Срби и амерички недовршени посао

У Србији је последњих недеља главна тема у медијским и круговима политичке елите сумња да долази време нове регионалне нестабилности, која ће пред Србију поставити изузетно озбиљне изазове. Јавност се свакодневно бомбардује претњама да Американци „припремају хаос на Балкану“ и да званични Вашингтон захтева од Србије нове уступке или, тачније, нова понижења и издају националних интереса. Све већ виђено мада за многе као да је заборављено. Није, међутим, реч ни о каквом новом пројекту Америке и Запада, све су то стари планови. Ново је само то што пре свега Америка процењује да је сада дошло време да се ти планови интензивирају како би се искористио тренутак када је на власти, пре свега у Србији, екипа људи која би те планова могла и да реализује.

Један домаћи „експерт“ који ради за странце, човек који деценијама живи од југословенске а углавном несреће Србије, тврди да се Америка активирала јер је „наш регион остао последњи недовршени посао Запада“. То пре свега није тачно јер Запад ни један посао који је започео није завршио, то је његов принцип, а потом какав се то посао завршава у нашем региону. Али, упркос томе, то је формула објашњења најновијих претњи. Западна пропагандна машинерија у медијима Србије „открива“ да Америка и Европска унија од Србије траже да се одрекне Републике Српске и њеног лидера Милорада Додика – у преводу, да помогне укидању српског ентитета у Босни и да пристане да Косово постане члан Уједињених нација. Ту је и читав низ пропратних мера званих „пацификација српског национализма“, затим улазак у НАТО и „задовољење“ амбиција Албанаца. И, на крају, све би то довело и до чланства у Европској унији. Један београдски лист открива да би испуњење тих захтева дало Србији „историјску прилику да се прикључи западном свету“. Све су то, међутим, стари захтеви и још старији планови, па се намеће кључно питање зашто сада, баш сада, Америка, уз пратњу њених европских слуга, покреће нову кампању.

ЗАШТО СЕ АМЕРИЦИ ЖУРИ?

Америци се уствари жури јер жели да искористи тренутак. За америчку журбу постоје најмање четири разлога. Први је да, у светлу политичких сукоба и заоштравања са Русијом, покаже како је Америка још увек јака и успешна, па отима Балкан Русима. Суочена са серијом дипломатских и политичких неуспеха и понижења у последњих неколико година, Америка очајнички тражи неки регион где би могла да покаже своју моћ. Балкан је очигледно њен избор.

Други разлог је индиректно везан за први, а то је процес поновног освајања Европе и васпостављања пуне америчке контроле над њом. У случају Балкана, реч је о још једном понижавању Европе пошто је већ неколико година незванични договор да Европа оперативно води и сређује Балкан. Порука оживљеног америчког ангажмана је да Европа, или тачније ЕУ, није у стању, неспособна је, да било шта уради што јој је поверено. Не би требало изгубити из вида чињеницу да је заоштравање са Русијом због Украјине у суштини амерички рат против Европе и Немачке.

Трећи разлог је коришћење актуелне власти у Београду, за коју се у Вашингтону верује да је спремна и одлучна да испуни било који захтев и тако „заврши недовршени посао“. Процена је да је мало вероватно да ће у Београду у скорије време бити тако послушна власт и тако одлучна у својој послушности.

И четврти разлог за америчку журбу је сличан ономе из 2008. године, када се Америци журило са проглашењем независности Косова. У марту те године се десио економски слом Запада, који је темељно променио односе у свету и који је додатно смањио америчко-западни утицај. Да у фебруару 2008. није проглашена независност Косова, тај посао би касније сасвим другачије изгледао. Тада је амерички подизвођач радова била Демократска странка а сада Српска напредна странка. У сличној ситуацији су и Америка и Запад и сада, у овој години.

Нови економски слом Запада је пред вратима, али с том разликом што нову кризу и Запад и Америка дочекују знатно слабији, са мањим потенцијалима него пре седам година и у темељно другачијим међународним околностима. Већ је створен моћан такозвани не-западни свет, од Евроазијске уније преко Шангајске иницијативе до земаља БРИКС, и то са напредујућом економском, финансијском, војном и политичком инфраструктуром. Америка је, упркос другачијим јавним саопштењима, свесна тих процеса и њихових последица. Поврх свега тога Америка војно заоштрава односе са Кином у Јужном кинеском мору, и то заоштравање прети и војним сукобом. Обе стране се убрзано припремају за могући војни сукоб. У таквим околностима западно-амерички „недовршен посао“ на Балкану би заиста остао без реалне перспективе да буде „довршен“ према западним плановима.

ВУЧИЋ У ВАШИНГТОНУ

Америка је додуше већину својих планова на Балкану већ остварила. Бугарска и Румунија су потпуно у њеним канџама, Хрватска и Словенија такође, Македонија није проблем јер, као што су показали и недавни трагични и мање трагични догађаји, и она је на један или други начин под контролом – Албанци су одавно инсталирани као савезници и онда су остали још само Србија, Република Српска и Срби у целини. Србија је тако основно тежиште најновије америчке кампање на Балкану.

Посебно је важна чињеница да се покретање америчке кампање подудара са недавном посетом председника владе Србије Александра Вучића Вашингтону. Другим речима, Вашингтон у „довршавању посла“ пре свега рачуна на Вучића. За то има и довољно разлога, Вучић је до сада, супротно сумњама, реализовао добар део онога што Вашингтон тражи, мада није све урадио, а све је замаскирано амбицијом европских интеграција Србије. Иако у Вашингтону, као и у ЕУ, и даље постоји сумња према Вучићу и његовим „крајњим намерама“ разлога за сумњу, барем када је он лично у питању, не би требало да буде. Досадашње „паковање“ Вучићеве Србије је изведено према уџбенику, и ту више нема дилема. Према уџбенику, прво се пласира прича о економским тешкоћама и решењима која „немају алтернативу“, па се онда све увеже у канџе Међународног монетарног фонда и страних кредитора. Следи долазак америчких инвестиционих фондова који ће откупљивати ненаплатива потраживања и ненаплативе кредите банака, што је министар финансија Душан Вујовић већ најавио, па онда и имовина Србија прелази у руке „људи без лица“, и то по цени коју они одреде и правилима на које грађани Србије не могу да утичу.

То се са Србијом већ догодило, и Вучић нема више куд и то без обзира на то да ли је он схватио о чему се ради и до које мере је „заглибио“. Нема више дилеме да ће Вучићева влада понизити Републику Српску као што је понизила и косовске Србе и, уосталом, све грађане Србије.

То је тако на политичкој сцени Србије, али да ли је све то могуће. То је кључно питање. Јер, да би се обећано и спровело у живот, мора да постоји минимум институција, минимум државних институција, минимум државе. Србија, међутим, нема институције, нема државни апарат. Део је потпуно урушен а део постоји, али не функционише. Ту је проблем за сва обећања дата у Вашингтону и Бриселу. Без институција нема ни функционисања државе каква год да је политика државног руководства, издајничка или патриотска.

СРБИЈА БЕЗ ИНСТИТУЦИЈА

Примери су свакодневни и веома болни, али да издвојимо два најсвежија која су мање болна мада не мање важна. Пре неколико дана у Београду је у званичној посети био председник Палестинске „државе“ Махмуд Абас. Била је то бизарна посета о чијој важности сведочи саопштење да „Палестина подржава европске интеграције Србије“. Али веома занимљива. Србија угошћује председника Абаса, а истовремено негује његовог највећег противника, у основи непријатеља, Мухамеда Дахлана, коме је у јануру ове године доделила и српско држављанство. Дахлан је наводно заслужан за сарадњу са Абу Дабијем. Али Абаса није примио Дахланов пријатељ Александар Вучић, него само председник Томислав Николић и шеф дипломатије Ивица Дачић. То је крајње протоколарно и политички необично. Такво, најблаже речено, дволично понашање не може остати непримећено. И то је последица одсуства институција државе које имају капацитет да аналитички укажу и дају процене државном руководству.

Други пример је Вучићева посета Вашингтону. Вучићев домаћин је требало да буде амерички потпредседник Џозеф Бајден, али, на несрећу, њему се догодила породична трагедија и човек је отказао све обавезе. У таквим околностима посета је требало да буде отказана и договорена за неко друго време. То би саветовале надлежне институције државе да оне постоје као такве. И премијер Вучић је отишао у Вашингтон, а посета је била у великој мери понижавајућа за једну државу, каква год да је, и премијеру су домаћини мање више на брзину сакупљали саговорнике како би се попунили дани. Оне које је сретао, а за чије сусрете је посета требало да буде маска, није требало сакупљати, али они нису били у новинским вестима и премијеровим изјавама. Посета је у ствари била део специјалне операције, а Вучић је изјавио да су „САД показале поштовање према Србији“. О каквој је операцији реч и каквом „поштовању“, јасно је по интензивирању приметно агресивне америчке пропагандне кампање, а о стварним резултатима посете Вашингтону сведочи то што је одмах Америка у Конгресу покренула резолуцију о „геноциду“ у Сребреници а преко Велике Британије то исто у Уједињеним нацијама. Само институције државе имају капацитет да сагледају целину једног догађаја или једне ситуације и на основу тога сугеришу могућа решења.

У таквом амбијенту веома је тешко предвидети шта ће се стварно десити. Једине две ствари које су готово сигурне су надолазећа агресивна америчко-европска кампања притисака на Србију и декларативна, а можда и стварна, спремност председника владе Србије да прихвати све захтеве. Нејасно је, међутим, да ли ће он бити у стању да то и учини. Не само због непостојања институција него и због тога што је очигледно да је председник владе све усамљенији. Он сам нема толико капацитета изузев јавних претњи народу како је „пред нама веома тежак период“ јер је ситуација у региону компликована и тешка. Уместо објашњења и пружања информација јавности, Вучић је понудио себе речима како „никад нисам био нарочито леп, али сада баш не личим ни на шта“.

Упркос немогућностима испуњења обећања, нешто ће ипак да буде од најновије америчке кампање. Највероватнији резултати би могли бити ново удаљавање Београда од Русије, нови уступци Албанцима, али не и место у УН јер то не зависи од Београда и све веће гурање Србије у регион, као неку врсту регионалног блока, заједно са Албанијом и Македонијом, што би требало да буде замена за празнине у европским интеграцијама. Али и то ће за Запад бити довољно у овој фази јер циљ западне политике није решавање проблема, него њихово одржавање. Ако Србија то не разуме, онда је то њен, а не западни проблем.

Извор: Нови Стандард