Смртни загрљај западне љубави

Не могу а да не завидим покојнику. Тако лепа погибија. На мосту поред Кремља, под чаробним пахуљицама благог снега, у друштву младе блондинке из Кијева, од хица из белог аутомобила који пролази – какав филм! Ко би то могао режирати? Џејмс Камерун? Сигурно не Звјагинцев, тај би изабрао тржницу иза супермаркета. Да, сиже је једноставан, директно по инструкцијама Џина Шарпа – Како подићи револуцију, али фактура чудесно одабрана, место одлично, време идеално – баш пред велике демонстрације, почетак викенда. Па и плавуша…

Тај који је припремао убиство Бориса Њемцова добро се према њему односио; убио га је волећи га. Мост поред Кремља још дуго ће бити потребан фоторепортерима. То је добар крај за јучерашњег политичара без нарочитих шанси. Уместо мучног путовања у далеко Маријино да би на досадним демонстрацијама понављао офуцане баналности – једним потезом уђеш у историју, у Пантеон. Лепота места и времена гарантују да ћемо ово убиство још много, много пута видети.

Одлични глумци играће Њемцова. Мислим да би Бернар-Анри Леви био пун погодак. Он је увек спреман је да долети на сахрану и покрене митинг жалости. Ни једна обојена револуција није прошла без њега. Он је и Мајдан у Кијеву покренуо, и Триполи у Либији. Москва га чека.Не сумњам да ће сутра долетети, ако добије визу.

Да ли је Њемцов знао да његово убиство припремају његове колеге, пријатељи и спонзори? Врло вероватно. Не да би он, човек који воли живот, отишао у смрт само да би сменио Путина, али су га зато могли убедити да меци уопште неће бити смртоносни. Да ће бити само рањен, да ће његова крв украсити чисти бели кремаљски снег, а већ прекосутра ће он – у снежнобелом огртачу, леп – повести своје следбенике на Кремљ. Тиме се може објаснити његов недавни интервју, где каже да се „мама стварно боји да ће ме Путин убити у најскорије време, због мојих наступа“. И сам се плашио: „Путин ме у најскорије време може убити, лично или преко посредника“.

Такве ствари говоре онда када је провокација спремна, али жртва још не схвата да ће пуцњи бити реални. Ми смо се с тим сусретали у Израелу – тако су убили премијера Јицака Рабина. Убицу је пропустила стража, убица је викао: „Пуцам ћорцима“ – али то нису били ћорци и провокација се завршила смрћу.

Мало је вероватно да ћемо видети живог оног који је пуцао у Њемцова. Сетите се убиства Кенедија – најпре су убили онога ко је њега убио, а онда онога који је убио убицу. Тешко је погодити да ли иза овог убиства стоје америчке спец-службе директно, или њихови кијевски агенти, или московски посланици Кијева и Вашингтона. Мислим да ће пре бити Вашингтон – политичка Москва се крвожедношћу не одликује. У Америци политичаре убијају много чешће него у било којој земљи Старог Света, рачунајући и Русију. Опозициони политичари калибра Њемцова тамо гину при паду хеликоптера.

Али туговати не треба. Пре – завидети. Он је мислио да креће у мали ризик, на путу ка слави, а погинуо је нагло, лепо, елегантно. Њемцов је лепо и живео – знао је да користи успех, летео на Сејшеле, није се пропио, није одебљао – и умро је лепо. Можда превише лепо за достизање циља. Тешко је подићи талас негодовања, када хоћеш да одушевиш. Посао режисера – Мекфол? Дама са бисквитима? Џин Шарп? – обављен је превише квалитетно. Не умеју код нас тако…

Превод – Ж. Никчевић

Извор: Агентство Новороссия, Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Смртни загрљај западне љубави