Румунији, Словачкој, Грчкој, где у Северном Епиру етнички Албанци чине већину, па све до Немачке и Пољске.

НАЧИН ПРОТЕСТА ПРОТИВ ЕЛИТА ЕУ

Додатни, ништа мање озбиљан, проблем су актуелне политичке елите у ЕУ. Оне су у великој паници, и у суочавању са енергијом сепаратистичких покрета разоткривају сву неспособност и тиме још више хране сепаратизам. Политичке елите покушавају да се сакрију иза позивања на правне норме, на међународно право, али узалуд. Управо су политичке елите ЕУ оне које су предводиле рушење међународног права и храњење сепаратистичких покрета по целом свету. Чак и безначајан сепаратистички покрет, као онај у Венецији, разоткрива дубину кризе политичких елита и изазива панику. Ту је суштина. Као у Случају Шкотске, сепаратизам Шкотланђана није израз кризе Шкотске, него Велике Британије.

Истовремено, не би се смела изгубити из вида стара истина да ни један покрет, каквог год усмерења био, у овом случају сепаратистички, не може сам, неко мора да га погура и мотивише. Друштвени услови који инспиришу сепаратизам су углавном изворни, они се дешавају, али организовање и деловање покрета увек неко мора да помогне и погура како би га искористио за своје циљеве. У том смислу, ко би онда могао да стоји иза савремених сепаратистичких покрета у ЕУ?

Хроничари европске интеграције, која се данас представља као Европска унија, добро знају да је од самог почетка интегрисања одлучујућу реч имала Америка, која је, захваљујући Другом светском рату, уместо Хитлера завладала Европом. У случају Шкотске подршка Америке је била очигледна. У Америци, на пример, истраживања јавног мњења – која су, као и свака друга, политички инструмент – показују да 80 одсто испитаника подржава отцепљење Шкотске. Позиција Америке је мало коригована после састанка Билдерберг групе у јуну ове године када се неко сетио да су налазишта нафте у шкотском делу Северног мора у ствари колатерал, гаранција великог дела кредита датих британској влади, па би одвајање Шкотске угрозило интересе моћних финансијера који доминирају Билдерберг групом. Али од генералног пројекта подршке сепаратизму у Европи се не одустаје.

Два су ту основна питања. Зашто се даје подршка сепаратизму и шта је, или ко је крајњи циљ? У тражења одговора на прво питање, пут води ка владајућем мишљењу о смислу ЕУ, о смислу европске интеграције, којом од Европе треба да се створи једна супердржава. Она ће поништити постојање националних држава, које су резултат историје и историјског искуства. Важеће веровање је да се то најефикасније може постићи кроз регионализацију, другим речима, растакање садашњих националних држава, па би интегрисана ЕУ била, у основи, супердржава региона.

РУШИЛАЧКА ЕНЕРГИЈА ПРОТЕСТА

У тој функцији, само да се подсети, било је и увођење јединствене валуте евра. Када се погледају програми отцепљења Шкотске и Каталоније, на пример, онда је јасно да није реч о класичној независној држави него практично о новим регионима. У том светлу је и траг одговора на друго питање – шта је и ко је крајњи циљ. Пре свега, то су велике и моћне државе – Шпанија, Француска, Италија и, најважније, Немачка. Уствари, тачније, изнад свега Немачка. И то не само зато што је Америци, на пример, у интересу слабљење Немачке него и због процене да је ефикасније разбијање те земље него ратовање против ње. Немачка је, према Уставу, који су писали Американци и Енглези после Другог рата, већ доста разуђена савезна држава и инспирисање сепаратизма није баш тежак посао.

Јавно се истура Баварска, у којој сепаратизам има извесну традицију, али је приметно да се постепено ради и на сепаратистичком расположењу у некадашњој Источној Немачкој, постојбини Пруса, који су незадовољни својим положајем у садашњој савезној држави. Немачка би, како изгледа, могла да буде и крајњи циљ подршке сепаратизмима у Европи. У некој каснијој фази, регионализација Европе би послужила и као изговор и као модел за неке друге делове света, Русију, пре свега.

То су већ извесно време планови са ЕУ, који су опасна игра са ватром. У људским друштвима се много тога може генерисати, али само до одређене границе. Никада се поуздано не може знати и контролисати крајњи резултат јер друштва чине људска бића са свим капацитетима људске природе уобличеним кроз историјско искуство. Тако је и са сепаратизмима. Утолико пре што актуелни сепаратистички покрети у Европи са собом носе и револуционарну, рушилачку енергију. То никада није добро. Што народ каже: „Можеш шта хоћеш, али не можеш докле хоћеш“.

Извор: НСПМ