Srbi i američki nedovršeni posao

U Srbiji je poslednjih nedelja glavna tema u medijskim i krugovima političke elite sumnja da dolazi vreme nove regionalne nestabilnosti, koja će pred Srbiju postaviti izuzetno ozbiljne izazove. Javnost se svakodnevno bombarduje pretnjama da Amerikanci „pripremaju haos na Balkanu“ i da zvanični Vašington zahteva od Srbije nove ustupke ili, tačnije, nova poniženja i izdaju nacionalnih interesa. Sve već viđeno mada za mnoge kao da je zaboravljeno. Nije, međutim, reč ni o kakvom novom projektu Amerike i Zapada, sve su to stari planovi. Novo je samo to što pre svega Amerika procenjuje da je sada došlo vreme da se ti planovi intenziviraju kako bi se iskoristio trenutak kada je na vlasti, pre svega u Srbiji, ekipa ljudi koja bi te planova mogla i da realizuje.

Jedan domaći „ekspert“ koji radi za strance, čovek koji decenijama živi od jugoslovenske a uglavnom nesreće Srbije, tvrdi da se Amerika aktivirala jer je „naš region ostao poslednji nedovršeni posao Zapada“. To pre svega nije tačno jer Zapad ni jedan posao koji je započeo nije završio, to je njegov princip, a potom kakav se to posao završava u našem regionu. Ali, uprkos tome, to je formula objašnjenja najnovijih pretnji. Zapadna propagandna mašinerija u medijima Srbije „otkriva“ da Amerika i Evropska unija od Srbije traže da se odrekne Republike Srpske i njenog lidera Milorada Dodika – u prevodu, da pomogne ukidanju srpskog entiteta u Bosni i da pristane da Kosovo postane član Ujedinjenih nacija. Tu je i čitav niz propratnih mera zvanih „pacifikacija srpskog nacionalizma“, zatim ulazak u NATO i „zadovoljenje“ ambicija Albanaca. I, na kraju, sve bi to dovelo i do članstva u Evropskoj uniji. Jedan beogradski list otkriva da bi ispunjenje tih zahteva dalo Srbiji „istorijsku priliku da se priključi zapadnom svetu“. Sve su to, međutim, stari zahtevi i još stariji planovi, pa se nameće ključno pitanje zašto sada, baš sada, Amerika, uz pratnju njenih evropskih sluga, pokreće novu kampanju.

ZAŠTO SE AMERICI ŽURI?

Americi se ustvari žuri jer želi da iskoristi trenutak. Za američku žurbu postoje najmanje četiri razloga. Prvi je da, u svetlu političkih sukoba i zaoštravanja sa Rusijom, pokaže kako je Amerika još uvek jaka i uspešna, pa otima Balkan Rusima. Suočena sa serijom diplomatskih i političkih neuspeha i poniženja u poslednjih nekoliko godina, Amerika očajnički traži neki region gde bi mogla da pokaže svoju moć. Balkan je očigledno njen izbor.

Drugi razlog je indirektno vezan za prvi, a to je proces ponovnog osvajanja Evrope i vaspostavljanja pune američke kontrole nad njom. U slučaju Balkana, reč je o još jednom ponižavanju Evrope pošto je već nekoliko godina nezvanični dogovor da Evropa operativno vodi i sređuje Balkan. Poruka oživljenog američkog angažmana je da Evropa, ili tačnije EU, nije u stanju, nesposobna je, da bilo šta uradi što joj je povereno. Ne bi trebalo izgubiti iz vida činjenicu da je zaoštravanje sa Rusijom zbog Ukrajine u suštini američki rat protiv Evrope i Nemačke.

Treći razlog je korišćenje aktuelne vlasti u Beogradu, za koju se u Vašingtonu veruje da je spremna i odlučna da ispuni bilo koji zahtev i tako „završi nedovršeni posao“. Procena je da je malo verovatno da će u Beogradu u skorije vreme biti tako poslušna vlast i tako odlučna u svojoj poslušnosti.

I četvrti razlog za američku žurbu je sličan onome iz 2008. godine, kada se Americi žurilo sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. U martu te godine se desio ekonomski slom Zapada, koji je temeljno promenio odnose u svetu i koji je dodatno smanjio američko-zapadni uticaj. Da u februaru 2008. nije proglašena nezavisnost Kosova, taj posao bi kasnije sasvim drugačije izgledao. Tada je američki podizvođač radova bila Demokratska stranka a sada Srpska napredna stranka. U sličnoj situaciji su i Amerika i Zapad i sada, u ovoj godini.

Novi ekonomski slom Zapada je pred vratima, ali s tom razlikom što novu krizu i Zapad i Amerika dočekuju znatno slabiji, sa manjim potencijalima nego pre sedam godina i u temeljno drugačijim međunarodnim okolnostima. Već je stvoren moćan takozvani ne-zapadni svet, od Evroazijske unije preko Šangajske inicijative do zemalja BRIKS, i to sa napredujućom ekonomskom, finansijskom, vojnom i političkom infrastrukturom. Amerika je, uprkos drugačijim javnim saopštenjima, svesna tih procesa i njihovih posledica. Povrh svega toga Amerika vojno zaoštrava odnose sa Kinom u Južnom kineskom moru, i to zaoštravanje preti i vojnim sukobom. Obe strane se ubrzano pripremaju za mogući vojni sukob. U takvim okolnostima zapadno-američki „nedovršen posao“ na Balkanu bi zaista ostao bez realne perspektive da bude „dovršen“ prema zapadnim planovima.

VUČIĆ U VAŠINGTONU

Amerika je doduše većinu svojih planova na Balkanu već ostvarila. Bugarska i Rumunija su potpuno u njenim kandžama, Hrvatska i Slovenija takođe, Makedonija nije problem jer, kao što su pokazali i nedavni tragični i manje tragični događaji, i ona je na jedan ili drugi način pod kontrolom – Albanci su odavno instalirani kao saveznici i onda su ostali još samo Srbija, Republika Srpska i Srbi u celini. Srbija je tako osnovno težište najnovije američke kampanje na Balkanu.

Posebno je važna činjenica da se pokretanje američke kampanje podudara sa nedavnom posetom predsednika vlade Srbije Aleksandra Vučića Vašingtonu. Drugim rečima, Vašington u „dovršavanju posla“ pre svega računa na Vučića. Za to ima i dovoljno razloga, Vučić je do sada, suprotno sumnjama, realizovao dobar deo onoga što Vašington traži, mada nije sve uradio, a sve je zamaskirano ambicijom evropskih integracija Srbije. Iako u Vašingtonu, kao i u EU, i dalje postoji sumnja prema Vučiću i njegovim „krajnjim namerama“ razloga za sumnju, barem kada je on lično u pitanju, ne bi trebalo da bude. Dosadašnje „pakovanje“ Vučićeve Srbije je izvedeno prema udžbeniku, i tu više nema dilema. Prema udžbeniku, prvo se plasira priča o ekonomskim teškoćama i rešenjima koja „nemaju alternativu“, pa se onda sve uveže u kandže Međunarodnog monetarnog fonda i stranih kreditora. Sledi dolazak američkih investicionih fondova koji će otkupljivati nenaplativa potraživanja i nenaplative kredite banaka, što je ministar finansija Dušan Vujović već najavio, pa onda i imovina Srbija prelazi u ruke „ljudi bez lica“, i to po ceni koju oni odrede i pravilima na koje građani Srbije ne mogu da utiču.

To se sa Srbijom već dogodilo, i Vučić nema više kud i to bez obzira na to da li je on shvatio o čemu se radi i do koje mere je „zaglibio“. Nema više dileme da će Vučićeva vlada poniziti Republiku Srpsku kao što je ponizila i kosovske Srbe i, uostalom, sve građane Srbije.

To je tako na političkoj sceni Srbije, ali da li je sve to moguće. To je ključno pitanje. Jer, da bi se obećano i sprovelo u život, mora da postoji minimum institucija, minimum državnih institucija, minimum države. Srbija, međutim, nema institucije, nema državni aparat. Deo je potpuno urušen a deo postoji, ali ne funkcioniše. Tu je problem za sva obećanja data u Vašingtonu i Briselu. Bez institucija nema ni funkcionisanja države kakva god da je politika državnog rukovodstva, izdajnička ili patriotska.

SRBIJA BEZ INSTITUCIJA

Primeri su svakodnevni i veoma bolni, ali da izdvojimo dva najsvežija koja su manje bolna mada ne manje važna. Pre nekoliko dana u Beogradu je u zvaničnoj poseti bio predsednik Palestinske „države“ Mahmud Abas. Bila je to bizarna poseta o čijoj važnosti svedoči saopštenje da „Palestina podržava evropske integracije Srbije“. Ali veoma zanimljiva. Srbija ugošćuje predsednika Abasa, a istovremeno neguje njegovog najvećeg protivnika, u osnovi neprijatelja, Muhameda Dahlana, kome je u januru ove godine dodelila i srpsko državljanstvo. Dahlan je navodno zaslužan za saradnju sa Abu Dabijem. Ali Abasa nije primio Dahlanov prijatelj Aleksandar Vučić, nego samo predsednik Tomislav Nikolić i šef diplomatije Ivica Dačić. To je krajnje protokolarno i politički neobično. Takvo, najblaže rečeno, dvolično ponašanje ne može ostati neprimećeno. I to je posledica odsustva institucija države koje imaju kapacitet da analitički ukažu i daju procene državnom rukovodstvu.

Drugi primer je Vučićeva poseta Vašingtonu. Vučićev domaćin je trebalo da bude američki potpredsednik Džozef Bajden, ali, na nesreću, njemu se dogodila porodična tragedija i čovek je otkazao sve obaveze. U takvim okolnostima poseta je trebalo da bude otkazana i dogovorena za neko drugo vreme. To bi savetovale nadležne institucije države da one postoje kao takve. I premijer Vučić je otišao u Vašington, a poseta je bila u velikoj meri ponižavajuća za jednu državu, kakva god da je, i premijeru su domaćini manje više na brzinu sakupljali sagovornike kako bi se popunili dani. One koje je sretao, a za čije susrete je poseta trebalo da bude maska, nije trebalo sakupljati, ali oni nisu bili u novinskim vestima i premijerovim izjavama. Poseta je u stvari bila deo specijalne operacije, a Vučić je izjavio da su „SAD pokazale poštovanje prema Srbiji“. O kakvoj je operaciji reč i kakvom „poštovanju“, jasno je po intenziviranju primetno agresivne američke propagandne kampanje, a o stvarnim rezultatima posete Vašingtonu svedoči to što je odmah Amerika u Kongresu pokrenula rezoluciju o „genocidu“ u Srebrenici a preko Velike Britanije to isto u Ujedinjenim nacijama. Samo institucije države imaju kapacitet da sagledaju celinu jednog događaja ili jedne situacije i na osnovu toga sugerišu moguća rešenja.

U takvom ambijentu veoma je teško predvideti šta će se stvarno desiti. Jedine dve stvari koje su gotovo sigurne su nadolazeća agresivna američko-evropska kampanja pritisaka na Srbiju i deklarativna, a možda i stvarna, spremnost predsednika vlade Srbije da prihvati sve zahteve. Nejasno je, međutim, da li će on biti u stanju da to i učini. Ne samo zbog nepostojanja institucija nego i zbog toga što je očigledno da je predsednik vlade sve usamljeniji. On sam nema toliko kapaciteta izuzev javnih pretnji narodu kako je „pred nama veoma težak period“ jer je situacija u regionu komplikovana i teška. Umesto objašnjenja i pružanja informacija javnosti, Vučić je ponudio sebe rečima kako „nikad nisam bio naročito lep, ali sada baš ne ličim ni na šta“.

Uprkos nemogućnostima ispunjenja obećanja, nešto će ipak da bude od najnovije američke kampanje. Najverovatniji rezultati bi mogli biti novo udaljavanje Beograda od Rusije, novi ustupci Albancima, ali ne i mesto u UN jer to ne zavisi od Beograda i sve veće guranje Srbije u region, kao neku vrstu regionalnog bloka, zajedno sa Albanijom i Makedonijom, što bi trebalo da bude zamena za praznine u evropskim integracijama. Ali i to će za Zapad biti dovoljno u ovoj fazi jer cilj zapadne politike nije rešavanje problema, nego njihovo održavanje. Ako Srbija to ne razume, onda je to njen, a ne zapadni problem.

Izvor: Novi Standard