Srbija je ugrožena

Srbija je ugrožena. Ugrožene su država, njena teritorija, ustavni poredak, privreda, razvoj zemlje, demografija, ali i moralne i tradicionalne vrednosti. Proces razbijanja Srbije događa se danas u izmenjenim geopolitičkim prilikama, kada opada dominantna moć SAD, a raste uticaj Rusije i drugih novih centara političke i ekonomske moći. To otvara ključno pitanje, da li je završetak započetog procesa propadanja i razbijanja Srbije neumitan, ili je moguće izbeći najgori scenario koji je namenjen Srbiji. Drugo suštinsko pitanje koje se nameće odnosi se na strategiju buduće politike Srbije koja treba da zaustavi istorijski pad Srbije i započne njenu državnu, nacionalnu i moralnu obnovu.

Sadašnji odnos Srbije prema Evropskoj uniji, odnosno Evropske unije prema Srbiji, glavni je uzročnik državne i nacionalne krize Srbije. Posle 17. februara 2008. godine, kada je „koordinisanom akcijom“ zapadnih sila jednostrano i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova, Evropska unija je preuzela na sebe ulogu glavnog nosioca izgradnje i stvaranja nove kosovske države na teritoriji Srbije. I više od toga, Evropska unija je postala glavni zastupnik politike ucenjivanja Srbije, zauzevši stav da su evropske integracije neposredno povezane sa uspostavljanjem normalnih dobrosusedskih, a zapravo međudržavnih, odnosa Srbije sa Kosovom. Drugim rečima, Evropska unija je postavila razbijanje Srbije kao najbitniji uslov za nastavljanje evropskih integracija.

Treba podsetiti da su neposredno posle 2008. godine Brisel i tadašnji režim u Srbiji združeno i smišljeno obmanjivali srpsku javnost kako su evropske integracije i kosovsko pitanje dva potpuno odvojena procesa. Postupno, umesto ovih obmanjivačkih poruka započinje nova etapa, u kojoj se uspostavlja zahtev Evropske unije da Srbija i Kosovo normalizuju svoje odnose kroz razvoj dobrosusedskih odnosa.

Zašto je Evropska unija 2008. godine prihvatila da, zajedno sa tadašnjim režimom u Srbiji, obmanjuje javnost tvrdnjom da su evropske integracije i kosovsko pitanje dva odvojena procesa? Zato što je tada Demokratska stranka Srbije jasno upozoravala javnost da bi potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, posle jednostranog i protivpravnog proglašavanja nezavisnosti Kosova februara 2008. godine, značilo upravo prihvatanje obaveze uspostavljanja dobrosusedskih odnosa Srbije i Kosova. Bilo je neophodno da protekne izvesno vreme kako bi se potisnulo ovo upozorenje Demokratske stranke Srbije na pravi smisao i značaj potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 29. aprila 2008. godine. Kada je Brisel procenio da je došao pravi čas, napuštena je propagandna obmana o dva odvojena procesa i pristupilo se, pod pokroviteljstvom Brisela, potpisivanju niza sporazuma između Beograda i Prištine, uključujući i krovni Briselski sporazum od 19. aprila 2013. godine, kao i Plan njegove implementacije. Ovi sporazumi su delo prethodne i sadašnje Vlade u Beogradu, a najznačajniji, prelomni korak u primeni ovih sporazuma su lokalni izbori na Kosovu 3. novembra 2013. godine. Te izbore su raspisale i njih organizuju vlasti lažne kosovske države. Tu državu Beograd tobože ne priznaje, ali ne samo da poziva već i tera svoje državljane da izađu na izbore koje je kosovska vlast raspisala.

Potpisivanjem briselskih sporazuma vlasti u Beogradu priznale su separatističke zakone, separatističke sudove, separatističke ministre i, preko toga, prihvatile zahtev Evropske unije da srpski narod na Kosovu i Metohiji učestvuje na lokalnim izborima koje organizuje separatistička vlast u Prištini. To je jedinstven primer da se jedna država odriče svojih državnih institucija i svoga naroda u korist separatista. Bilo je u istoriji primera kapitulacije pred oružanom silom, ali nije bilo primera da jedna vlast dobrovoljno uništava i ukida, takoreći sahranjuje svoje državne institucije, javljajući se tako doslovno u ulozi pravog državoubice.

Sve ovo vlast u Srbiji radi da bi se nastavile evropske integracije. Vlast je, dakle, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prihvatila zahtev Evropske unije da prethodni uslov za nastavak evropskih integracija bude razbijanje Srbije. S druge strane, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom deluje destabilizujuće, zapravo destruktivno po srpsku privredu, nanoseći joj već godinama štetu od više stotina miliona evra. Zašto onda vlasti u Srbiji žele da idu putem koji donosi ozbiljne dugoročne štete državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima naše zemlje?

Da li se zna, s druge strane, kuda stvarno ide Srbija i šta je danas Evropska unija? Koliko je mit o Evropskoj uniji danas privlačan samim članicama Evropske unije i kakva je njena stvarna budućnost? Zapravo, pitanje koje prethodi svim ovim pitanjima glasi: da li vlast Srbije dobro razume procese koji se danas odvijaju unutar Evropske unije? Odnosno, da li vlast i veći deo opozicije pitanje Evropske unije posmatraju realno i kroz srpske nacionalne interese, ili samo bespogovorno slušaju diktate koji stižu iz Evropske unije. Nažalost, kao retko kada u istoriji, sadašnja vlast se prema Evropskoj uniji, kao jednom međunarodnom centru moći, odnosi poslušnički i podanički. Za vlast u Srbiji je Evropska unija neupitna vrednost, kojoj moraju da se podrede i pokore svaki naš nacionalni interes i vrednost. Samim tim, vlast ne postavlja pitanje da li narod Srbije želi po svaku cenu u Evropsku uniju, već da li je Evropska unija smislila i utvrdila sve uslove koje treba da postavi Srbiji. Povrh svega, za vlast Srbije Evropska unija je idealna i željena tvorevina, za koju nijedna srpska nacionalna žrtva nije prevelika i svaka se mora i može podneti.

Pošto vlast, a samim tim ni onaj deo javnosti koji podleže uticaju vlasti, nema racionalan i nacionalno odgovoran odnos prema Evropskoj uniji, već Uniju dogmatski posmatra kao obećanu zemlju u koju će jednom i Srbija zakoračiti, neophodno je razmotriti stvarno stanje u Evropskoj uniji i njenu perspektivu u bližoj budućnosti.

Niko odgovoran ne bi smeo da zanemari i ignoriše činjenice koje govore da je Evropska unija u dubokoj krizi. Ona se već godinama nalazi u finansijskoj krizi, u krizi javnih dugova, u krizi funkcionisanja i stoga ni za mnoge njene države članice, a ni za mnoge države kandidate ona više nije privlačna kao pre deset ili petnaest godina. Island je potpuno prekinuo pristupne pregovore iako je bio blizu ulaska u Uniju. Ako naši evrofanatici kažu da je Island mali i gotovo nebitan, onda bi svako razuman ipak morao da se zamisli pred najavljenim referendumom Velike Britanije o izlasku iz Evropske unije. Britanija, budući nuklearna sila i stalna članica Saveta bezbednosti, ima specifično iskustvo i posebno mesto u evropskoj i svetskoj politici, što znači da bi njeno napuštanje Evropske unije imalo najviši mogući značaj.

Ako bismo se oslonili na razboritost i iskustvo koje kao narod imamo, morali bismo da se ozbiljno zapitamo kakvo je to stanje u Evropskoj uniji kada Britanija hoće da je napusti. Ili, kako je moguće da Srbija hoće bespogovorno i po svaku cenu da nastavi evropske integracije, a Britanija ni pod najpovoljnijim uslovima, neće da ostane u EU?

Tu su zatim i primeri strahovite ekonomske krize koja već godinama podriva Grčku i njenu stabilnost, ali i Španiju, i Portugaliju i Italiju. To potvrđuju i ekonomska i socijalna kriza, procesi i potresi u više drugih država članica Unije. Kako je moguće da vlast Srbije ne želi da vidi razmere krize koja je zahvatila Evropsku uniju? Kako je moguće da vlast ne vidi dubinu krize u Grčkoj, Španiji, Portugaliji i Italiji i misli da će Srbiji biti dobro kada uđe u Uniju dok je istovremeno neizvesna sudbina njenih sadašnjih članica? Vlast ne vidi da su gotovo presahle investicije iz Evropske unije, kao što ne vidi da se sama zaklinje u Ujedinjene Arapske Emirate kao poslednju nadu Srbije, a zaboravlja da su Emirati na drugoj strani sveta u odnosu na Evropsku uniju.

Još manje je vlast spremna da čuje razložne glasove koji dolaze iz same Evropske unije, poput stava bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa, koji odavno upozorava da briselska birokratija ruši temeljne demokratske vrednosti i da ova nadnacionalna tvorevina ugrožava slobodu kao najveću vrednost demokratskih država. Evropska unija i Brisel su preuzeli mnogobrojne nadležnosti od nacionalnih država i time ih otuđile od demokratije i volje naroda, koje su mogućne i dolaze do izražaja samo u okvirima nacionalnih država.

Šta onda može da se radi pri ovakvom slepilu naše vlasti i većine stranaka danas u Srbiji? Kako Srbiju otrgnuti iz ovog podređenog i potčinjenog položaja u odnosu na Evropsku uniju? Jedini način je pokretanje rasprave i otvaranje javne debate o tome šta je državni, nacionalni i ekonomski interes Srbije. Da li Srbija sa nejasnom perspektivom članstva u Uniji i znajući da je perspektiva same Unije pod velikim znakom pitanja treba da ide bespućem članstva u Evropskoj uniji ili je njen dugoročni interes proglašavanje političke neutralnosti? Srbija se teško ogrešila o svoje suštinske nacionalne interese kada je prihvatila nadnacionalnu ideju jugoslovenstva i potom kominternovsku nadnacionalnu ideju komunizma. Kao da nas ove zablude, kao ni milioni života kojima su plaćene, nisu dovoljno upozorili da više nikada i ni po koju cenu ne napuštamo politiku i vrednosti srpske nacionalne države.

Put evropskih integracija, na kome je formalizovan uslov da Srbija treba da se razbija kako bi napredovala ka članstvu u Uniji, može biti u doslovnom smislu sudbonosan i koban po budućnost Srbije. Zato je poslednji trenutak da se Srbija otvoreno suoči sa pretećom teškom krizom koja proizilazi iz ucena Evropske unije. Nikada nije bio potrebniji razgovor o izboru pravog puta kojim Srbija treba da ide. Ne treba sporiti ni mogućnost da zaključak jedne ozbiljne nacionalne debate bude taj da narod ipak zaključi da je Evropska unija najbolje rešenje za Srbiju. Ali ma kakvo bilo rešenje, ono mora biti rezultat nacionalne debate u kojoj će svi argumenti biti temeljno raspravljeni. Jer mi moramo razmisliti da li je dobro ići ka članstvu u vreme ovako duboke krize Unije, i zašto je dobro ići ka članstvu ako je uslov odricanje od dela zemlje. Neprihvatljivo je da se bez ozbiljne nacionalne rasprave daju gotovi demagoški odgovori na sudbonosna pitanja sa kojima se suočava Srbija.

Zato je neophodno pokrenuti razgovor o budućnosti Srbije, a prva tačka tog razgovora jeste razmatranje odnosa Srbije prema Evropskoj uniji. Sa svoje strane doprinos ovoj raspravi dajem kroz stavove iznete u ovoj knjizi. Smatram da je za početak rasprave možda najbolji put da se utvrde ključne činjenice i pitanja o odnosu Srbije i Evropske unije. Kroz ta pitanja i odgovore na njih može da se uobliči strategija buduće politike Srbije, koja bi pre svega bila saglasna sa državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima Srbije, a ne Evropske unije.

Odgovori na sva ova pitanja u knjizi se zasnivaju na jednom stanovištu koje je pre svega utemeljeno na srpskim nacionalnim interesima, ali istovremeno vodi računa o demokratskim načelima i vrednostima koje Levijatan briselske birokratije ne samo da ignoriše već i ozbiljno ugrožava. Izostajanje ove rasprave značilo bi potcenjivanje istorijskog značaja i iskustva koje Srbija ima kao stara evropska država i narod. Istovremeno, to bi bilo i omalovažavanje njene tradicije u kojoj su prihvatanje gotovih rešenja spolja bili izuzeci, a oslanjanje na sopstvena znanja i snage pravilo. Ali, iznad svega, moramo imati samosvest da je danas Srbija ozbiljno ugrožena i da nam je životno važno pitanje kojim putem treba da idemo dalje. Da li putem evropskih integracija ili putem samostalnosti i slobode, na koji Srbiju jedino izvodi politička i vojna neutralnost?

Raspravu o ovoj temi započeo sam još pre nekoliko godina u nizu intervjua i autorskih članaka, a posebno u knjizi Zašto Srbija a ne Evropska unija (Beograd, Fond Slobodan Jovanović, 2012). Knjiga koja se sada nalazi pred čitaocima pokušava da odgovori na ranije dileme, ranije postavljena pitanja i da ponudi neka realna i ostvarljiva rešenja.

Izvodi iz knjige dr Vojislava Koštunice „Politička neutralnost ili Evropska unija“.

Izvor: Danas