SPC i međusobna sporenja Beograda i Podgorice

Nedavno doneta deklaracija Skupštine Crne Gore o tobožnjem „genocidu“ u Srebrenici izazvala je naglašenu pažnju srpske javnosti, a po načinu „izveštavanja“ u medijima bliskim vlastima reklo bi se kao da im je dat mig da naročito „obrate pažnju“ na događaj, ne dajući mu da naprosto „prođe“. Taj akt je, nema sumnje, višestruko štetan, ali se postavlja pitanje da li je potrebno da vlasti instruišu medijima da bi oni prepoznali nešto što je skandalozno, i da li, s druge strane, neki, možda ništa manje pažnje vredni, „teški“ događaji ostaju medijski neprimećeni – ako ovdašnje vlasti nalože da tako ima biti?

Zašto je, primera radi, ustašoidnost hrvatskog društva – što je notorna činjenica – za naše vlasti i njima bliske medije stalna tema, protiv čega niko moralno razuman ne može imati ništa, dok skandalozne pojave i ponašanje muslimanske političke vrhuške u Bosni i Hercegovini ostaju relativno neprimećeni, dok se o doslednom antisrpskom delovanju na međunarodnoj sceni Bugarske Vučićevog „prijatelja“ Borisova u potpunosti ćuti?

Ili, prisetimo se njegovog drugog „druga“, Orbana, „crne ovce“ EU i NATO, koji i dalje poslušno uvodi sankcije Rusiji, niti mu pada na pamet da preispita priznanje tzv. „Kosova“. Da li mu je Vučić u njihovim naglašeno srdačnim kontaktima ikada pomenuo mogućnost otpriznavanja „Kosova“? Da li ga je pitao da li i dalje ostaje pri onome što je rekao 1999. – da su „ljudsko i božansko pravo na strani NATO“? Razume se, Crna Gora za Srbiju nije ni kao Hrvatska niti kao Bosna i Hercegovina, a pogotovo ne kao Bugarska ili Mađarska; kada brat ujede to mnogo više boli. No ostaje snažan utisak da neko iz vlasti, ili uz vlasti, vrlo probirljivo određuje i zadaje „artiljerijske koordinate“ ko će i šta će biti uzeto za predmet usredsređene javne pažnje kao primjer antisrpskog delovanja na prostoru bivše Jugoslavije.

Sramni akti

Što se tiče pomenute deklaracije Skupštine Crne Gore, ona je projekat zapadnjačkih ambasada u Podgorici koji ima višestruke ciljeve. Prvo, time se žele pokvariti odnosi između Crne Gore i Srpske i Crne Gore i Srbije. Drugo, ako u potvrđivanju žiga srpske kolektivne krivice za nepostojeći „genocid“ učestvuju Krivokapić i Bečić, koji su dobili desetine hiljada glasova crnogorskih Srba, tada ispada da posredstvom instruisanih ljudi-oruđa Srbi ponovo sebi udaraju žig. To može biti od značaja i u sklopu za Crnu Goru važnog i već latentno gorućeg pitanja o popisu stanovništva 2021, jer će se u takvoj atmosferi naći ljudi koji će izbeći da se izjasne kao Srbi, budući da su Srbi, za razliku od deklarativnih „nacionalnih Crnogoraca“, zvanično označeni počinioci Srebrenice.

Kao treće, zbog takve uvrede crnogorskih Srba, neprihvatljivu za većinu Demokratskog fronta (DF), postiže se učinak suštinskog razbijanja vladajuće koalicije, što omogućuje jačanje i inače nepodnošljivo čvrste kontrole crnogorske Vlade od strane Zapada. Time se, što se Zapada tiče, ojačava njegov lokalni (za Crnu Goru vezani) geopolitički prioritet: smenjivanjem uveliko kompromitovanog Đukanovića suštinski se ništa ne menja u pogledu stepena kontrole Crne Gore i zadržavanja njenog zvaničnog antisrpskog i antiruskog kursa, a srpska pobeda u Crnoj Gori – i moralna, na litijama, i izborna, uveliko se relativizuje. Napokon, četvrto, ako bi se stvari eventualno dodatno zakomplikovale, ovakvi manevri ostavljaju mogućnost povratka DPS na vlast, prema potrebi i uz podršku ili čak uz koaliciju sa nekim od delova postojeće skupštinske većine.

Kako je do toga došlo? Pođimo od dijagnoze. U Crnoj Gori predstavnici vlasti po nizu identitetski osetljivih pitanja govore i rade suprotno većinskim osećanjima i većinskoj volji onih koji su ih izabrali. Kao i njihovi dukljanski prethodnici, nova vlast se prometnula u branioca crnogorske „suverenosti“ i proslavljača „obnove njene državnosti“, uključujući i „svetle“ tekovine članstva u NATO, o priznanju „Kosova“, nespornoj i već višestruko afirmisanoj konstanti nove crnogorske spoljne politike da i ne govorimo.

Kao i njihovi dukljanski prethodnici, Krivokapić glavni problem za Crnu Goru prepoznaje u Beogradu, što – zajedno sa stabilnim antiruskim kursom novih vlasti, retorikom i aktivnostima odbrane „crnogorske državnosti“, uz nastavak đukanovističke tradicije drskog ignorisanja volje građana kada je reč o bazičnim, identitetskim pitanjima – daje za pravo da se nova crnogorska vlast makar funkcionalno, a možda i simbolički-emotivno, smatra kriptodukljanskom. Kao i za vreme dukljanske vladavine, Crna Gora je i sada suštinski razdržavljeni prostor u kome i dalje ne rade institucije, a njeni najviši predstavnici svojim delovanjem ne predstavljaju one koji bi de facto i de iure trebalo da predstavljaju, oličavujući, s druge strane, ono što ne bi smeli da oličavaju – volju neprijatelja, a sve to u ime navodne odbrane crnogorske „nezavisnosti“, stečene na pokradenom referendumu o otimanju nezavisnosti i identiteta maja 2006.

Kako se enigma najnovijih sporenja zvaničnog Beograda i zvanične Podgorice može rešavati iz ugla Srbije? Beogradske vlasti, iste one koje su godinama ovde „dvorile“ Đukanovića, njegove emisare i „biznismene“, kolaborantsko-sazločinački ćuteći o državnom dukljanskom teroru nad crnogorskim Srbima – saučesništvo u bolesnoj konstrukciji „državnog udara“ u Crnoj Gori, da ne propustimo da pomenemo – otvoreno predlažu da se predstavnicima nove crnogorske od narodne volje odmetnute vlasti zabrani ulazak u Srbiju. Načelno posmatrano – mada ovo nije samo načelno-moralno pitanje – posle oktroisane deklaracije o „genocidu“ u Srebrenici Skupštine Crne Gore tome se možda ne bi imalo mnogo toga prigovoriti. Samo, postavlja se nekoliko prethodnih pitanja.

Hoće li sama Srbija opozvati deklaraciju svoje Skupštine o nepostojećem „genocidu“ (tako je imenovan) o Srebrenici iz aprila 2011, koja sadrži zabranu njegovog poricanja, pod pretnjom krivičnopravnog progona? Ta deklaracija i dalje stoji i važi. To što ju je doniela vlast u kojoj su (beogradske) demokrate imale većinu ne menja ništa na tome da ona trajno samoobavezuje državu Srbiju. Nije ova država Srbija neka druga u odnosu na onu iz Tadićevog doba. To nije zgoreg podsetiti onoga ko se s pravom čudi kako građanin Srbije Aljbin Kurti, koji vjeruje da je predsednik „Vlade“ nekakvog „Kosova“, izjavljuje da ga potpisi njegovih prethodnika na tom imaginarnom mestu u prištinskoj „igri prestola“ ne obavezuju. Zašto je, naime, skandalozni akt Skupštine Crne Gore gori od podednako skandaloznog akta Skupštine Srbije, koji već deset godina proizvodi, u najmanju ruku, moralne posledice?

Ima li pravo Srbija da se više ljuti na sramne akte (nažalost) druge države, ako još nije opozvala podednako sraman akt koji je sama donela? Hoće li i kada Skupština Srbije opozvati tu istorijsku sramotu ili za takvu tačku dnevnog reda u njoj, makar dok je Vučić na čelu Srbije i dok se budu usvajali akti poput kulturocidnog „Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, neće biti mesta? A nije li možda poza ljutnje zvaničnog Beograda sračunato zauzeta – iz nekih drugih razloga koji baš i nemaju veze s odbranom srpskih interesa?

Nadalje, hoće li ista merila – o eventualnoj zabrani kretanja po Srbiji za srpske neprijatelje – važiti i za Edija Ramu i njemu slične koji nastavljaju s istim poslom koji su njihovi prethodnici započeli agresijom na SRJ/Srbiju 1999, kada, na primer, nesmetano tabanaju po Preševu, i kuda im se već prohte, uz znanje, i ne treba sumnjati, makar prećutnu saglasnost srpskih vlasti? I uopšteno govoreći, kada već govorimo o slobodi kretanja po Srbiji, imamo li uopšte predstavu koliko se počinilaca najtežih zločina nad Srbima među Albancima, muslimanima i Hrvatima nesmetano kreće po Srbiji, a da zbog kontinuiranog uvažavanja haške „pravde“ od strane zvaničnog Beograda (bez obzira na sad već davnašnji odlazak demokratā s vlasti) ili zbog pritisaka Zapada i novonastalih secesionističkih, antisrpskih državica, nikome ne pada na pamet da im ograniči kretanje, a kamoli da ih privede, recimo, pravdi?

Nije li, blago rečeno, „čudno“ to što posle oslobađanja u Hagu Srbija ne preduzima nikakve napore da pravdi preda Haradinaje, Oriće, Gotovine? Sve se završava na često prostačkom verbalnom iživljavanju po medijima bliskim vlastima, kojim se maskira nepostojanje volje aktuelnih vlastodržaca Srbije da se sudi zločincima nad Srbima. Tako ispada da prozivanjem zločinaca u ovdašnjim „navođenim“ medijima dotični samo dobijaju zaštitu od progona, na koje su se naše vlasti možda nekome obavezale…

Intronizovanje „trojanskog konja“

Pitanja bez razumnog odgovora mogu se dalje ređati, ali je upadljivo da je Vučić sa svojom ekipom nezvanično delegiranih i tekstualno „opremanih“ glasnogovornika sklon tome da u odnosu na Crnu Goru drži jedan stabilan obrazac verbalnog ponašanja – da ili ćuti na sve, ili da reaguje na sve. Da su u pitanju koordinisani obrasci – u to teško da može biti sumnje. A šta se promenilo u Crnoj Gori, osim vlasti? Da li je nova crnogorska vlast – makar kada je reč o srpskim interesima – gora od prethodne? To, uz svu, ne jednom potvrđenu nedoraslost i konzistentnu zlonamernost Krivokapića i njemu bliskih saradnika, naprosto nije moguće tvrditi.

O čemu je onda reč? Kako su onda za Vučića oni koji su manje loši ispali gori? Kako objašnjenje ne možemo naći u empirijskoj realnosti, ona mora ležati u ulozi nekog trećeg činioca koji „posreduje“ odnose Beograda i Podgorice. Kao što je iza višegodišnje, mnogo puta na delu potvrđene „srdačne Antante“ Đukanović-Vučić stajala duga (čvrsta) ruka Zapada, zajedničkog nalogodavca obojici lokalnih gospodara, tako i iza sadašnjeg, insceniranog obostranog neprijateljstva zvanične Podgorice i zvaničnog Beograda stoji isti rukopis, samo što je „beogradski“ deo scenarija unekoliko modifikovan.

Ako i Dukljani i kriptodukljani unisono govore o „beogradskoj opasnosti“ za suverenost protektorata zvanog „Crnog Gora“ (a u pitanju je zapravo pseudoprotektorat, jer u protektoratu hegemon ima odgovornost za svoje „štićenike“, dok se Crna Gora tretira kao neka subsaharska „nezavisna država“ koja u međunarodnim odnosima i poseduje odgovarajuću specifičnu težinu), dotle je višegodišnju kolaboraciju zvaničnog Beograda s Đukanovićevim ustašoidnim režimom – u ime „mira“ u regionu, „privrednog rasta“ i ostalih vučićevskih floskula – zamenila tobožnja odbrana nacionalnih interesa Srba i Srbije naspram njihovih (nespornih) ugrožavanja od strane nove crnogorske vlasti.

Uzgred, ove i ovakve crnogorske vlasti verovatno ne bi bilo bez odlučujuće reči zvaničnog Beograda u trenutku kada se Demokratski front ozbiljno kolebao, posle prvih zabrinjavajućih znakova Krivokapićevog nepredvidljivog ponašanja, koje će kasnije eskalirati do amoralne političke neuračunljivosti. Doduše, kada je već bilo došlo do toga da se od Zapada očigledno podmetnuti Krivokapić izabere za nosioca pobedničke liste na izborima, tada već nije bilo mnogo izbora.

Ipak, postavlja se pitanje: ko je u Crnoj Gori, zašto, s kojim saznanjima i kakvim razlozima predložio baš Zdravka Krivokapića na to mesto, te da li je, ko je i na koji način iz Beograda tome „kumovao“? Odgovori na neka od ovih pitanja u javnosti već postoje, ali ne svi, a time i na ono što je ovde odlučujuće – kako je od strane tadašnje crnogorske opozicije, SPC u Crnoj Gori, a naposle i države Srbije, dopušteno da Zapad na čelu nove crnogorske vlasti instalira svoju marionetu? Pretpostavka da se on tek tako i neobjašnjivo izmetnuo u ovo što sada jeste posle izbora, blago rečeno je neuverljiva.

Za hipotezu koja sledi trenutno nemamo dokaza, iako nam se ni najmanje ne čini neverovatnom: šta ako je neko iz Srbije ko je možda bio u poziciji da učestvuje u većanju o nosiocu liste „Za budućnost Crne Gore“ (setimo se, s likovnim obeležjima u bojama srpske trobojke, a ne Đukanovićeve privatne „državne zastave“), a time i potencijalnom mandataru, znao ko je zapravo Zdravko Krivokapić i za šta bi mogao biti sposoban, a da ništa nije preduzeo povodom toga – ili možda baš jeste? Istina, to zvuči demonski – kumovati intronizovanju „trojanskog konja“, a onda ga napadati zbog onoga što on radi, a sve u okviru plana koji je negde drugde već bio sračunat i naložen. No ako znamo kakvi su se sve neverovatni, književnoj fikciji (ne baš kvalitetne književnosti) bliski „scenariji“ od 1991. ovde ostvarivali, to se, na osnovu dostupnih empirijskih indikacija, ni u ovom slučaju ne može isključiti.

Stradanje srpskih interesa

Kakav je dosadašnji bilans Krivokapićeve „vladavine“ Crnom Gorom, nažalost uveliko obeležene njegovim nevladanjem samim sobom? Kada ovo pitamo, imamo u vidu samo faktore uticaja, te obaveze i potonje ponašanje koje je iz toga proisteklo. Za ovo kratko vreme svog „premijerovanja“ uspeo je da izda sve društvene i političke aktere koje je mogao: 1) SPC u Crnoj Gori koja ga je „nominovala“, 2) Demokratski front, koji ga je, na predlog SPC u Crnoj Gori, prihvatio za mandatara – kao predstavnika DF (!), 3) vlasti Srbije koje su privolele DF da ipak dâ podršku Krivokapiću posle njegovog skandaloznog potpisa sporazuma s koalicionim partnerima, napisanom (doslovno!) u jednoj zapadnjačkoj ambasadi u Podgorici.

Ako imamo u vidu da je takvim višestrukim i ponovljenim verolomstvom Krivokapić izdao pre svega „svoje“ glasače, tj. glasače koji su voljom i/ili uticajem triju pomenutih faktora – ne njegovom zaslugom – postali „njegovi“, da je izdao i pobednički duh litija, tada nije teško doći do zaključka da su izdaja svojih i služenje neprijatelju dve jedine stavke njegovog „(negativnog) političkog kapitala“. To je još jednom potvrđeno njegovom najnovijom izjavom u Londonu gde je – nagađajući, u stilu trećerazrednog provincijskog žbira, šta bi godilo „sluhu“ domaćina – progovorio o „malignim aktivnostima i hibridnim pretnjama iz okruženja“. Ovaj rečnik smišljen je upravo u Londonu, da bi označio (tačnije: izumeo, a ujedno i prokazao) navodne aktivnosti Rusije u Ukrajini i u Istočnoj Evropi, a „neustrašivi“ Krivokapić je to „primenio“ na Srbiju (Rusija ipak nije okruženje Crne Gore), da bi podvukao da neće skrenuti s „evrofilskog“ puta.

Naglasimo još jednom, kao što je prijateljstvo Đukanovića i Vučića odgovaralo Zapadu, tako i neprijateljstvo Vučića i Krivokapića prija istom gazdi, koji je, nema sumnje, arhitekta i jednog i drugog. Rezultat toga je da su trenutno odnosi zvaničnog Beograda i zvanične Tirane neuporedivo bolji od odnosa zvaničnog Beograda i zvanične Podgorice. Uz sve neoprostive „zasluge“ trojca Krivokapić – Bečić – Abazović za loše odnose Crne Gore i Srbije, ovakav uporedni bilans (u odnosu na Albaniju) protivprirodan je i skandalozan. Kako je, naime, moguće da je za zvanični Beograd Albanija – aneksioni hegemon prištinskih odmetnika, država-agresor koja štetočinski vršlja po tzv. „Preševskoj dolini“, postojbina Žute kuće… – bliža od, ma koliko kukavne i verolomne, zvanične Podgorice?

Da je tako vidi se po tome što država Srbija, (samo)voljom svog predsednika, podiže kredit da bi zajedničku auto-putnu mrežu Albanije i „Kosova“ (dakle, „Velike Albanije“) povezala s našom auto-putnom mrežom, iako u tome nema nikakvog interesa Srbije. To je vidljivo i na osnovu toga što je, na primer, za medije (pre)bliske vlastima albanska turistička ponuda predmet ushićenja. Primera vučićevskog normalizovanja albanskog arhineprijateljstva ima još, a bez sumnje krucijalni primer toga je „malošengenska inicijativa“, gde je kretanje između dvaju država olakšano kao da je reč o najboljem prijatelju, a ne o – Albaniji.

Ne nosi li se neko u zvaničnom Beogradu mišlju da verbalnim ratom s Podgoricom i „panegiricima“ o letovalištima „žutokućaškog“ suseda potpomogne albanski turizam, edabi, pored ostalog, naškodio crnogorskom turizmu, a time i, valjda, poslovično „odgovornom“ Krivokapiću? Ako takvih ideja ima – a po onome što se vidi iz SNS-propagandnog pogona, reklo bi se da je tako – razmišlja li se koliko će se time (ekonomski, ali i moralno, najposle simbolički) naštetiti crnogorskim Srbima, o koristima zakletim dušmanima iz „zemlje orljova“, da i ne govorimo? Ili možda dobrobit crnogorskih Srba za zvanični Beograd i nije toliko važna, osim kao uslovni adut u spolja režiranoj prepirci s namesništvom Zapada u Podgorici, s kojim se (sa)učestvuje u nameštenom igrokazu?

Usput, i jedni i drugi „principijelni“ branioci onoga što tobože smatraju „svetim“, poslušno uvode sankcije Belorusiji, koja ničim nije naškodila ni Srbiji niti Crnoj Gori, niti ih je ikada ičim uvredila, ako ne računamo da je njen predsjednik 1999. pod bombama dolazio u agresijom napadnutu SRJ. To časni ljudi, a, valjda, i časne države pamte. Zašto onda sankcije? Crna Gora da bi potvrdila da je odani NATO-saveznik koji ne pravi problem oko toga što se u spoljnim i unutrašnjim poslovima baš ništa ne pita – čime se na delu pokazuje šta je ishod, težina i smisao „nezavisne Crne Gore“, a Srbija… – tu je teško dosetiti se ikakvog makar i prividno suvislog razloga, osim činjenice Vučićevog, gotovo do nivoa uslovnih refleksa uvežbanog poslušništva onima za koje vjeruje da ih mora slušati.

Antagonizovanje nove podgoričke administracije s Beogradom i Banjalukom, iako je ona uvedena u vlast prevashodno glasovima crnogorskih Srba, svakako je ozbiljan uspeh mešetara sa Zapada po srpskim zemljama. Instruisanjem zvanične Podgorice i zvaničnog Beograda da se optužuju i glože povodom tradicionalnih, ponovo zadatih tema, najviše stradaju autentični srpski interesi – i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u „regionu“. Oni koji suprotno misle i zbore, predstavljajući se publici receptivnoj za njihova pripovedanja kao branioci (kriptodukljanskog) crnogorstva, odnosno na poluokupacionu vizuru Andrićevog venca redukovanog „srpstva“, u praksi deluju kao međusobni saveznici na sprovođenju plana koji ne odgovara ni Srbiji, niti Crnoj Gori, a ponajamanje srpskom narodu.

Nije li se, uostalom, nešto slično desilo i 5. oktobra 2000, kada je većina rodoljubivo orijentisanih glasača DOS ustoličila antipatriotsku, autookupacionu vlast? Od nekadašnjeg ćosićevskog, odavno „izlizanog“, ali ipak nezaboravljenog dobijanja u ratu, a gubljenja u miru, došli smo da Srbi dobijaju u „događanjima naroda“, tj. u (prolaznim) istorijskim projavama narodne sabranosti oko istinitog, ali gube u potonjim institucionalizovanjima istih u vidu „demokratskih procesa“. Zapravo, s izuzetkom Miloševićevog dolaska na vlast, kada je nova vladajuća struktura odgovarala narodnoj volji, u slučaju Petog oktobra 2000, te 30. avgusta 2020, projava narodne volje dovodila je, da se izrazimo dobro oprobanim komunističkim političkim žargonom, „nenarodnu vlast“. Ukratko, Srbi glasaju – što na glasačkim mestima, što na ulici – ali na osnovu toga odlučuju i zapravo vladaju inostrani srbofobi, pomoću lokalnih marioneta.

Vreme je – makar zbog spoznaja da je nekada bilo tako – da se ovaj trend promeni. Oni koji su naprosto ukrali pobedu crnogorskih Srba – najprije na litijama, a onda i na izborima – treba da budu udaljeni od vlasti, koju nelegitimno uzurpiraju. Stvar sa Srbijom je u tom pogledu drugačija, budući da ovdašnje vlasti, vrlo formalno posmatrano, imaju legitimnost, dok je njihovo poslušništvo Zapadu ipak selektivnije nego kod kriptodukljana. Ipak, u onome što je Zapadu geopolitički ovde najvažnije, oni ne odstupaju, što se vidi ne samo po istrajnim pokušajima vlasti u Srbiji da se odustajanjem od srpske suverenosti na Kosovu i Metohiji stvore pretpostavke za tzv. „evrointegracije“, koje se, i beogradski „evrofili“ dobro znaju, neće dogoditi. „Srbija (navodno) pobeđuje“ – ali bez Kosova i Metohije… „Trojanska“ garnitura u Beogradu je starija i kudikamo veštija od one u Podgorici.

Najzad, treba nešto reći i ulozi Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, u kontekstu novonastale političke situacija. SPC u Crnoj Gori ne treba podsećati na ono što ona zna i što je već činila, a to je potvrđivanje svoje distanciranosti od zvaničnog Beograda, uvek spremnog da autentične nacionalne interese, kada god se za to ukaže „prilika“, pomeša s destruktivnim „dvorskim“ mešetarenjem, vođenim katkad neprozirnim, gotovo patološkim idiosinkrazijama „gospodara“ Srbije, ali ne i nacionalnim, niti državnim interesima.

Ipak, od presudne je važnosti da SPC u Crnoj Gori nađe načina da uradi i ono što iz moralnih, ali i istorijsko-identitetskih razloga naprosto mora – da se jasno distancira od nove zvanične Podgorice, tim pre što je u dovođenju nekadašnjeg političkog anonimusa, a sada, izvesno je „trojanskog konja“ Krivokapića, upravo ona odigrala odlučujuću ulogu. Ova je obaveza utoliko izraženija ako se zna da je Zdravko Krivokapić moralno i intelektualno nedorastao zadatku pred kojim se našao, do te mere da pristojnog čoveka obuzima stid kada sluša njegove neuračunljive istupe kojima sebe potvrđuje kao „NATO-pješadinca“ niskog čina, koji, nažalost, predstavlja Crnu Goru.

SPC u Crnoj Gori je na to obavezna ne samo zbog toga što je Krivokapić verolomno obmanuo SPC obećanom, a onda povučenom spremnošću da potpiše Temeljni zakon sa SPC, niti samo zbog neukusne i štetočinske „intervencije“ politički neukog predsednika crnogorske vlade „u korist“ sadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, koji bi i bez toga bio izabran – dok je nakon toga izabran samo uprkos tome. Reč je i o tome da je SPC u Crnoj Gori svoj ogromni autoritet založila za osobu koja, istina u smanjenom obimu u odnosu na prethodnike, nastavlja da vodi kriptodukljansku, antisrpsku politiku. Dokle će to biti moguće, to dobrim delom zavisi od glasa eparhija svete Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.

Izvor: Pokret za Kosovo i Metohiju