Srbija na raskrsnici posle Bajdenove posete

Podpredsednik Sjedinjenih Država Džozef Bajden nedavno je boravio u „trodnevnoj poseti Srbiji,“ 16. – 18. avgusta. Fraza pod navodnicama odražava zvanični spin u vezi sa vremenskim okvirima posete. Bajden je zapravo u Beogradu proveo samo nekoliko časova, tačno dovoljno da saopšti doneta uputstva. Iz Beograda je otputovao u Prištinu da bi najveći deo vremena na srpskoj teritoriji proveo na Kosovu, srpskoj oblasti pod okupacijom NATO pakta, gde smatra da se nalaze njegovi pravi prijatelji koji su bili postavljeni na vlast posle agresije na Jugoslaviju 1999. godine.

Najverovatnije, Bajdenova poseta je poslednja koju Srbiji čini neki visokorangirani činovnik tekuće američke administracije, pa ona zato privlači posebnu pažnju. Kakvu je poruku Bajden doneo Srbiji i okupiranoj oblasti Kosova i Metohije?

Pouzdanog odgovora na to pitanje nema, osim što bi se ponešto moglo dokučiti pažljivim praćenjem ponašanja srpske vlade posle ove posete. Zvanična saopštenja ne ostavljaju prostor za sumnju da je glavna svrha posete bilo da srpsku vladu prinudi da ubrza svoje  svrstavanje uz NATO i EU, organizacije koje su praktično jednoznačne. Bilo je izričitog (i zloslutnog) pominjanja potrebe za standardizovanjem srpskog oružja i opreme sa resursima NATO pakta. Još jedan deo „nedovršenog posla“ odnosi se na konačno odricanje Srbije od njene oblasti Kosova i Metohije, koja se nalazi pod okupacijom NATO saveza. Kasnije tokom ovog meseca, bez ikakvog vidljivog razloga osim da se učini prazan, simboličan gest u duhu „regionalne saradnje“ koju Zapad zahteva, srpska vlada će održati zajedničku sednicu ne samo sa kolegama iz Albanije već takođe i zvaničnicima secesionističkih vlasti sa Kosova, koji će biti prisutni u zvaničnom svojstvu, uprkos tome što je po međunarodnom pravu Kosovo deo Srbije.  Suvišno je napominjati da, kada je reč o  agendi „regionalne saradnje,“ strogo pridržavanje Bajdenovih uputstava nosi apsolutnu prevagu. To znači da, kada se pojave na zajedničkoj sednici, separatisti neće biti uhapšeni od strane srpskih vlasti za izdaju.

Po dobro obaveštenim izvorima, jedna od važnijih tačaka Bajdenovih ultimatuma je izričito usklađivanje Srbijine politike sa Zapadnom alijansom po dodatnim pitanjima, što podrazumeva i zavođenje sankcija Rusiji. Nebitno je da je u ovoj kasnoj fazi savršeno jasno da su antiruske sankcije ekonomskih sila mnogo jačih od Srbije pretrpele neuspeh i da pridruživanje Srbije tom čoporu neće naneti osetnu štetu ruskoj privredi. Međutim, uspešno naterivanje Srbije da donese takvu nelojalnu odluku simbolički će potvrditi njenu potčinjenost, i u tome i jeste stvar.

Mnogi posmatrači ukazuju i na to da američka strana otvoreno priznaje da pravni savetnici iz SAD pomažu srpskim vlastima u reformisanju krivičnog zakonika, policijskih ustanova i mera za zaštitu zvizdača. To bi se moglo protumačiti kao duboko uplitanje u unutrašnje poslove druge zemlje. Čak i oni koji još odavno sumnjaju da je američki uticaj u Srbiji jak možda će biti zaprepašćeni otkrićem da Vašington neposredno „pomaže“ Srbiji čak i u sastavljanju njenih zakona.

Ali ipak, to je tek vrh ledenog brega. Zapadni emisari, uključujući njihove domaće, srpske „nvo“ plaćenike, ne samo da u Srbiji rukovode pisanjem zakonskih akata, već iz potaje oblikuju i druge strateške ustanove u zemlji. Na primer, Zapadni „savetnici“ pišu nove srpske udžbenike, od najnižih razreda pa naviše. Takođe, nedavno je obelodanjeno da ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji se nalazi na čelu jedne od najosetljivijih  „ustanova sile“ u državi, sa američkim ambasadorom u Beogradu pregovara o  „unapređenju saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala i terorizma.“ Ali ovo izgleda da ne predstavlja više od slatkorečive varke sa ciljem da „saradnju“ prikazanu na tom nivou učini prijemčivijom javnom mnjenju i u drugim sferama. Zvanični izveštaj zatim nastavlja sa otkrivanjem jedne još dublje dimenzije, iznoseći da su Stefanović i ambasador takođe vodili razgovor o „daljem razvoju stručnog usavršavanja zaposlenih u MUP-u, kroz različite programe koje Vlada SAD implementira u Srbiji.“ ^[1]

Izgleda da su američki partneri uspeli da pronađu prilježne učenike u jednoj od ključnih ustanova u sistemu bezbednosti Srbije.

Zapadni predstavnici su zapravo ušančeni u svim značajnim srpskim uredima i ministarstvima, navodno sa misijom da ih posavetuju kako bolje da vode svoje poslove. To je barem javno obrazloženje ponuđeno za “delivery unit” prevaru koju je neosuđeni ratni zločinac iz rata na Kosovu 1999. godine, Toni Bler, pre nešto više od godinu dana izveo kada je njegovo preduzeće bilo angažovano da svoju upravljačku mudrost prenese srpskoj vladi. Međutim, oni su stvarno tamo sa ciljem nadgledanja i izvršavanja obaveštajnih zadataka, to se podrazumeva.

Vrlo verovatan naredni korak srpske vlade je korišćenje trenutne većine koju ima u Skupštini da ukloni ustavnu preambulu koja određuje Kosovo kao neotuđivi deo Srbije. To je ključna tačka u „normalizaciji odnosa“ sa Kosovom, što je naložio Bajden. Zajednička sednica dveju vlada, srpske i albanske, uz prisustvo kosovskih „ministara“ u ambijentu koji implicira njihovu posebnu državnost, bilo bi besmisleno osim kao korak u postepenom procesu baš u tom smeru, i to će nesumnjivo biti jedan od predviđenih plodova Bajdenove posete.

Kao protivteža ovakvim razmatranjima, ističu se zajedničke rusko-srpske vojne vežbe u septembru, u blizini hrvatske granice. Na osnovu toga i drugih indicija slične prirode izvodi se zaključak da srpska vlada preduzima složenu žonglersku igru „održavanja ravnoteže“ između dva bloka, pa i da čak zaslužuje izdašne pohvale za ispoljene diplomatske veštine.

Međutim, činjenice opovrgavaju takve naivne predpostavke. Stotinu srpskih vojnika uzima učešće u manevrima “Combined Resolve VII,” što organizuje evropska „Komanda za obuku“ NATO pakta, koji su počeli u Nemačkoj 8. avgusta i trajaće do 15. septembra 2016. Veći broj drugih zemalja-članica NATO pakta i Partnerstva za mir takođe učestvuje. Ova informacija je prošla uglavnom nezabeležena u srpskim medijima (za razliku od preuveličane pažnje koja se posvećuje vežbama sa ruskim snagama) ali, skoro hvalisavim tonom, objavljena je na portalu “Balkan Insight” (BIRN), „nvo“ koju podržavaju i finansiraju Zapadni centri.^[2] Međutim, kao što saznajemo, to nije ni izdaleka usamljeni primer „saradnje“ takve vrste između NATO i Srbije. Samo tokom 2016, prema podacima koje takođe saopštava BIRN, planirano je ukupno 127 zajedničkih vojnih vežbi Srbije i NATO. Prema Saopštenju koje je u martu 2016 izdalo Ministarstvo odbrane Srbije, nakon što se resorni ministar Zoran Đorđević sastao sa zamenikom pomoćnika ministra odbrane SAD Majklom Karpenterom, „bilateralna vojna saradnja je najrazvijeniji segment ukupnih odnosa između dve zemlje.“

Prema tome, ne predstavlja iznenađenje što je port-parol ministarstva odbrane Srbije pomenuo „povećanje interoperabilnosti“ kao jedan od osnovnih ciljeva ovih zajedničkih vojnih poduhvata. „Interoperabilnost“ je, naravno, šifra za međusobnu usklađenost punog spektra između različitih vojski koje zajednički deluju pod ratnim uslovima. To im omogućava ne samo da učestvuju u benignim vojnim vežbama već – što je neuporedivo važnije – da preduzimaju zajednička ofanzivna vojna dejstva. Hipotetičku metu nije preterano teško dokučiti.

Teoretski jeste, naravno, moguće da opušteniji posmatrači o ovim stvarima raspolažu nekim strateškim podacima za koje su ostali uskraćeni, ali realnija predpostavka bi bilo da se u pogledu Srbijinog „žongliranja na žici“ – samozavaravaju. Srpska vlada je isto toliko svrstana u taboru svojih Zapadnih kuratora koliko je srpski narod posvećen sklapanju najbližeg mogućeg saveza sa Rusijom i Evroazijskim blokom. (Prema zadnjim ispitivanjima javnog mnjenja, preko 80% je protiv NATO, a 74% se izjašnjava u prilog veće saradnje sa Rusijom.) Vlasti su prinuđene da koriste politički nebitnog predsednika Nikolića kao pro-rusku fasadu, kao što pribegavaju medijskim spektaklima, kao što su zajedničke vežbe sa ruskim vojnicima, da bi skrenule pažnju od postojanog srljanja u Atlantistički politički i vojni tabor, koji je uperen protiv Rusije.

Postaje sve jasnije, čak i posmatračima lišenim mašte, da je vladajuća klika u Srbiji izložena žestokom pritisku da se prikloni geopolitičkom izboru koji je očigledno nemoralan, protivrečan vrednostima i tradicijama zemlje, i suprotstavljen nacionalnom interesu. Opet je vreme da Srbija „pronađe svoju dušu.“ To su čuvene reči Vinstona Čerčila izrečene u drugačijem kontekstu, ali pod jezivo sličnim okolnostima, nakon što je 1941. godine, plebiscitarno izraženom narodnom voljom, odbačen katastrofalno pogrešan geopolitički izbor ondašnjeg režima, kada je potpisao kratkotrajan pakt sa silama Osovine.

Pod današnjim uslovima način da Srbija pronađe svoju dušu je da se neodložno baci na posao obnove svojih prirodnih veza i saveza i da se odrekne odioznih političkih izbora koje – u njeno ime – čini neobuzdana politička elita.

______________________

Odrednice:

[1] Tanjug 23. avgust 2016. (http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-stefanovic-razgovarao-sa-kajlom-skotom-o-daljem-razvoju-strucnog-usavrsavanja-zaposlenih-u-mup-kroz-programe-koje-sad-implementira-u-srbiji.html)

[2] “Balkan Insight,”  22. avgust 2016:  http://www.balkaninsight.com/en/article/serbia-joining-military-drill-with-us-armed-forces-in-germany-08-22-2016  Videti takođe:  http://www.eur.army.mil/7ATC/CombinedResolve.html

Izvor: Fond Strateške Kulture