Софистицирани хрватски шовинисти Банац и Месић

„Сви се морамо суочити с чињеницом да питање референдума о независности Републике Српске неће бити регулирано Дејтонским споразумом него могућношћу ње, Русије и Србије да такво нешто наметну. Ако то успију наметнути, не видим како се то питање може ријешити без ратног сукобљавања у овом дијелу свијета … То је ненаписани програм који се артикулира међу редовима сваког дана. Оно што Додик говори је оно што Вучић мисли, а Добрица Ћосић је написао још прије 20 година.“ Рекао је Иво Банац и осто жив, а придружио му се Стјепан Месић са већ углавном познатом причом …

“Ја мислим да Додик искрено вјерује да БиХ може да се подијели и да у том смислу он све предузима. Међутим, њега ће вријеме разувјерити, као и многе друге. БиХ је недјељива и на овом простору та архитектура је до краја завршена … Када би неко отцјепио дио Босне и Херцеговине, да се ја питам, пресјекао бих коридор, и то би било за два сата завршено.“

Шта на ово рећи?! Може се само одмахнути руком јер реч је о два пензионера од којих ништа не зависи. Међутим, један је амерички умировљеник, а други прима највишу државну пензију. Могу да их замислим како са осталим познатим и имућним „загребачким старим дечкима“ у Еспланади или Градској кавани, за својим столом уз јутарњу кавицу, прелиставају тисак и мудрују. Окружени пробраним новинарима, који могу накратко да примакну столицу и забележе дневна реаговања бившег професора универзитета у САД и бившег председника државе. Њихово мишљење се публикује и прати, па га ипак не треба оставити без коментара.

Параноичан страх од референдума о сецесији РС

Дакле, о ком референдуму о независности Републике Српске говори Банац? Ни Додик нити било који политичар у „мањем ентитету“ није службено ни покренуо, ни најавио, па чак ни на неком званичном форуму поменуо тако нешто. Јесте било речи о референдумима о правосуђу, јер је контра Дејтону отето ентитетима, било је и о датуму Дана Републике јер се историјска чињеница да је проглашена 09. 01. 92. не може изменити, те и о војној неутралности Српске, што је ваљда за сваку похвалу, али никада о референдуму о сецесији. Та измишљотина се свакодневно понавља у изјавама евроатлантских званичника, који свако непосредно демократско изјашњавање грађана у Српској проглашавају антидејтонским атаком на БиХ и ништа мање него опасношћу по мир и стабилност у региону. Али, професор је историчар па би требало да зна да се извори морају проверити и они евро-амерички и бошњачки упоредити са српским и руским.

Укратко, Додикове речи су напросто још један фалсификат тзв. међународне заједнице, попут оног о Садамовом тајном хемијском оружју што је послужио као алиби за стотине хиљада мртвих у Ираку. Што се пак тиче успут апострофираног Вучића, шта председник Србије у себи мисли, не знам како може знати Банац, али могао је чути да по сто пута понавља да поштује Дејтонски споразум и територијални интегритет БиХ. Границе на Дрини премерно је признао још Милошевић, а ни Ћосић их није оспоравао. Али, Банац изводи даље консеквенце на основу исконструисане претпоставке да РС спрема референдум о независности, па каже да то не зависи од Дејтонског споразума, него од капацитета Српске, Србије и Русије да га наметну. А зашто би Дејтон забранио „манифестацију највишег облика демократије“? И зашто би Русија наметала референдум када ЕУ препоручује чланицама да га што више користе. Најзад, ко би због референдума у РС започео „рат у овом делу света“.

Топовима на српско самоопредјељење

Стјепан Месић иде и корак даље па каже да би то била Хрватска. Вели „да би он да се пита на референдум српског народа о независности пресекао коридор живота кроз Посавину“. Како и чиме? Подразумева се, слањем војске из Хрватске и употребом оружја. Да како би и могло другачије? Хрватским топовима ударио би на српску демократију! Не сумњам, јер је почетком рата у БиХ то већ показао, али ме чуди да је спреман да то и каже. Е сад, када је већ сам заподенуо на тај начин, ваља га упозорити да би то био упад на територију друге државе, што међународно право дефинише као агресију. А пошто би то био и напад на Србе, умешала би се и Србија са ескадрилом од десет руских „мигова“, а вјероватно би до Загреба стигао и понеки пројектил са подморнице у Црном мору. Тако прецизан да не би срушио ни Градску кавану ни Еспланаду, него би пролетео кроз прозор па Месића посред главе.

Можда и грешком, јер није крива Месићева мудра глава него Додикова неука, која не разуме да је „БиХ недељива и да је архитектура на овом простору до краја завршена …“ Матори Стипе је очито већ заборовио да је и СФРЈ, и то по резолуцији ОЕБС-а о „неповредивости спољних граница у Европи“, такође била недељива, а да је ипак и он лично допринео њеном распаду и тиме се хвалио у Хрватском сабору. Или је и он, откако је Хрватска ушла у ЕУ, усвојио политику бриселских дуплих стандарда, у једном случају овако, а у другом онако. Умировљенику Стипи се и може како хоће, али због таквих акробација Унија је, поред економске и политичке, упала и у моралну кризу. Ниједан принцип више није неприкосновен и, како се у Бриселу од случаја до случаја сви принципи различито тумаче, тако до њих више не држе ни чланице, и зашто би тек оне у вечитом кандидатском статусу. Срби су били највеће жртве европске неморалне недоследности те Српска и Додик имају најмање обавезе да следе те правнополитичке „премете преко главе“ које стално изводи бриселска бирократија од Косова до Каталоније.

Али, да видимо шта је то Додик стварно рекао да је изазвао саблазан бившег америчког професора и бившег хрватског председника. Да, рекао је да је „БиХ пропала држава, да ће се сама од себе распасти и да има право да сања да ће се Српска и Србија до краја овог века државно и територијално ујединити“. И шта онда?! Да је БиХ недовршена, неуспела, у распадању, пропала и сл. држава говоре сви, укључив и странци и Бошњаци. Једино Банац и Месић ваљда мисле да је, напротив, „стамена, успешна и перспективна“. И Додик би морао ту глупост да понавља да га ова два пензионера не би осумњичили да руши Дејтон. Додик је још као рок да се то спонтано догоди одредио 83 године, колико на Балкану ниједна државна творевина није трајала. Ни три Југославије заједно, ни три њеним распадом настале државе (Словенија, Хрватска и Македонија) нису трајале осам деценија, па зашто би баш хронично лабилна Босна била изузетак. А ако се БиХ у будућности већ сама од себе распадне, зашто се њени делови не би ујединили са матицама?

Пургерски презир према „Херцеговцима“ и Бошњацима

Неће бити да Месић и Банац не знају да и њихови сународници у „Херцег-Босни“, са Човићем на челу, сањају исте снове о изласку Херцег Босне из БиХ и прикључењу „лијепој нашој“. Исто као што су и њих двојица, један у емиграцији, други у затвору, сањали распад СФРЈ, тј. сецесију Хрватске, а понешто томе обојица и допринели. Јасно је да би им одговарало да је, како вели Банац „архитектура Балкана дефинитивно завршена“ јер привремени добитници би увек да зaуставе време па проглашавају „крај историје“, али постоје чак и неки Хрвати којима не одговара да остане овако како је. Делује парадоксално да националисти Банац и Месић занемарују да су међу таквима и њихови сународници у БиХ који се боре за трећи ентитет. Међутим загребачки стари дечки из Еспланаде њима генерално нису наклоњени.

То су за њих примитивни рођаци из провинције у белим чарапама и без годишње претплате за концерте класичне музике у дворани „Лисински“, који су после рата били „окупирали“ пургерски Загреб. Искусили су Херцег-Босанци да је управо тако, и за Месићевог мандата су у знак протеста масовно враћали домовнице и путовнице и поново одлазили у емиграцију. Како ми рече један од њих: „Ваљали смо им на Славонском фронту, а сада им је важнији успех туристичке сезоне у приморју него наша судбина у дијаспори“. И заиста, у западну Херцеговину је из Вуковара стизало више мртвачких сандука него у Загорје, Далмацију и Истру заједно. Али загребачке горњоградске и каптолске манипулације почеле су пре рата: одустајањем од „ливањског питања“ на референдуму у марту ’92, западни Херцеговци су се одрекли права да одлучују о унутрашњем уређењу независне БиХ, а Вашингтонским споразумом крајем рата, и свог ентитета Херцег-Босне.

Месић је био промотор те пробосанске политичке линије у политици ХДЗ-а према БиХ, а извршилац на терену Стјепан Куљић. Месић се од Туђмана, као и Кљујић од Бобана, разликовао само у тактици, а стратешки циљеви су им били исти. Док је Фрањо хтио да подели Босну, Стипе је сматрао да су целовита БиХ и Муслимани Хрватској потребни као тампон зона према увек опасним Србима, а са њима ће већ бити лако по већ испробаној формули „хрватског цвијећа“. Зато Банац у истом интервјуу осуђује Колиндину изјаву да је „у БиХ порастао исламски радикализам“, али пошто је реч о председници Хрватске, тврди да је „она мислила на неке појединце и групе, а не бошњачки народ у целини, али је то неспретно формулирала“. Наравно, исламски радикализам у БиХ јесте у успону (добровољци Исламске државе, вехабијске комуне итд.), а да се то не односи на баш сваког Бошњака, напросто се подразумева. Али „загребачки стари дечки“ имају фине еуропске манире па не би да Хрватска квари односе са муслиманима, а ни да се замере својој Колиндици.

Текстописци за Томпсонове усташке хитове

Они се не устежу ни да се ограде од хрватских злочина у „Олуји“, али не и од резултата које је произвела. Они такође кажу да је Павелићева квислиншка НДХ била остварење повјесних тежњи хрватског народа за националном државом, али не одобравају усташка клања. Уосталом, зашто се и не би уљудно извинили, након што је процес уништавања и истеривања Срба у Хрватској неповратно завршен, „а котач повијести итако немре натраг, кај не?“ Ето, како је, рецимо, Месић лепо замолио за разумевање и праштање када је откривен снимак његовог усташког говора који је уочи рата одржао у Аустралији. И ником ништа! Банац му се придружио изразом братства и јединства са муслиманима Бошњацима против Срба. „Односи између Хрвата и босанских муслимана у 20. стољећу су били усмјерени једни према другима јер смо се борили против истих хегемонистичких притисака који су долазили из Београда.“ Тековина те заједничке борбе био је и концлогор Јасеновац за Србе, Јевреје и Роме над којим су се згражавали и нацистички генерали. У Павелићевој влади било је увек по неколико муслимана „цветића хрватског народа“, а тек колико их је било у усташкој оперативи у БиХ. Рецимо, Бањалучког владику Платона ’41 . заклао је муслиман у усташкој униформи.

ПерковићуТомпсону остаје само да углазби Ивине и Стипине текстове и напуни хрватске стадионе.

Извор: Фонд Стратешке Културе