Србија и повратак реалности на европском путу

У политичкој Србији и у Бриселу бучно најављивана и чак са извесним оптимизмом очекивана Стратегија проширења Европске уније (ЕУ) је објављена, али је некако врло брзо заборављена. Као да није више тема и све се наставља по старом. Тај документ је, међутим, веома важан не само због тога што разоткрива стварно стање у плановима проширења ЕУ него и зато што је он нека врста будилника, аларма отрежењења за оне који – пре свега на Западном Балкану, Украјина и Грузија нису ни споменуте – све своје наде полажу у чланство у том европском клубу. Стратегија је и позив за повратак у реалност.

Већ извесно време је потпуно јасно да европски пут Србије није баш известан и да је европска прича све више део дневно-политичких циљева и Београда и Брисела, а никако јасно дефинисана перспектива. Та прича је постала инструмент прикривања празнина и обмана. Тек објављена Стратегија је то и потврдила и у том смислу је на неки начин први искрени документ са поруком да ЕУ остаје далек и можда чак недостижан пројекат. Нема јасних обећања нити преузетих обавеза, пре свега не од ЕУ, а ни рокова, само далеко оквирно време и то ако буде, ако се, како се то каже, испуне услови.

,,ВАЖАН ЈЕ ПУТ“

И даље је доминантан проблем Косова и Метохије али ни ту више нема рокова. Додуше о правно обавезујућем споразуму и нормализацији односа Београда и Приштине се каже да треба да буду ,,хитно”, али шта то значи нема објашњења. Чак је и комесар за проширење Јоханес Хан рекао да ни у ЕУ нико поуздано не зна шта то значи. Стратегија је потврдила оно што је пре неколико година говорио некадашњи амбасадор ЕУ у Београду Мајкл Девенпорт. Он је говорио да је важан ,,европски пут”, а не чланство. У преводу, циљ је испуњавање разних услова, пре свега Косово, за које је заинтересован Брисел, а не само чланство, јер је још онда било јасно да је то на дугом штапу.

У политичком Београду је приметно разочарење, мада се изјавама лидера то покушава прикрити. Врло је вероватно да ће и бриселска бирократија такође заборавити Стратегију и поново ће са истим еланом да притиска Београд за разна решења без алтернативе. Од своје искрености се, у ствари, уплашила и ЕУ, па је немачки шеф дипломатије у техничкој влади Зигмар Габријел похитао у Београд и Приштину да охрабри европске вернике и да каже како то није ништа страшно, једноставно треба испунити услове, и ЕУ благостање је ту, на дохват руке.

То је, међутим, лицемерено јер је управо Немачка инсистирала да нема великих обећања и да се у Стратегији остави веома лабав простор за евентуалне чланице. То је оно што се данас зове ЕУ. Уосталом, шта друго и очекивати од оних који су сада ЕУ. На пример, холандски шеф дипломатије Халбе Зејстра је јавно ухваћен у лажи и морао је да је поднесе оставку. И то није мала, безначајна лаж. Он је рекао да се још 2006. године приватно срео са лидером Русије Владимиром Путином који му је говорио о такозваној “Великој Русији”. На тој његовој лажи је касније годинама темељена пропаганда Запада и НАТО-а против председника Путина и Русије. А све је била лаж.

Све би, међутим, требало гледати кроз много ширу перспективу и далеко реалније. Прво, у каквом је амбијенту уопште донесена објављена Стратегија? Минулих месеци је било многих агресивних идеја како би се Западни Балкан представио као питање ,,бити или не бити“ за ЕУ, али реалност је другачија и оно што би могао бити добар знак је то да је на крају у самој ЕУ победила реалнија струја, коју предводи Немачка.

ЕУ је већ дуго у дубокој, егзистенцијалној кризи, а сада је и водећа земља Немачка на почетку озбиљне политичке кризе која ће вероватно потрајати. Те две кризе су потпуно блокирале не само функционисање ЕУ, него и било какве озбиљне дискусије о начину изласка из кризе европске интеграције, а не само тражења облика будућности тог пројекта. ЕУ се коначно суочила са реалношћу. Зато је, доминантно је мишљење, барем за сада најбоље да се одржава status quo и да се не дају велика обећања. То је била позиција Немачке у припремама Стратегије и то је на крају победило. Тако је у односу на Западни Балкан Брисел у ствари објавио нешто што личи на разумно искрен документ, крајње неуобичајено за бриселску бирократију.

СРБИЈА МОРА БИТИ ФЛЕКСИБИЛНИЈА

Постоји још један елеменат, а то је геополитички и он донекле доводи у сумњу стварну искреност Стратегије и сугерише на тактички потез. Наиме, Западни Балкан је изнад свега геополитички инструмент, и то у постојећим околностима једини који је ЕУ на располагању. На глобалном нивоу ЕУ је, пре свега политички, потпуно маргинализована и надмеће се не само са Русијом, него и са Америком. Балкан је једино чиме ЕУ може да манипулише и да се користи.

Требало би зато подсетити да је Стратегији претходио један извештај у америчком Сенату који је Западни Балкан сместио у актуелни сукоб Америке и Запада са Русијом и аналитичари америчког Сената указују да би управо Балкан требало користити против Русије, тачније отети га Русији, а кључни инструмент у томе су ЕУ и европске амбиције тих земаља. На тој линији је већ извесно време наступала и Бугарска, припремајући се за председавање Унијом, али тај бугарски концепт је доживео неуспех. Њему се врло отворено успротивила Немачка. И на крају нигде Бугара и Борисова.

То је тај амбијент. Наравно, и у Стратегији се говори о испуњавању услова, али треба подсетити да према једној клаузули Лисабонског споразума из 2008. услови за пријем нових чланица, познати као Копенхашки, практично не постоје. Све је политичка одлука и Лисабонски споразум даје за право да коначну одлуку о пријему неке нове земље чланице доноси Европски савет. Дакле, то је политичка одлука, независно од било каквих услова. Другим речима, све може да се промени. Проблем је, међутим, што амбијент који је довео до објављене Стратегије неће бити промењен, то ће да потраје.

И у тој геополитици опет цели регион нема исту улогу. За кључне земље ЕУ Србија је, на пример, део геополитике сукоба између Запада и Америке са Русијом, али Косово је део нечега другог: оно је инструмент сукоба на самом Западу, инструмент унутарзападних сукоба. С друге стране, тачно је да је ЕУ амерички геополитички слуга, али ситуација је сада компликованија него раније и није баш сасвим сигурно да ће у ЕУ бити све онако како кажу Американци, чак и ако би то Брисел желео. Једноставно, ЕУ је у разградњи и нема то више ко да испуни, нема ко да испуњава жеље.

Јасно је, наравно, да је у свему кључна Србија јер за њу је везан главни проблем Запада, а то је Косово. Сви други услови за Србију су само замагљивање стварног стања, изговор и обмана. Србија се зато заиста мора суочити са оним шта та Стратегија значи, и то не због ЕУ, него због себе. Да ли ће се то догодити? Вероватно неће јер упркос свим јасним порукама и самој реалности коначно, власт Србије упорно понавља да нема избора и да Србија мора да иде ка ЕУ.

Та формула да ЕУ нема алтернативу и да Србија нема куда него у ЕУ не само да је бесмислена – увек има алтернатива – него је и знак безидејности и немоћи. Чекајући ту једину алтернативу Србија неће дочекати ни своје, а камоли европско сутра. Невоља је што успоравање или чак потпуну промену значења европског пута лидери Србије разумеју и као лични пораз, што је потпуно погрешно, и зато не одустају, ма кава цена или ма какве последице биле.

Као што се и сама ЕУ почиње да се флексибилније односи, тако би и Србија требало да мења своје позиције и да реалније гледа на оно шта јој је чинити, а не да испуњава разне неформалне захтеве интересних група који се представљају као европски пут.

Извор: Нови Стандард