Srbija u crnom

Zašto svi režimi u Srbiji funkcionišu na isti način?

Kada se bori za osvajanje vlasti, srpski političar obećava brda i doline, uvođenje sistema odgovornosti, ojačavanje institucija pravne države, pokretanje privrede i efikasno ekonomisanje, bolju socijalnu zaštitu… Kako se ustoliči na vlasti – saopštava da se nažalost susreo sa neočekivanim problemima, da je stanje mnogo gore nego što je izgledalo…

I niko i nikad ga ne poziva na odgovornost za laži ili barem za nepoznavanje materije o kojoj je onomadne, tokom predizborne kampanje onako samouvereno recitovao!? Narod mu „veruje“ da bolje ne može jer i nije narod nego raja, koja se plaši da zauzme mesto koje joj u demokratskim društvima pripada; zbog toga raja radije trpi i čeka boljeg agu, za koga se neosnovano nada da će biti bolji od prethodnog…

Ili još češće, čak i kada shvati da je prevareno, biračko telo, onaj deo koji je glasao za novog vožda odbija da prizna sopstvenu grešku, već postaje agresivan u odbrani svoje pogrešne odluke i nastavlja da sledi slepca – sve pokušavajući da ostvari neki sitni ćar pre neminovnog sloma… I tako do sledećih izbora i sledećeg „vožda“ koji se nameće kao rešenje.

Sa takvim političarima i takvim biračkim telom – ovo čemu danas svedočimo je neminovnost. Takvi političari da bi uopšte funkcionisali, moraju da imaju podršku nekog snažnog.

Slobodan Milošević se uzdao u podršku većine srpskog naroda za koju je mislio da je nepresušna i večita, pa je bahato pravio greške koje su dovele do rapidnog opadanja iste, a poltroni kojima se okružio nisu se usuđivali da mu na pad popularnosti ukažu. Pa se tako desilo da mu na kraju „Spasi Srbiju i ubij se Slobodane, Slobodane…“ ne skandira samo grupica danguba na stadionu, već je počela da im tercira polovina Srbije.

Čovek koga je „petooktobarsko događanje naroda“ dovelo na vlast – Vojislav Koštunica, ponovio je grešku prethodnika. Naoružan erudicijom, tradicionalnim poštenjem koje krasi srpskog domaćina i poznat kao „jedini koji sme da nas pogleda u oči“ – Koštunica je (valjda) umislio da će „narod“ čučati pod prozorom njegovog kabineta i zaštitnički reagovati na sve intrige političkih protivnika.

Zoran Đinđić je znao da neće, pa se potrudio da podršku za makijavelističku politiku koju je namerio da vodi, potraži kod onih koji su ga i ustoličili pored pobednika nad Miloševićem – stranaca. Nesporno inteligentan, ambiciozan, sa darom da analizira i pragmatičan u rešavanju problema – Đinđić jednu stvar ipak nije shvatio: Oni na osnovu čije podrške je dve godine vladao Srbijom, ovaj deo sveta gledaju kao anusmundi– mesto nastanjeno nižim oblicima života koji očajnički traže guvernera/gubernatora.

Na prvu naznaku da nije zadovoljan odnosom svojih evroatlantskih prijatelja prema Srbiji, pa u budućnosti planira da vodi neku svoju, od njihove volje nešto nezavisniju politiku – premijer Srbije Zoran Đinđić je platio glavom.

On je bio poslednji na listi srpskih vođa (mislim na one koji su bili u prilici da vrše vlast) koji je makar u tragovima imao nešto nalik na lični integritet; svi nakon njega su obični klijenti stranih vlada i njihovih obaveštajno-bezbednosnih službi. Te vlade i službe, da bi mogle da vrše stvarnu vlast u zemljama poput Srbije, u njima moraju da razviju mrežu saradnika. Oni se po pravilu regrutuju među ljudima koji su nezadovoljni svojim statusom u srbijanskom društvu. A nezadovoljnih je da se ne lažemo – mnogo.

Jednu vrstu nezadovoljnika smo pomenuli ranije – one koji su izgubili „benefite“ za koje su ubeđeni da im po mestu rođenja i „društvenom položaju“ pripadaju. Jer, perjanice besklasnog društva i zagovornici diktature proletarijata su stvarno umislile da po inostranstvu studiraju radi nas ostalih i na našu polzu, da im država plaća studijska putovanja, organizuje izložbe i instalacije da bi nama – neznavenom plebsu kasnije prepričali šta su sve „tamo“ videli i doživeli, da su baš oni pravi i autentični predstavnici Srba koji treba da nas reprezentuju na žurkama na Kranjskoj gori ili domjencima u Lisinskom…

Svesni da im se privilegije teško mogu vratiti u ovom životu, svesni da je na vlast uzjahao isti tip ljudi („gleda majmun sebe u ogledalo“), ti ljudi, uvek željni tuđeg novca i pažnje koju on obezbeđuje, prionuli su na izradu „projekata“ za uhlebljenje uz strani kazan.

Kako je vreme kolonijalizma nepovratno prošlo, novi vlasnici planete su odlučili da u zemljama za čiju eksploataciju su zainteresovani instaliraju institucije „meke moći“ takozvane „nevladine organizacije“ – udruženja koja bajagi ne finansiraju vlade zemalja (jer bi tako bilo jasno čiji interesi se štite) već „fondacije za razvoj ljudskih prava i demokratije“.

Koje opet, funkcionišu tako što određene vlade vlasnicima fondacija i kompanijama na čijem su ovi čelu dodeljuju unosne poslove, a ovi se posredno revanširaju finansirajući NVO koje su eksponenti interesa tih vlada.

Dakle, kada se neko izjašnjava protiv NVO, on ne govori protiv udruženja penzionera, ribolovaca ili studenata mašinstva, već su predmet njegove frustracije NVO koje u Srbiji predstavljaju interese stranih vlada i drugih centara moći, redovno na štetu srpskog nacionalnog interesa.

Kada neko protestuje protiv aktivnosti Fonda za humanitarno pravo, on ne protestuje protiv istraživanja ratnih zločina, već protestuje protiv tendencioznog istraživanja – isključivo ratnih zločina za koje su osumnjičeni izvesni Srbi.

Kada neko protestuje protiv Helsinškog odbora u Srbiji, on ne protestuje protiv Sonje Biserko kao osobe kojoj je brat smrtno stradao boreći se protiv krajiških Srba za državu koju je smatrao svojom domovinom; njena tuga i motivacija za osvetom su razumljivi svakom normalnom čoveku. Onaj ko protestuje protiv gđe Biserko i njene NVO – buni se protiv činjenice da država Srbija ne samo toleriše već i finansijski potpomaže osobu koja je kao eksponent interesa susedne države odlikovana od strane predsednika te države, čoveka koji je pred kamerama rekao da „Srbi od hrvatske zemlje mogu dobiti samo onoliko koliko mogu odnijeti na svojim opancima“.

Kada neko protestuje protiv Žena u crnom on ne protestuje protiv borbe za ravnopravnost žena, već protestuje protiv bahatog i neskrivenog (neki bi rekli iskrenog ) antisrpskog i antisrbijanskog delovanja.

Jer u svim civilizovanim i demokratskim državama sveta, rušenje ustavnog poretka je teško krivično delo. Isticanje parole „Ja priznajem Kosovo“ na javnom i odobrenom skupu je provokacija namenjena izazivanju reakcije državnih organa, koje po pravilu mora biti relativno nasilno i za državu kompromitujuće u očima „naših evroatlantskih partnera“. Dakle, ako policija ćutke pređe pored isticanja ove parole, građanima Srbije šalje poruku da je priznanje „kosova“ gotova stvar (samo nije javno objavljena), a ako interveniše – izazvaće probleme u drugom najvažnijem ministarstvu (MIP) i najezdu ambasadora i otpravnika poslova najuticajnijih „partnera“… Dakle, kako se političari (koji su dužni da donose odluke) po pravilu prave blesavi, komandiri policijskih jedinica se najčešće odlučuju da se ne mešaju u svoj posao.

A to nemešanje izaziva revolt i frustraciju većine Srba, od kojih se opet većina zadovoljava gunđanjem u bradu, a manji broj uzme laptop preda se pa zafejsbuči neke od najodvratnijih psovki i predloga šta bi tim koji „priznaju kosovo“ trebalo raditi… A onda na scenu stupa Fejsbuk odeljenje MUP Republike Srbije, hapsi dojučerašnjeg kolegu i onog što deli srbomrzačke ateste, ekspresno demonstrirajući obučenost i spremnost svojih operativaca da se suprotstave visokotehnološkom kriminalu.

Što nas konačno dovodi do svrhe aktivnosti i postojanja ove i sličnih NVO, a koji glasi: Jel’ vidite da nam ne možete ništa? Pa kad već ne možete da nas pobedite – bilo bi pametno od vas da nam se pridružite…

A to je stvarni cilj ovakvih NVO, i tako se nenasilno menja svest ciljne grupe – u ovom slučaju Srba.

Izvor: Prevrat