Srbija između propadanja i spasenja

Kada je početkom 2001. godine u Novom Sadu osnovan Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić“, u njegove temelje ugrađeno je geslo: „Otadžbinsko iznad stranačkog“. To nije bio plod trenutnih emocija osnivača, još manje borbe za vlast, nego suočavanja sa tragičnim zbivanjima na spoljnopolitičkoj i unutrašnjoj sceni zemlje, uz osećanje duboke zabrinutosti za sudbinu srpskog naroda: Na prelomu dvaju milenijuma srpski narod našao se na surovoj vetrometini svetske politike, u jednoj teško objašnjivoj situaciji bez presedana u modernoj istoriji diplomatije. Posle dva veka aktivnog učešća u svetskoj zajednici, srpska država našla se na nultoj tački svoje državnosti. Srbiji je osporen državno-pravni kontinuitet i identitet, i dovedeni su u pitanje kulturni i istorijski temelji na kojima je počivala.

Zabrana samoodbrane

Iz dva velika svetska rata u 20. veku Srbija izlazi kao pobednik u savezništvu sa demokratskim zapadom, i u tom svojstvu suosnivač svih univerzalnih međunarodnih organizacija osnovanih u tom veku. Iz poslednjeg, hladnog rata, srpski narod izlazi kao jedini poraženi narod u Evropi, iako nije pripadao ni jednom bloku. Taj poraz nije bio rezultat vojnih pohoda Srbije, nego perfidne diplomatske manipulacije. Još pre no što je kriza u Jugoslaviji prerasla u njen najokrutniji vid – građanski rat, Evropska zajednica ultimativno je zahtevala povlačenje vojske u kasarne. Drugim rečima, Jugoslaviji je zabranjena samoodbrana, što od davnina predstavlja osnovno pravo država, potvrđeno i u Povelji UN. Secesionistima i njihovim paravojnim i terorističkim grupama, od Slovenije do Kosova, pružena je politička i vojna pomoć.

Hirošima pa Srbija

Logikom pobednika, na poraženu stranu sručena je serija kaznenih mera, od sankcija, izolacije zemlje, do bombardovanja 19 zapadnih zemalja kasetnim i uranijumskim bombama. Bio je to prvi rat koga je poveo NATO u svojoj 50-togodišnjoj istoriji. Bile su to prve bombe bačene na evropsko tlo iz nuklearnog arsenala NATO-a. Reč je o događaju koji će, nesumnjivo, ući u istoriju. U redosledu žrtava atomskog bombardovanja, iza Hirošime i Nagasakija, naći će se i Srbija, istina, uz napomenu da su to bile bombe sa razblaženim uranijumom. Međutim, kako je to ustanovljeno od strane ekspertskog tima SAD, količina razblaženog uranijuma, u svojoj nerazblaženoj formi, premaša onu, bačenu na Hirošimu i Nagasaki.

Bilo bi logično da, tako sudbonosan udarac po budućnost naroda, dovede do sveopšte mobilizacije i zbijanja redova, posebno umnih snaga ove zemlje, do temeljne analize motiva i pozadine tako krupnog događaja. Ovo utoliko pre što se sve to događalo u promenjenoj intelektualnoj klimi u svetu; u dve kritične dimenzije svetske politike došlo je do promena: u geostrateškoj i filozofskoj.

Umesto osmišljenog procenjivanja procesa i izgradnje adekvatne nacionalne strategije, politička elita ove zemlje utonula je u primitivne stranačke obračune, nesposobna da se suoči sa izazovima jednog novog vremena. Iz jednoumlja ušli smo u pluralistički haos, korupciju i plitkoumnu servilnost političara prema spoljnim mentorima. Više od jedne decenije vrtimo se u krugu uzajamnih optužbi, a promiču nam problemi od životnog značaja za opstanak. Na žalost, nije oformljeno ni jedno vanstranačko intelektualno jezgro koje bi redefinisalo nacionalne interese i vrednosti iz perspektiva jednog novog vremena, kako bi se lakše prebrodila kriza.

Suvišno je podsećati da je uloga intelektualaca od fundamentalnog značaja za razvoj nacionalne vizije u prelomnom trenutku. Toga je bila svesna naša elita u 19. veku, posle propasti Prvog srpskog ustanka nisu kapitulirali pred teškoćama; upravo obrnuto, razvili su inicijativu i vratili srpske intelektualce u zemlju. Bili su svesni da će modernizam zaobići srpski narod ukoliko ne izgrade stabilnu državu, ne povežu je sa svetom i ne podignu kulturni nivo naroda. Za te velike ideale sveopšteg ujedinjenja vaskolikog srpskog naroda i stvaranja moderne srpske države, borio se i Svetozar Miletić. Otuda nije slučajno da je naš pokret uzeo ime ovog velikana naše prošlosti i postavio pokret na njegovim izvornim idejama, ali istovremeno otvoren prema svetu; otvoren i prema svim slobodnomislećim, demokratski opredeljenim ljudima, kojima je dobrobit ove zemlje na srcu. Naše geslo „Otadžbinsko iznad stranačkog“ jasno govori da mi nismo politička stranka, nego pokret, ali pokret koji nije politički neutralan.

Uzroci srpskog posrtanja

Poraz koga smo doživeli krajem 20. veka teži je od bilo kog poraza u prošlosti. Teži je i od poraza na Kosovu; kako je to nedavno istakao akademik Dragan Nedeljković, „na Kosovu smo izgubili državu, ali moral i duh srpskog naroda nije bio poražen. Uprkos poniženjima, nije došlo do raspada sistema vrednosti i moralnog rasula“. Ovoga puta dogodilo se obrnuto; vojno nismo poraženi, ali je došlo do teških unutrašnjih raskola i dubokih duhovnih lomova. Jedna afera sustiže drugu, ređaju se ubistva političara različito orijentisanih, do danas pretežno nerasvetljena. Smrtonosni talas, od nedavna, preselio se i u kasarne.

Odgovornost za razaranje Jugoslavije posmatra se iz jednog jedinog ugla: unutrašnjeg; uzroci rata svedeni su na najprostije formule: na personalni teren i na srpski nacionalizam, čak šovinizam. Tu se zatvara krug misaonih opcija koje Zapad postavlja u odnosu na Srbiju.

Ni posle oktobarskog prevrata 2000. godine situacija se nije izmenila. Politika beskonačnih ucena i zahteva za ustupcima se nastavlja, što nedvosmisleno ukazuje na dubinske geopolitičke osnove zbivanja na ovim prostorima. U prilog ove teze govori i činjenica da su se Srbija i srpske zemlje našle u fokusu svetske javnosti u poslednjih 15 godina, iako su se u svetu istovremeno odigrali daleko teži i krvaviji sukobi. Angažovani su ovde svi svetski potencijali: Ujedinjene nacije, Evropska unija, Evropska organizacija za saradnju i bezbednost, mreže tzv. „nevladinih organizacija“, tajne i polutajne organizacije, posebno Bildelberg, čiji su stavovi fatalni po sudbinu srpskog naroda.

Suočeni smo danas sa dilemom: da li je moguće vaspostaviti mehanizam odbrane od destrukcije koja se širi Srbijom i Crnom Gorom kao maligno tkivo? Mislim da može, ukoliko odbacimo uskogruda objašnjenja našeg poraza, koja su neprihvatljiva sa stanovišta elementarne naučne metodologije. Ne možemo ostati na površinskim efektima promena u svetu i posledica u odnosu na Jugoslaviju. Potrebno je razotkriti korene zla.

Seme naše današnje tragedije posejano je davno pre kritičnih događaja, samo smo preko toga olako i lakomisleno prelazili. Kada je na Berlinskom kongresu 1878. godine, uz velike napore srpske diplomatije, postignuta saglasnost o priznanju nezavisnosti Srbije, Bizmark je svoj pristanak uslovio time da Srbija mora ostati minijaturna država. Kada je Austrougarska uručila ultimatum Srbiji 1914. godine, nemački car Vilijam II izjavio je: „Srbi se moraju poraziti do temelja“. U istom stilu marta 1941. Hitler je naredio da se Jugoslavija mora razoriti vojno, ali i kao državna tvorevina. Ministar spoljnih poslova Nemačke Kinkel, ponovio je 14. maja 1992. godine reči svog prethodnika Genšera, izrečene u prvim danima krize u Jugoslaviji: „Srbiju moramo baciti na kolena“. U njegovom planu našlo se već tada i pitanje Kosova. Politika velikih sila, kao što se može zaključiti iz prethodnog izlaganja, ne vodi se od danas do sutra, nego kroz duže vremenske periode, od 50 pa i 100 godina, što se kod nas zaboravlja. Gigantska geopolitička igra Nemačke, koja je otpočela ujedinjenjem ove zemlje i razranjem Jugoslavije, uz pomoć EZ, nije ništa drugo nego testamentarno sprovođenje politike prošlih vremena, ali istovremeno i težak izazov pobednicima u Drugom svetskom ratu.

Na trojnom sastanku lidera triju velikih pobedničkih sila: Trumana, Staljina i Čerčila, održanog u Podstamu 2. avgusta 1945. godine, usvojena je jednoglasno odluka da će, u cilju stvaranja jednog pravednijeg i trajnog mira, tri savezničke sile preduzeti sporazumno „sve potrebne mere da bi se sprečilo da Nemačka više nikada ne ugrozi svoje susede ili svetski mir“. Posle pola veka Nemačka je, uz oslonac na Vatikan, zadala smrtni udarac Jugoslaviji, i odlučujuće doprinela prerastanju građanskog rata u međunarodni sukob. Ovoga puta nije uputila ultimatum Srbiji nego svojim zapadnim saveznicima. Uslovila je stavljanje svog potpisa na Mastrihtski ugovor, priznanjem secesije Slovenije i Hrvatske, što je izazvalo lančanu reakciju i pomeranje ratne pozornice od Severa ka Jugu, kako je to bilo predviđeno u Genšerovom planu. Suprotno odlukama u Podstamu, kršeći sopstveni Ustav, Nemačka će se naći ponovo u ratu protiv Srbije 1999. i kao okupaciona sila na Kosovu, ali ovoga puta kao saveznica naših nekadašnjih ratnih saveznika. Berlin i Vašington zahtevali su, ovoga puta zajednički, potpunu kapitulaciju Beograda, uz paranoičnu antisrpsku kampanju.

Kad Nemci brane planetu od tzv. srpskog fašizma

Nemački ministar spoljnih poslova obavestio je nemačku javnost da je u pitanju borba protiv „novog sirovog fašizma“. Ministar odbrane, u intervjuu listu „Špigl“ od 29. marta 1999. godine, dopunio je svog kolegu opisom navodnih koncentracionih logora na Kosovu u kojima su smešteni „nedužni“ Albanci. Novinar tiražnog lista „Frankfurter Rundšau“, u broju od 24. aprila 1999. godine, opisao je srpske mladiće koji igraju fudbal sa odsečenim glavama albanske dece. Priče strave i užasa, koje su punile dnevnu štampu i televizijske ekrane, bile su u funkciji, koliko opravdanja Nemačke zbog ulaska u rat protiv Srbije, toliko još više rasterećenja od prošlosti.

Gotovo istovetan scenario vezan je i za položaj Kosova. Pobedničke sile u Drugom svetskom ratu: SAD, Velika Britanija i Francuska, zauzele su 1945. godine stav da se Albanija mora tretirati kao neprijateljska zemlja, s obzirom da je bila u ratu sa Grčkom od 1940., da je učestvovala u komadanju Jugoslavije 1941. i počinila stravične ratne zločine; konačno, da su njene jedinice učestvovale u ratu na strani osovinskih sila. Otuda joj nije bilo dozvoljeno da učestvuje na osnivačkoj konferenciji Ujedinjenih nacija u San Francisku 1945. godine. Posle 50 godina, te iste zemlje svesrdno su potpomogle pobunjeničke grupe šitparske etničke manjine na Kosovu, predvođene sa OVK, koju je prethodno Savet bezbednosti proglasio za terorističku organizaciju (Res. 1160/1998, 1199/1998, 1203/1998), a Federacija američkih naučnika, kojoj je poveren zadatak proučavanja terorizma, svrstala je OVK među 113 najopasnijih terorističkih organizacija u svetu. Američki i britanski oficiri potajno su obučavali teroriste OVK i snabdevali ih oružjem, a zatim je ta organizacija preuzela ulogu dopunskih kopnenih snaga NATO-a tokom bombardovanja. Američki Senat usvojio je 30. juna 1999. godine Akt (Foreign Operation Export Financing and Relatd Programs Appotriations Act 2000), kojim je Srbija proglašena za terorističku državu, a Šiptarima se sugeriše da traže odštetu, ne od agresora SAD, odnosno NATO-a, nego od Srbije.

Nemačka obaveštajna služba još ranije se povezala sa OVK, kako bi obezbedila svoj uticaj na ovom prostoru. Albanska manjina, zajedno sa svojom maticom, vešto se uklopila u različite kombinatorike, kako je to činila tokom čitave svoje istorije, kad god se Kosovo našlo pod okupacijom srpske sile. Tako je bilo tokom Otomanske imperije, austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu, nacističke tokom Drugog svetskog rata. Tako je i danas, kada se Kosovo našlo pod okupacijom NATO-a. S tim u vezi, korisno je citirati izveštaj italijanske vojne komande za Kosovo iz 1943. godine u kome, pored ostalog, stoji: „Bez obzira na kog budućeg saveznika će se Albanija osloniti, njen zahtev biće uvek isti: dodela dela grčke i dela srpske teritorije, grada i distrikta Skoplje, Kosova i zona koje su sada pod nemačkom okupacijom“.

Postoje određene istorijske konstante koje su u prošlosti opredeljivale položaj Srbije i srpskog naroda, o kojima (svesno ili nesvesno) nije vođeno računa ni u prvoj, ni u drugoj, pa ni u trećoj Jugoslaviji. Platili smo to visokom cenom. Međutim, ne možemo i ne smemo zatvoriti oči ni pred činjenicom da je Srbija, koja ima ključni položaj na Balkanu, upala istovremeno u nekoliko različitih geostrateških planova. Jugoslavija je razorena dva puta u prošlom veku, 1941. i 1991. godine. Kontekst razaranja, idejni profil epoha, je različit, ali model razaranja bio je isti; posledice po srpski narod su identične.

Svet u ambisu

U nacističkoj tvorevini NDH 1941-1945 izvršen je genocid nad više od 700.000 Srba. U nezavisnoj Hrvatskoj, stvorenoj pod kišobranom NATO-a, proterano je iz Hrvatske više od 600.000 Srba; broj pobijenih ni do danas nije utvrđen. U „Velikoj Albaniji“, takođe tvorevini nacista 1941-1945, dogodila se identična situacija kao i u Hrvatskoj: genocid nad srpskim narodom i izgon preostalog srpskog stanovništva. Repriza se dogodila pod kišobranom NATO-a 1999. godine.

Nacističke bombe 1941. nisu padale nad celom teritorijom tadašnje Jugoslavije, nego samo nad Srbijom. Na žalost, to se ponovilo 1944. u koreografiji anglosaksonskoj, a 1999. godine NATO-a. I dok smo lakomisleno, čak naivno, prihvatali beživotne apstrakcije „socijalističke zajednice“, „bratstva i jedinstva“, planski i sistematski vršena je razgradnja države u širokom rasponu, od ideologije, politike, ekonomije i kulture. Postali smo svesni fatalnog puta kojim smo išli, tek kada smo se našli na dnu ambisa. Ušli smo u 21. vek razoreni, degradirani, i danas se nalazimo na teškom putu traganja za novom formom svoje egzistencije. Srbija odavno nema svoj nacionalni i državni program i tu leži osnovni uzrok našeg lutanja. Nije nam nedostajao umni potencijal. Nedostajala nam je sloga. Plaćeni marketinški timovi sprovodili su, i danas sprovode, programe svojih mentora, uz podgrejavanje jednog stereotipa o opasnosti od „Velike Srbije“ i „Velikog srpskog nacionalizma“.

Šta i kako dalje?

Umesto odgovornosti za sve ono što smo preživeli, primerenije je u ovom času postaviti pitanje: šta nam valja činiti?

Dvanaesti je čas da povratimo samopouzdanje, da se suočimo sa istinom, sa teškom protivurečnosti vremena u kome živimo. Antiistorijski je razmišljati da ne postoji izlaz iz teškoća.

Suvišno je podsećati ovaj uvaženi skup da su intelektualni krugovi oduvek imali dublju humanističku i vizionarsku misiju. A to praktično znači da aktivnost našeg pokreta moramo podići na jedan viši kreativni nivo. Bez svesnog napora da iskažemo modernu formu našeg nacionalnog bića, njegove vrednosti, i na taj način otvorimo dijalog sa svetom, nema šansi da izađeno iz teškoća.

Manevarski prostor nam je sužen: vladajući krugovi poverili su ekonomiju multinacionalnim kompanijama, a finansije Međunarodnom monetarnom fondu. Abdicirali smo u sferi bezbednosti, uz maglovitu i nedefinisanu projekciju o partnerstvu sa snagama koje su okupirale deo naše državne teritorije. I pored ove, ni malo lake situacije, mislim da nismo izgubljeni u vremenu. Preostala nam je sfera duhovnosti, nauke i obrazovanja, i na tom području mora biti formiran naš poslednji odbrambeni front. Kao što nas uči istorija naroda koji su se iz pepela izdigli, npr. Jevreja, u tim sferama leži skrivena moć našeg spasenja. Ne smemo ni jednog trenutka ispustiti iz vida da je angažovanje intelektualaca mera vitalnosti nacije, njenog kapaciteta za preživaljvanje u trenucima kada dođe do poraza u ostalim sferama.

Moramo energično odbiti ideju o prevaziđenosti države, koja nam se svakodnevno nabacuje, iz različitih centara i organizacija, kao što je Krizna grupa ili tzv. „nevladine“ organizacije. Osnov međunarodnog poretka danas, kao i nekada, leži na državama. Kibernetski prostor nije izmenio osnovne funkcije države, kao jedine organizacije koja može efikasno zaštititi ljudska prava, obezbediti egzistenciju, pa konačno i garantovati privatnu imovinu, na kojoj se danas toliko insistira.

Ne postoje strukture u međunarodnoj zajednici koje bi mogle preuzeti funkcije države. Podsetila bih vas da EU nije neka neizdiferencirana teritorijalna masa, nego zajednica čvrsto organizovanih država, koje ljubomorno čuvaju svoj politički i kulturni identitet. Otuda borba za vaskrs srpske države treba da bude naš vrhunski zadatak. Srbiji je potrebna duhovna obnova, potreban joj je jedan novi teorijski i praktični model, u kome će srpski narod živeti u harmoniji sam sa sobom, što će reći model prevazilaženja podela. Potreban nam je model političkog, socijalnog i ekonomskog razvoja, ali uz raspoznavanje znakova vremena u kome živimo. Na tom planu biće koncentrisana naša aktivnost, u vidu javnih tribina i razmene mišljenja o fundamentalnim pitanjima naše budućnosti.

Otuda pozivamo sve one kojima savest ne dozvoljava da ravnodušno posmatraju agoniju srpskog naroda i njegove teško stečene dražve, da nam se pridruže i da zajedničkim snagama delujemo na ostvarenju ovog časnog zadatka.

 Prof. dr Smilja Avramov je vrhunski stručnjak za međunarodno pravo, član Senata Republike Srpske, poznati antiglobalista  i jedan od osnivača pokreta „Svetozar Miletić“

Izvor: Pokret "Svetozar Miletić"

Komentari

Jedan komentar na Srbija između propadanja i spasenja