„Задатак независне штампе је да слободно претреса јавна питања, без гнева и без пристрасности; да правилном критиком владиног рада потпомаже опозицију; да својом лојалношћу и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе.“ Овим цитатом Ота фон Бизмарка, први уредник најстаријег дневног листа у Србији Владислав Рибникар, представио је читаоцима првог броја Политике позицију листа. Говорио је још и да се „нигде као код нас толико не заборавља да неко може имати и противно уверење, а да је то уверење поштено и искрено“.

Примењено на данашњу медијску ситуацију у Србији, не постоји нити једно велико јавно гласило које „подједнаком ревношћу дели ударце и десно и лево од себе“, што представља начела на којем је пре 117 година створена Политика. Покушаћу да дам одговор на питање због чега је данас новинар у Србији разапет између два наизглед супротстављена, а у ствари суштински иста пола, што доводи до нестанка алтернативе у виду модерне Рибникарове Политике и какве све то има везе са маргинализацијом патриотских медија.

Институционално једноумље

Највећи проблем представља недостатак извора финансирања, јер је финансијска моћ распоређена искључиво на два пола, што новинарима не оставља пуно „маневарског“ простора. Један пол чини владајућа структура, која контролише велики број медија, како таблоида, тако и оних професионалнијих. Са друге стране имамо невладине организације које доминирају опозиционом сценом, али и институцијама у Србији. Узимајући у обзир потписивање Бриселског споразума од стране актуелне власти, чиме је предвиђен, касније и извршен излазак државе Србије из институција на Косову и Метохији, а Срби јужно од Ибра остављени на милост и немилост албанској политичкој гарнитури у Приштини, јасно је да она никако не може бити патриотски усмерена. Пристрасни ставови невладиних организација о дешавањима током ратова деведесетих година (као и током Другог светског рата, испоставиће се ових дана) тек се не могу назвати патриотским.

Колико су институције битан фактор у конструисању једностраног тумачења поменутих дешавања говоре примери неких професора београдских универзитета са којима су читаоци Новог Стандарда добро упознати. Као студент треће године журналистике на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду сведок сам да је и у овој институцији слична ситуација. Пошто су нас веома добро научили да је најгори облик цензуре – аутоцензура, нисам имао велику дилему да ли да пишем о овоме. Треба напоменути и да нису сви професори са смера у питању, као и да је испољавање њихових идеолошких уверења током наставе минорно у односу на градиво, али то ме не спречава да укажем на недостатке који сматрам да постоје.

Већ на почетку студиja, на једном од првих предавања уместо Историје новинарства ненајављено нам је одржана НАТО трибина, где су главни говорници били посланик Драган Шормаз и шеф канцеларије НАТО-а у Србији Ћезаре Маринели. Говорило се о бројним донацијама НАТО-а држави Србији (око милијарду долара; занемарићемо што је штета проузрокована бомбардовањем 30 до 100 пута већа), о томе како треба да будемо окренути будућности, а не оковани прошлошћу, али и да снаге КФОР-а, којих има знатно мање него у марту 2004., гарантују Србима безбедност. На моју опаску да ми је нелогично да бројчано мање снаге гарантују безбедност Србима, упркос томе што веће снаге то нису успеле, господин Шормаз је говорио о томе како нас таква реторика бусања у груди неће нигде одвести.

Временом је почело и да се говори и о „недопустивој промоцији књига осуђених ратних злочинаца“ што се односило на књигу генерала Небојше Павковића. Није моје овде да било кога браним, јер упркос томе што сам се потрудио да се максимално информишем о ратним дешавањима с краја прошлог века, не могу да гарантујем да ли је неко крив или није. Али, уколико професори инсистирају на аргументу да је држава Србија потписала да прихвата одлуке хашког суда, да ли онда актере ратне прошлости из неких других земаља који су ослобођени (упркос томе што цео свет зна да су криви) нећемо називати истим именом? Исти аргумент од стране професора се потезао када је реч о Сребреници. Kако ћемо онда објаснити да је држава с једне стране прихватила одлуку хашког суда који на један начин квалификује злочин, а са друге стране тражила од Русије да уложи вето на Резолуцију СБ УН из 2015. баш на ту квалификацију? Овде ми није циљ да заузмем било чију страну, већ да укажем на комплексност тумачења догађаја и проблем искључивости.

Новинари на задатку – Фото: Јарослав Пап/Танјуг

Затим нам је стављено до знања да Косово не може да буде срце Србије јер се налази на југу. Срце би, евентуално, требало да буде Шумадија због свог географског положаја, према речима професора. На једном од предмета имали смо обичај да разговарамо о томе шта су тог дана главне вести. Тај дан био је 24. март 2019. године, тачно 20 година откако је почело неселективно и противправно бомбардовање СР Југославије. Када смо добили прилику да изнесемо своје мишљење, рекао сам да је на мене утисак оставило лицемерје западних политичара. Објашњено ми је да је и српско руководство било лицемерно, јер су актери данашње власти били у врху државе током тог рата, и да је бомбардовање уследило као одговор на етничко чишћење, када је 800 хиљада Албанаца протерано са Косова. Према подацима Комесеријата УН, прве регистроване избеглице ван територије КиМ пријављене су 27. марта и тај број износио је четири хиљаде људи, а повећавао се до 4. јуна досегавши 670 хиљада (Чомски, 2018: 120). Подаци говоре о томе да ни Клинтон ни Весли Кларк нису зауставили хуманитарну катастрофу, већ је бомбардовање довело до ње.

Недавно нам је речено и да „упркос томе што није погледан“, јер „не мора све ни да се погледа“, „према коментарима“ Дара из Јасеновца је памфлет, који нико није видео, а изабран је за нашег кандидата за Оскара. Која год да је вежба у питању, као примери чланка/репортаже/колумне су садржаји Данаса, Пешчаника, Н1, Времена… Као гости на предавања нам долазе новинари поменутих медија, а мени је топло препоручено да морам да читам и нешто друго осим Печата. Када смо добили задатак да набројимо неке колумнисте, Мирослав Стојановић није био препознат као релевантан.

Све ово што сам навео доказ је да постоји институционализовано идеолошко једноумље. Од 13 професора осморо су чланови Независног друштва новинара Војводине (други професори углавном предају информатику и фотографију) и то је једино релевантно новинарско удружење у покрајини, а с обзиром на њихов идеолошки предзнак јасно је да постоји одређени оквир ван ког не може да се делује.

Ветрометина

Када је реч о провладиним таблоидима, њихов вулгарни национализам на ивици шовинизма контрапродуктивно утиче на виђење патриотизма, па млађе генерације, медијски све писменије, бивају усмерене на професионалније анационалне (опозиционе) садржаје у којима виде отклон од поједностављене и стереотипно приказане слике стварности која преко поменутих таблоида персонификује актуелну власт. Такође, непрофесионалност јавног сервиса када се то од њега највише захтева (прошлогодишњи јулски протести), насупрот извештавању друге телевизије без које вероватно не бисмо ни сазнали шта се те ноћи дешавало, довела је до дискредитације првог и до повећања кредибилитета другог медија.

Усмеравање публике на поменути тип медија као што су Данас и Н1 доводи до тога да ће просечан конзумент таквог садржаја мислити да је Србија започела Први светски рат, а да је крива за све остале, да НИН-ов жири бира најбољи српски роман… То све не значи да је спас у већој професионалности режимских медија, за које сам већ објаснио зашто по дефиницији не могу бити патриотски. Просечан конзумент таквог садржаја би можда стекао нека шира знања из области геополитике, али би се неговало уверење да на југу наше земље немамо шта да тражимо.

У читавом том медијском муљу, позиција патриотског новинара, способног да критички, а не поданички посматра стварност, неизвесна је. Он се налази на ветрометини, између културокупационих постпетооктобарских регрута и режима. Иако незавидна, таква позиција новинара може да буде и предност, о чему говори обраћање Србији Џулијана Асанжа, човека који се усудио да прескочи утврђене оквире, који није изабрао да делује „паметно“, али је изабрао – исправно:

„Не изненађује да многи у Србији не знају коме да верују – не могу да верују ни Истоку, ни Западу. Не изненађује ни да многе српске новинаре води страст, одлучност и моћна идеја истине . Због свега тога се Србија налази „између“. Али то није позиција слабости, већ снаге. То је позиција могућности која појачава глад људи за истином и која људима даје неопходну перспективу да истину препознају када на њу наиђу“.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Србија и патриотски медији – бескрајна ветрометина

* Обавезна поља