СПЦ и међусобна спорења Београда и Подгорице

Недавно донета декларација Скупштине Црне Горе о тобожњем „геноциду“ у Сребреници изазвала је наглашену пажњу српске јавности, а по начину „извештавања“ у медијима блиским властима рекло би се као да им је дат миг да нарочито „обрате пажњу“ на догађај, не дајући му да напросто „прође“. Тај акт је, нема сумње, вишеструко штетан, али се поставља питање да ли је потребно да власти инструишу медијима да би они препознали нешто што је скандалозно, и да ли, с друге стране, неки, можда ништа мање пажње вредни, „тешки“ догађаји остају медијски непримећени – ако овдашње власти наложе да тако има бити?

Зашто је, примера ради, усташоидност хрватског друштва – што је ноторна чињеница – за наше власти и њима блиске медије стална тема, против чега нико морално разуман не може имати ништа, док скандалозне појаве и понашање муслиманске политичке врхушке у Босни и Херцеговини остају релативно непримећени, док се о доследном антисрпском деловању на међународној сцени Бугарске Вучићевог „пријатеља“ Борисова у потпуности ћути?

Или, присетимо се његовог другог „друга“, Орбана, „црне овце“ ЕУ и НАТО, који и даље послушно уводи санкције Русији, нити му пада на памет да преиспита признање тзв. „Косова“. Да ли му је Вучић у њиховим наглашено срдачним контактима икада поменуо могућност отпризнавања „Косова“? Да ли га је питао да ли и даље остаје при ономе што је рекао 1999. – да су „људско и божанско право на страни НАТО“? Разуме се, Црна Гора за Србију није ни као Хрватска нити као Босна и Херцеговина, а поготово не као Бугарска или Мађарска; када брат уједе то много више боли. Но остаје снажан утисак да неко из власти, или уз власти, врло пробирљиво одређује и задаје „артиљеријске координате“ ко ће и шта ће бити узето за предмет усредсређене јавне пажње као примјер антисрпског деловања на простору бивше Југославије.

Срамни акти

Што се тиче поменуте декларације Скупштине Црне Горе, она је пројекат западњачких амбасада у Подгорици који има вишеструке циљеве. Прво, тиме се желе покварити односи између Црне Горе и Српске и Црне Горе и Србије. Друго, ако у потврђивању жига српске колективне кривице за непостојећи „геноцид“ учествују Кривокапић и Бечић, који су добили десетине хиљада гласова црногорских Срба, тада испада да посредством инструисаних људи-оруђа Срби поново себи ударају жиг. То може бити од значаја и у склопу за Црну Гору важног и већ латентно горућег питања о попису становништва 2021, јер ће се у таквој атмосфери наћи људи који ће избећи да се изјасне као Срби, будући да су Срби, за разлику од декларативних „националних Црногораца“, званично означени починиоци Сребренице.

Као треће, због такве увреде црногорских Срба, неприхватљиву за већину Демократског фронта (ДФ), постиже се учинак суштинског разбијања владајуће коалиције, што омогућује јачање и иначе неподношљиво чврсте контроле црногорске Владе од стране Запада. Тиме се, што се Запада тиче, ојачава његов локални (за Црну Гору везани) геополитички приоритет: смењивањем увелико компромитованог Ђукановића суштински се ништа не мења у погледу степена контроле Црне Горе и задржавања њеног званичног антисрпског и антируског курса, а српска победа у Црној Гори – и морална, на литијама, и изборна, увелико се релативизује. Напокон, четврто, ако би се ствари евентуално додатно закомпликовале, овакви маневри остављају могућност повратка ДПС на власт, према потреби и уз подршку или чак уз коалицију са неким од делова постојеће скупштинске већине.

Како је до тога дошло? Пођимо од дијагнозе. У Црној Гори представници власти по низу идентитетски осетљивих питања говоре и раде супротно већинским осећањима и већинској вољи оних који су их изабрали. Као и њихови дукљански претходници, нова власт се прометнула у браниоца црногорске „суверености“ и прослављача „обнове њене државности“, укључујући и „светле“ тековине чланства у НАТО, о признању „Косова“, неспорној и већ вишеструко афирмисаној константи нове црногорске спољне политике да и не говоримо.

Као и њихови дукљански претходници, Кривокапић главни проблем за Црну Гору препознаје у Београду, што – заједно са стабилним антируским курсом нових власти, реториком и активностима одбране „црногорске државности“, уз наставак ђукановистичке традиције дрског игнорисања воље грађана када је реч о базичним, идентитетским питањима – даје за право да се нова црногорска власт макар функционално, а можда и симболички-емотивно, сматра криптодукљанском. Као и за време дукљанске владавине, Црна Гора је и сада суштински раздржављени простор у коме и даље не раде институције, а њени највиши представници својим деловањем не представљају оне који би de facto и de iure требало да представљају, оличавујући, с друге стране, оно што не би смели да оличавају – вољу непријатеља, а све то у име наводне одбране црногорске „независности“, стечене на покраденом референдуму о отимању независности и идентитета маја 2006.

Како се енигма најновијих спорења званичног Београда и званичне Подгорице може решавати из угла Србије? Београдске власти, исте оне које су годинама овде „двориле“ Ђукановића, његове емисаре и „бизнисмене“, колаборантско-сазлочиначки ћутећи о државном дукљанском терору над црногорским Србима – саучесништво у болесној конструкцији „државног удара“ у Црној Гори, да не пропустимо да поменемо – отворено предлажу да се представницима нове црногорске од народне воље одметнуте власти забрани улазак у Србију. Начелно посматрано – мада ово није само начелно-морално питање – после октроисане декларације о „геноциду“ у Сребреници Скупштине Црне Горе томе се можда не би имало много тога приговорити. Само, поставља се неколико претходних питања.

Хоће ли сама Србија опозвати декларацију своје Скупштине о непостојећем „геноциду“ (тако је именован) о Сребреници из априла 2011, која садржи забрану његовог порицања, под претњом кривичноправног прогона? Та декларација и даље стоји и важи. То што ју је дониела власт у којој су (београдске) демократе имале већину не мења ништа на томе да она трајно самообавезује државу Србију. Није ова држава Србија нека друга у односу на ону из Тадићевог доба. То није згорег подсетити онога ко се с правом чуди како грађанин Србије Аљбин Курти, који вјерује да је председник „Владе“ некаквог „Косова“, изјављује да га потписи његових претходника на том имагинарном месту у приштинској „игри престола“ не обавезују. Зашто је, наиме, скандалозни акт Скупштине Црне Горе гори од подеднако скандалозног акта Скупштине Србије, који већ десет година производи, у најмању руку, моралне последице?

Има ли право Србија да се више љути на срамне акте (нажалост) друге државе, ако још није опозвала подеднако сраман акт који је сама донела? Хоће ли и када Скупштина Србије опозвати ту историјску срамоту или за такву тачку дневног реда у њој, макар док је Вучић на челу Србије и док се буду усвајали акти попут културоцидног „Закона о родној равноправности“, неће бити места? А није ли можда поза љутње званичног Београда срачунато заузета – из неких других разлога који баш и немају везе с одбраном српских интереса?

Надаље, хоће ли иста мерила – о евентуалној забрани кретања по Србији за српске непријатеље – важити и за Едија Раму и њему сличне који настављају с истим послом који су њихови претходници започели агресијом на СРЈ/Србију 1999, када, на пример, несметано табанају по Прешеву, и куда им се већ прохте, уз знање, и не треба сумњати, макар прећутну сагласност српских власти? И уопштено говорећи, када већ говоримо о слободи кретања по Србији, имамо ли уопште представу колико се починилаца најтежих злочина над Србима међу Албанцима, муслиманима и Хрватима несметано креће по Србији, а да због континуираног уважавања хашке „правде“ од стране званичног Београда (без обзира на сад већ давнашњи одлазак демократā с власти) или због притисака Запада и новонасталих сецесионистичких, антисрпских државица, никоме не пада на памет да им ограничи кретање, а камоли да их приведе, рецимо, правди?

Није ли, благо речено, „чудно“ то што после ослобађања у Хагу Србија не предузима никакве напоре да правди преда Харадинаје, Ориће, Готовине? Све се завршава на често простачком вербалном иживљавању по медијима блиским властима, којим се маскира непостојање воље актуелних властодржаца Србије да се суди злочинцима над Србима. Тако испада да прозивањем злочинаца у овдашњим „навођеним“ медијима дотични само добијају заштиту од прогона, на које су се наше власти можда некоме обавезале…

Интронизовање „тројанског коња“

Питања без разумног одговора могу се даље ређати, али је упадљиво да је Вучић са својом екипом незванично делегираних и текстуално „опреманих“ гласноговорника склон томе да у односу на Црну Гору држи један стабилан образац вербалног понашања – да или ћути на све, или да реагује на све. Да су у питању координисани обрасци – у то тешко да може бити сумње. А шта се променило у Црној Гори, осим власти? Да ли је нова црногорска власт – макар када је реч о српским интересима – гора од претходне? То, уз сву, не једном потврђену недораслост и конзистентну злонамерност Кривокапића и њему блиских сарадника, напросто није могуће тврдити.

О чему је онда реч? Како су онда за Вучића они који су мање лоши испали гори? Како објашњење не можемо наћи у емпиријској реалности, она мора лежати у улози неког трећег чиниоца који „посредује“ односе Београда и Подгорице. Као што је иза вишегодишње, много пута на делу потврђене „срдачне Антанте“ Ђукановић-Вучић стајала дуга (чврста) рука Запада, заједничког налогодавца обојици локалних господара, тако и иза садашњег, инсценираног обостраног непријатељства званичне Подгорице и званичног Београда стоји исти рукопис, само што је „београдски“ део сценарија унеколико модификован.

Ако и Дукљани и криптодукљани унисоно говоре о „београдској опасности“ за сувереност протектората званог „Црног Гора“ (а у питању је заправо псеудопротекторат, јер у протекторату хегемон има одговорност за своје „штићенике“, док се Црна Гора третира као нека субсахарска „независна држава“ која у међународним односима и поседује одговарајућу специфичну тежину), дотле је вишегодишњу колаборацију званичног Београда с Ђукановићевим усташоидним режимом – у име „мира“ у региону, „привредног раста“ и осталих вучићевских флоскула – заменила тобожња одбрана националних интереса Срба и Србије наспрам њихових (неспорних) угрожавања од стране нове црногорске власти.

Узгред, ове и овакве црногорске власти вероватно не би било без одлучујуће речи званичног Београда у тренутку када се Демократски фронт озбиљно колебао, после првих забрињавајућих знакова Кривокапићевог непредвидљивог понашања, које ће касније ескалирати до аморалне политичке неурачунљивости. Додуше, када је већ било дошло до тога да се од Запада очигледно подметнути Кривокапић изабере за носиоца победничке листе на изборима, тада већ није било много избора.

Ипак, поставља се питање: ко је у Црној Гори, зашто, с којим сазнањима и каквим разлозима предложио баш Здравка Кривокапића на то место, те да ли је, ко је и на који начин из Београда томе „кумовао“? Одговори на нека од ових питања у јавности већ постоје, али не сви, а тиме и на оно што је овде одлучујуће – како је од стране тадашње црногорске опозиције, СПЦ у Црној Гори, а напосле и државе Србије, допуштено да Запад на челу нове црногорске власти инсталира своју марионету? Претпоставка да се он тек тако и необјашњиво изметнуо у ово што сада јесте после избора, благо речено је неуверљива.

За хипотезу која следи тренутно немамо доказа, иако нам се ни најмање не чини невероватном: шта ако је неко из Србије ко је можда био у позицији да учествује у већању о носиоцу листе „За будућност Црне Горе“ (сетимо се, с ликовним обележјима у бојама српске тробојке, а не Ђукановићеве приватне „државне заставе“), а тиме и потенцијалном мандатару, знао ко је заправо Здравко Кривокапић и за шта би могао бити способан, а да ништа није предузео поводом тога – или можда баш јесте? Истина, то звучи демонски – кумовати интронизовању „тројанског коња“, а онда га нападати због онога што он ради, а све у оквиру плана који је негде другде већ био срачунат и наложен. Но ако знамо какви су се све невероватни, књижевној фикцији (не баш квалитетне књижевности) блиски „сценарији“ од 1991. овде остваривали, то се, на основу доступних емпиријских индикација, ни у овом случају не може искључити.

Страдање српских интереса

Какав је досадашњи биланс Кривокапићеве „владавине“ Црном Гором, нажалост увелико обележене његовим невладањем самим собом? Када ово питамо, имамо у виду само факторе утицаја, те обавезе и потоње понашање које је из тога проистекло. За ово кратко време свог „премијеровања“ успео је да изда све друштвене и политичке актере које је могао: 1) СПЦ у Црној Гори која га је „номиновала“, 2) Демократски фронт, који га је, на предлог СПЦ у Црној Гори, прихватио за мандатара – као представника ДФ (!), 3) власти Србије које су приволеле ДФ да ипак дâ подршку Кривокапићу после његовог скандалозног потписа споразума с коалиционим партнерима, написаном (дословно!) у једној западњачкој амбасади у Подгорици.

Ако имамо у виду да је таквим вишеструким и поновљеним вероломством Кривокапић издао пре свега „своје“ гласаче, тј. гласаче који су вољом и/или утицајем трију поменутих фактора – не његовом заслугом – постали „његови“, да је издао и победнички дух литија, тада није тешко доћи до закључка да су издаја својих и служење непријатељу две једине ставке његовог „(негативног) политичког капитала“. То је још једном потврђено његовом најновијом изјавом у Лондону где је – нагађајући, у стилу трећеразредног провинцијског жбира, шта би годило „слуху“ домаћина – проговорио о „малигним активностима и хибридним претњама из окружења“. Овај речник смишљен је управо у Лондону, да би означио (тачније: изумео, а уједно и проказао) наводне активности Русије у Украјини и у Источној Европи, а „неустрашиви“ Кривокапић је то „применио“ на Србију (Русија ипак није окружење Црне Горе), да би подвукао да неће скренути с „еврофилског“ пута.

Нагласимо још једном, као што је пријатељство Ђукановића и Вучића одговарало Западу, тако и непријатељство Вучића и Кривокапића прија истом газди, који је, нема сумње, архитекта и једног и другог. Резултат тога је да су тренутно односи званичног Београда и званичне Тиране неупоредиво бољи од односа званичног Београда и званичне Подгорице. Уз све неопростиве „заслуге“ тројца Кривокапић – Бечић – Абазовић за лоше односе Црне Горе и Србије, овакав упоредни биланс (у односу на Албанију) противприродан је и скандалозан. Како је, наиме, могуће да је за званични Београд Албанија – анексиони хегемон приштинских одметника, држава-агресор која штеточински вршља по тзв. „Прешевској долини“, постојбина Жуте куће… – ближа од, ма колико кукавне и вероломне, званичне Подгорице?

Да је тако види се по томе што држава Србија, (само)вољом свог председника, подиже кредит да би заједничку ауто-путну мрежу Албаније и „Косова“ (дакле, „Велике Албаније“) повезала с нашом ауто-путном мрежом, иако у томе нема никаквог интереса Србије. То је видљиво и на основу тога што је, на пример, за медије (пре)блиске властима албанска туристичка понуда предмет усхићења. Примера вучићевског нормализовања албанског архинепријатељства има још, а без сумње круцијални пример тога је „малошенгенска иницијатива“, где је кретање између двају држава олакшано као да је реч о најбољем пријатељу, а не о – Албанији.

Не носи ли се неко у званичном Београду мишљу да вербалним ратом с Подгорицом и „панегирицима“ о летовалиштима „жутокућашког“ суседа потпомогне албански туризам, едаби, поред осталог, нашкодио црногорском туризму, а тиме и, ваљда, пословично „одговорном“ Кривокапићу? Ако таквих идеја има – а по ономе што се види из СНС-пропагандног погона, рекло би се да је тако – размишља ли се колико ће се тиме (економски, али и морално, најпосле симболички) наштетити црногорским Србима, о користима заклетим душманима из „земље орљова“, да и не говоримо? Или можда добробит црногорских Срба за званични Београд и није толико важна, осим као условни адут у споља режираној препирци с намесништвом Запада у Подгорици, с којим се (са)учествује у намештеном игроказу?

Успут, и једни и други „принципијелни“ браниоци онога што тобоже сматрају „светим“, послушно уводе санкције Белорусији, која ничим није нашкодила ни Србији нити Црној Гори, нити их је икада ичим увредила, ако не рачунамо да је њен предсједник 1999. под бомбама долазио у агресијом нападнуту СРЈ. То часни људи, а, ваљда, и часне државе памте. Зашто онда санкције? Црна Гора да би потврдила да је одани НАТО-савезник који не прави проблем око тога што се у спољним и унутрашњим пословима баш ништа не пита – чиме се на делу показује шта је исход, тежина и смисао „независне Црне Горе“, а Србија… – ту је тешко досетити се икаквог макар и привидно сувислог разлога, осим чињенице Вучићевог, готово до нивоа условних рефлекса увежбаног послушништва онима за које вјерује да их мора слушати.

Антагонизовање нове подгоричке администрације с Београдом и Бањалуком, иако је она уведена у власт превасходно гласовима црногорских Срба, свакако је озбиљан успех мешетара са Запада по српским земљама. Инструисањем званичне Подгорице и званичног Београда да се оптужују и гложе поводом традиционалних, поново задатих тема, највише страдају аутентични српски интереси – и у Црној Гори, и у Србији, и у „региону“. Они који супротно мисле и зборе, представљајући се публици рецептивној за њихова приповедања као браниоци (криптодукљанског) црногорства, односно на полуокупациону визуру Андрићевог венца редукованог „српства“, у пракси делују као међусобни савезници на спровођењу плана који не одговара ни Србији, нити Црној Гори, а понајамање српском народу.

Није ли се, уосталом, нешто слично десило и 5. октобра 2000, када је већина родољубиво оријентисаних гласача ДОС устоличила антипатриотску, аутоокупациону власт? Од некадашњег ћосићевског, одавно „излизаног“, али ипак незаборављеног добијања у рату, а губљења у миру, дошли смо да Срби добијају у „догађањима народа“, тј. у (пролазним) историјским пројавама народне сабраности око истинитог, али губе у потоњим институционализовањима истих у виду „демократских процеса“. Заправо, с изузетком Милошевићевог доласка на власт, када је нова владајућа структура одговарала народној вољи, у случају Петог октобра 2000, те 30. августа 2020, пројава народне воље доводила је, да се изразимо добро опробаним комунистичким политичким жаргоном, „ненародну власт“. Укратко, Срби гласају – што на гласачким местима, што на улици – али на основу тога одлучују и заправо владају инострани србофоби, помоћу локалних марионета.

Време је – макар због спознаја да је некада било тако – да се овај тренд промени. Они који су напросто украли победу црногорских Срба – најприје на литијама, а онда и на изборима – треба да буду удаљени од власти, коју нелегитимно узурпирају. Ствар са Србијом је у том погледу другачија, будући да овдашње власти, врло формално посматрано, имају легитимност, док је њихово послушништво Западу ипак селективније него код криптодукљана. Ипак, у ономе што је Западу геополитички овде најважније, они не одступају, што се види не само по истрајним покушајима власти у Србији да се одустајањем од српске суверености на Косову и Метохији створе претпоставке за тзв. „евроинтеграције“, које се, и београдски „еврофили“ добро знају, неће догодити. „Србија (наводно) побеђује“ – али без Косова и Метохије… „Тројанска“ гарнитура у Београду је старија и кудикамо вештија од оне у Подгорици.

Најзад, треба нешто рећи и улози Српске православне цркве у Црној Гори, у контексту новонастале политичке ситуација. СПЦ у Црној Гори не треба подсећати на оно што она зна и што је већ чинила, а то је потврђивање своје дистанцираности од званичног Београда, увек спремног да аутентичне националне интересе, када год се за то укаже „прилика“, помеша с деструктивним „дворским“ мешетарењем, вођеним каткад непрозирним, готово патолошким идиосинкразијама „господара“ Србије, али не и националним, нити државним интересима.

Ипак, од пресудне је важности да СПЦ у Црној Гори нађе начина да уради и оно што из моралних, али и историјско-идентитетских разлога напросто мора – да се јасно дистанцира од нове званичне Подгорице, тим пре што је у довођењу некадашњег политичког анонимуса, а сада, извесно је „тројанског коња“ Кривокапића, управо она одиграла одлучујућу улогу. Ова је обавеза утолико израженија ако се зна да је Здравко Кривокапић морално и интелектуално недорастао задатку пред којим се нашао, до те мере да пристојног човека обузима стид када слуша његове неурачунљиве иступе којима себе потврђује као „НАТО-пјешадинца“ ниског чина, који, нажалост, представља Црну Гору.

СПЦ у Црној Гори је на то обавезна не само због тога што је Кривокапић вероломно обмануо СПЦ обећаном, а онда повученом спремношћу да потпише Темељни закон са СПЦ, нити само због неукусне и штеточинске „интервенције“ политички неуког председника црногорске владе „у корист“ садашњег митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који би и без тога био изабран – док је након тога изабран само упркос томе. Реч је и о томе да је СПЦ у Црној Гори свој огромни ауторитет заложила за особу која, истина у смањеном обиму у односу на претходнике, наставља да води криптодукљанску, антисрпску политику. Докле ће то бити могуће, то добрим делом зависи од гласа епархија свете Српске православне цркве у Црној Гори.

---

Извор: Покрет за Косово и Метохију