nikola vrzićУ Србији о свему треба да се одлучује у српском парламенту и у органима који су за то надлежни… И нема шансе да ми пристанемо на било шта што није у нашем интересу. И постоји једна мала мистификација и у нашим медијима, отприлике – ја се чудим кад то читам сваког дана – отприлике: кога подржавају Американци, кога подржава Европа, кога подржава Русија? Какве то има везе, питање је кога подржавају људи који живе у тој земљи. Какве то има везе, за неку политичку реалност неке земље, кога неко са стране сад подржава? Ви можете, и треба да имате добре односе са свима који су битни за вас, али то да ви сада странце укључујете као део своје унутрашње политике, то је болесно и ми имамо ту болест још увек у Београду. Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре, који позивају мој кабинет, и чуде се што ја нећу да их примим. Ја кажем, замислите да амбасадор мој, у вашој земљи, сад позове вашег премијера, па га пита да са њим руча. Па, овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо иста таква земља као што је и ваша земља, и немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради. Али ми морамо да сами, као грађани и људи, да тај став заузмемо, да поштујемо себе, поштујемо друге, али поштујемо и себе, и да не дозволимо да се толико са стране мешају у наше односе, јер да ми то не тражимо, не би они то ни радили. Јер, да имамо министре који на такав позив кажу хладно: „Извините, ја немам времена за то“, после два или три пута, они би одустали. Али, пошто имамо још увек тај комплекс ниже вредности, мислим да и ми помало генеришемо ту једну нездраву ситуацију да се о нашој земљи много више расправља у иностранству него што се расправља о сличним земљама као што су Румунија, Хрватска, Грчка. И ја не видим зашто би Србија била у другачијем положају, него те друге земље.

devenport-kirbi-pesic

АМБАСАДОРСКА КОЛОНИЈА СРБИЈА

Ове речи изговорио је 21. фебруара 2003. године премијер Србије Зоран Ђинђић у Бањалуци, у Републици Српској. Његовом одласку у Бањалуку претходили су – на путу од резиденције ка београдском аеродрому – упорни телефонски позиви тадашњег америчког амбасадора у Србији Вилијема Монтгомерија и Александре Јоксимовић, тадашње помоћнице савезног министра спољних послова, која је Ђинђићу преносила Монтгомеријеве захтеве да од пута у Бањалуку одустане. Ђинђић је те захтеве одбио, спустио им слушалицу и свој телефон, с налогом да им се не јавља, додао свом првом пратиоцу Милану Веруовићу…

Смрћу Зорана Ђинђића није прекинута пракса коју је он пред смрт покушао да прекине. У годинама које су уследиле утицај страних амбасадора – оних западних – постао је заправо и кудикамо већи. Амерички амбасадор Мајкл Полт је, на пример, показале су Викиликсове депеше америчке дипломатије, председнику Србије Борису Тадићу налагао да Здравко Понош буде именован на место начелника Генералштаба Војске Србије (депеша 06BELGRADE1959: „Ово је важна прилика да јавно покажете своју посвећеност сарадњи са НАТО. Верујемо да ћете сада брзо потврдити генерала Здравка Поноша као начелника Генералштаба у складу са вашим председничким овлашћењима“), премијеру Војиславу Коштуници да не смењује Јована Пријића са места специјалног тужиоца за организовани криминал (Блиц, 28. фебруара 2005) и Владимира Вукчевића са места специјалног тужиоца за ратне злочине (текст Playing by the Rule of Law, објављен 29. октобра 2005. у АБА Џорнал магазину Америчке адвокатске коморе). Депеша 06BELGRADE808 показује и да је био у константној комуникацији са судијом Марком Кљајевићем, поводом процеса за убиство Зорана Ђинђића, који је он водио…

Полтов наследник Камерон Мантер пак и јавно је уочи парламентарних избора 2008. године најављивао да ће „САД на све начине подржати проевропске странке на предстојећим изборима“, да би после тих избора био главни архитекта састављања владе ДС и СПС (холандски дневник НРЦ Ханделсблад тврдио је, цитирајући неименованог дипломату са службом у Београду, да „Американци и Енглези седе у кокпиту при формирању владе“, што је у септембру 2008. потврдио тадашњи британски амбасадор у Београду Стивен Вордсворт, рекавши да је „Британија увидела и подржала проевропску еволуцију дела старе Социјалистичке партије“), па су бизнисмени, уз чију помоћ је састављена влада ДС и СПС потом, показале су такође Викиликсове депеше, узели учешћа у растурању СРС и формирању СНС, па је фебруара 2011. године тадашњи немачки амбасадор Волфганг Мас забранио Борису Тадићу да распише ванредне изборе („Ванредни избори у Србији би омели европске интеграције и у интересу је Србије да их одложи што је могуће више, до редовног термина“)…

СЛОБОДА БЕЗ СЛОБОДЕ

Све у свему, већ и ових неколико примера јасно сведоче да је утицај западних амбасадора на прилике у Србији алармантно висок, кудикамо виши чак и од оног на који је упозоравао Зоран Ђинђић.

А сада и Александар Вучић, премијер Србије, упозорава на малигне појавне облике амбасадорократије у Србији: „Сагласан сам са изјавом Поле Тиде (заменица шефа мисије ОЕБС у Србији) да постоје притисци на медије. Али ја не вршим никакве притиске и за то имам доказе, а имам и доказе да многи из међународне заједнице врше притиске на медије да воде кампању против мене и моје породице. Између осталих и различити амбасадори… Мислите да ћете да ме ућуткате тиме што ћете сваки дан да организујете емисије на својим телевизијама и нападе по својим новинама и да ћу Бога да молим да то прође? Па, нећу, не пада ми на памет. Нећете ме ућуткати и нећу никада да ућутим, јер ја говорим истину, а они лажу… Они (ОЕБС) су лагали, а, када лажете, елементарна пристојност је да се извините. Нећу дозволити да неко напада Србију и да то прође без одговора.“

Појавила су се мишљења да овим својим оптужбама Вучић заправо покушава да скрене пажњу јавности са афере настале поводом (не)аутентичности докторске дисертације министра полиције Небојше Стефановића, оптужби за цензуру и с обома у вези са нападима на сајт Пешчаника (с тим што остаје помало нејасно зашто се садашњи Пешчаникови бранитељи нису тако узбуђивали када су сличним хакерским нападима обарани сајтови, рецимо, Српске православне цркве или Новог Стандарда). Тек, с обзиром на описану предисторију амбасадорских интервенција на догађања у Србији, Вучићеву тврдњу о амбасадорској кампањи против њега не треба одбацити онако олаким објашњењима, тим пре што би улазак у отворени сукоб са амбасадорима, макар и неименованим, због доктората Небојше Стефановића и Пешчаника неодољиво личио на клање вола због киле меса. А Вучићу се може приговорити штошта, али не и да је тако глуп. Другим речима, ако је уопште и имао намеру да скрене пажњу са ових неугодних афера, могао је то да учини и на начин који би по њега био знатно мање опасан него што је то сукоб са дипломатским представницима кројача наших судбина.

kirbi-Strogo-kontrolisana-sloboda-2.-1.-2014.-2

Сукоб са експонентима евроатлантског интереса започео је неутемељеним оптужбама за цензуру, које је на рачун актуелних власти изрекла представница ОЕБС Дуња Мијатовић. Вучић јој је узвратио оштрим отвореним писмом, у којем је затражио извињење; извињење добио није, али је, упркос томе, уследила његова много мирнија и помирљивија изјава („Дуња Мијатовић је пристојна жена…“) и учинило се да ће се читав сукоб на томе и завршити. Међутим, очигледно је да се негде иза кулиса догађало нешто што је овог понедељка изазвало онако нервозну Вучићеву реакцију и поновљене, па и заоштреније нападе на ОЕБС да лаже и да покушава да га ућутка.

При чему ОЕБС – како се то видело у уторак на оном балу лицемера у Америчком кутку нашег Дома омладине под називом Blogopen – blogclosed – наступа у очигледном садејству са амбасадорима САД (Мајкл Кирби) и ЕУ (Мајкл Девенпорт) у Београду. Лицемерна је била ова конференција о слободи изражавања већ и зато што су њене главне звезде биле двојица дипломата из земаља које прогањају Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена, додатно лицемерна зато што на њу није била позвана и друга страна – представници власти – да се изјасне и одговоре на оптужбе за цензуру, и још лицемернија зато што, усред онолике приче о слободи говора, присутнима није било дозвољено да говорницима поставе ни једно једино питање. За ову прилику је, међутим, споменути догађај значајан због чињенице коју већ нагласисмо; зато што је присуством представнице Канцеларије ОЕБС у Бечу Дениз Јазиђи, уз амбасадоре Кирбија и Девенпорта и поновљене оптужбе о угроженој слободи интернетског изражавања, постало прилично очигледно на које је то амбасадоре Вучић мислио када их је оптужио за подстрекивање медијске кампање против себе.

Истовремено треба нотирати и чињеницу да поменутој конференцији није присуствовао немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм, што на тежини добија ако се има у виду оно што је изговорено прошле среде током разговора Александра Вучића и Ангеле Меркел у Берлину, и касније. Иако је о оптужбама за цензуру било речи током састанка (потврдио је то Вучић, пошто је о томе упитан) Ангела Меркел је избегла прилику да, одговарајући на директно питање на конференцији за новинаре, попут Кирбија или Девенпорта изрази забринутост због угрожене слободе изражавања у Србији, при чему ову тему у свом опису разговора које је водила са Вучићем није чак ни поменула. Пристојност домаћина или знак да Немачка није фактор у сукобу где су наспрам Вучића представници њених евроатлантских партнера?

КОСОВО И НАТО

У сваком случају, остаје питање шта је проузроковало онако људску, како то рече доскорашњи шеф дипломатије Иван Мркић, наместо дипломатске и политички коректније реакције Александра Вучића. Зашто је Александар Вучић нервозан и зашто га евроатлантисти нападају, подстичући ту нервозу? Од Бриселског споразума па све до прошлонедељног владиног позива косметским Србима да изађу на изборе за скупштину независног Косова (на претходним изборима 2010. године, првим од једностраног проглашења независности Косова, такав позив косметским Србима стигао је само од Хелсиншког одбора Соње Бисерко) и обећаних реформи које су поплаве само закратко одложиле, нажалост, много повода за нападе евроатлантисти досад нису добили. Ипак, одбијањем да се придружи санкцијама Русији и подршком Јужном току, која се тренутно огледа у чињеници да наша влада, за разлику од Бугарске, није донела одлуку о прекиду његове изградње, Вучић је показао да може и да не послуша оно што се од њега захтева. А права искушења тек предстоје; од захтеваног признања независности Косова до уласка Србије у НАТО, што су стара очекивања које би текући сукоб САД и Русије око Украјине могао само да убрза те да нам се, уместо досад помињане 2020. године, одреди и нека ранија за добровољни улазак у НАТО.

Згодан увид у ове намере, који показује како су независно Косово и Србија у НАТО заправо саставни делови Pax Americana, који на овим просторима треба да се успостави пре могућег војног сукоба са Русијом, пружа текст Руска претња Молдавији и Балкану Стивена Бланка, вишег саветника Савета за спољну политику САД, објављен на страници Центра за европске политичке анализе, у чијем је Саветодавном одбору и Збигњев Бжежински. „Рат у Европи више није незамислив“, констатује Бланк, додајући да се „још једна ‘проклето луда ствар на Балкану’ не може искључити“. „Проширењем на Балкан“, наводи он даље, „НАТО савез и Европска унија би потврдили принцип на који су се одлучили 1989, што значи да је европска безбедност неупитна“, при чему под европском безбедношћу аутор подразумева искључивање могућности руског утицаја. „Војна и енергетска претња (Русије) уз политичку субверзију (…) мора да усредсреди умове НАТО политичара у Бриселу, Вашингтону и водећим европским престоницама како би се убрзале балканске интеграције у Европску унију и Северноатлантску алијансу… На предстојећем самиту у Кардифу, НАТО треба да прими Црну Гору упркос (или можда управо због) руске претње. Требало би коначно решити и питање македонског спора с Грчком око имена и радити да се и та земља брзо прикључи Алијанси. Такође треба понудити Босни и Србији Акционе планове за чланство (MAP – Membership Action Plan) под условом да превазиђу онеспособљавајуће наслеђе етничких раздора – питање које Русија на све начине покушава да пролонгира… Ако постоји имало истине о улози овог региона у европској историји, то је чињеница да током сваке кризе на Балкану неминовно долази до кризе у целој Европи. Такве кризе могу одговарати Русији, али оне нама или балканским државама не одговарају. Што је још важније, ако не учинимо ништа, то ће се даље одразити на нашу заједничку безбедност.“

Ако су дакле признање независности Косова (превазилажење онеспособљавајућег наслеђа етничких раздора илити успостављање добросуседских односа) и учлањење читавог Балкана у НАТО само средства за сузбијање непожељног руског утицаја на овим просторима који могу да запале читаву Европу, сасвим је јасно не само шта се већ и зашто се то од нас тражи. И постаје још јасније због чега је српско опредељивање поводом украјинске кризе представљало изузетно важан тест кооперативности актуелне српске власти, тест који она – из угла Бланка и њему сличних – сигурно није положила. Тиме је Александар Вучић евроатлантским власницима Европе и њене безбедности постао партнер који није довољно поуздан, ма колико се упињао да их увери да је Србију ставио на бесповратан еуРОПСКИ пут. Да ли му се због тога спрема омча, која се сада појављује у облику оптужби за цензуру неких блогера и сајтова? Да га укроти или уклони са позиције са које може да утиче на будућност Србије. То би, свакако, објаснило његову нервозу.

vucic-merkel-epa

ПОРУКА ИЗ НЕМАЧКЕ

Посета српског премијера Немачкој, када га је канцеларка Ангела Меркел дочекала уз високе државне почасти, допринела је – неочекивано – бољем разумевању реформи које нам се најављују већ месецима. Циљ ових реформи је да помогну немачком капиталу, а ми ако се успут огребемо…

У средишту разговора Александра Вучића и Ангеле Меркел, судећи по ономе што је уз доста лепих речи изговорено на конференцији за новинаре после њиховог радног ручка, били су привредна сарадња и питање Косова.

Што се Косова тиче, изузев подршке даљем провођењу Првог бриселског споразума о нормализацији односа, нисмо сазнали скоро ништа; ни оно што Немачка мисли да морамо да учинимо – иако је то поприлично јасно још откако је Бундестаг од нас званично затражио да потпишемо правно обавезујући споразум са Приштином – ни шта ми мислимо да тим поводом учинимо. Утисак је да је ово питање, макар док се не стабилизује политичка ситуација на Косову после тамошњих парламентарних избора и док се Први споразум не спроведе до краја, привремено стављено у страну.

Насупрот томе, открили су и Меркелова и Вучић, привредна сарадња Србије и Немачке ће директно зависити од усвајања и спровођења оног сета реформских закона (закони о раду, стечају…) о којима се толико говори још од предизборне кампање. Што ће рећи да је њихов првенствени циљ, уз пропратни нагласак на транспарентном спровођењу закона и борби против корупције, да се евентуалним немачким инвеститорима обезбеде што повољнији – то јест, што јефтинији и што сигурнији – услови пословања у Србији. Док би своју корист Србија могла да пронађе тек у евентуалном упошљавању своје јефтине радне снаге.

Конкретна обећања немачке помоћи Србији – у виду инвестиција и државних гаранција и подстицаја тим инвестицијама у Србију или у виду обавезивања на било шта чвршће од понављања да Србија и Западни Балкан имају некакву магловиту ЕУ перспективу – изостала су.

ЕВРОПА ПРОТИВ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Бугарска је попустила пред претњама Европске комисије и званично је суспендовала радове на изградњи Јужног тока. Србија (још) није упркос својој бившој министарки енергетике, актуелној потпредседници владе и министарки грађевинарства Зорани Михајловић. Права вест је, међутим, да европске државе изгледа почињу да се окупљају – против Европске комисије.

Пошто је – како су показале Викиликсове депеше о којима је Печат прошле године опширно писао – некако издржала све притиске САД и приступила пројекту Јужног тока, Бугарска је своје учешће у пројекту суспендовала. Ову вест обелоданио је у недељу премијер Пламен Орешарски, и то након сусрета са тројицом америчких сенатора међу којима је био и Џон Мекејн, чувен по јасности својих антируских ставова.

Бугарска одлука уследила је након захтева Европске комисије да обустави реализацију Јужног тока услед његове несагласности са Трећим енергетским пакетом ЕУ, али и због „нарушавања европских правила приликом тендера за изградњу инфраструктурних пројеката“.

Споменута европска правила у вези са тендером нарушена су тако што је послове изградње Јужног тока кроз Бугарску добила компанија Стројтрансгас, чији је већински власник Генадиј Тимченко, који се од марта налази на листи Руса којима су због Украјине САД увеле санкције. А приде је Вашингтон, како извештава агенција Ројтерс, упозорио Софију да би због одабира Стројтрансгаса на америчкој листи санкционисаних могле да се нађу и бугарске фирме које буду сарађивале са руском компанијом.

Што се Трећег енергетског пакета пак тиче, који забрањује истој компанији да буде власник гаса и власник цеви кроз које тај гас пролази, депеше америчке дипломатије и Викиликс разголитили су га као пуки производ налога Вашингтона да пројекат Јужни ток буде осујећен зарад спречавања ширења руског утицаја у Европи. Како стоји у депеши 08BRUSSELS952, „Европска комисија дошла је до нове доктрине: било који нови гасовод мора да има одобрење регулаторних тела ЕУ… Циљ је да се у руке Комисије стави дискреционо средство којим ће моћи да заустави пројекте гасовода Северни ток и Јужни ток.“

devenport-kirbi

Постоје и још два непосредна разлога за заустављање Јужног тока. Како је крајем маја отворено рекао Гинтер Етингер, европски комесар за енергетику, „разговори између Гаспрома и Европске уније о изградњи гасовода Јужни ток зависиће од односа Русије према Украјини“, што ће рећи да Русију сад покушавају да уцене Јужним током да би попустила у Украјини.

А читава прича, осим ове геостратешке, можда има и своју доларску димензију. Руски Комерсант је наиме објавио да конзорцијум америчких и европских инвеститора има намеру да купи украјински Гасно-транспортни систем а до истих сазнања је дошао и бриселски интернет портал ЕурАктив, наводећи да „ЕУ фирме, заинтересоване за могући конзорцијум који ће управљати украјинским гасним чвориштем, не гледају благонаклоно на Јужни ток зато што га виде као директног конкурента, речено је ЕурАктиву“. Разлог је очигледан: како је Украјина Северним током већ заобиђена, изградњом Јужног тока би и додатно изгубила на значају за транспорт руског гаса у Европу, чиме би украјинска компанија изгубила огроман део своје вредности. Са овим могућим дилом у вези је, рекло би се, и недавни позив украјинског премијера Арсенија Јацењука Европској унији да блокира изградњу гасовода Јужни ток.

На вест да је Бугарска суспендовала изградњу Јужног тока на својој територији у Србији је прва реаговала министарка Зорана Михајловић готово радосном најавом (изреченом у Блицу) да ће и „Србија морати да одложи почетак градње гасовода“.

Поодавно и са доста добрих разлога осумњичена као брана Јужном току у Србији, министарка је рекла: „Бугарска је чвориште, па самим тим, док се не окончају разговори Бугарске са Бриселом и Европске уније са Русијом, и ми стојимо. Или, док Русија не промени руту. Али свакако резултат и једног и другог сценарија значи одлагање радова у нашој земљи.“

Премијер Србије Александар Вучић је, међутим, своју министарку поклопио истог дана када се њена изјава појавила у медијима, овог понедељка. Вучић: „Влада није донела никакву одлуку о одлагању градње Јужног тока. Такву одлуку доноси влада, а влада није заседала. За нас тече све као што је и планирано, ако буде било каквих промена, влада ће донети одлуку и бићете о томе обавештени.“

Одлазећа Европска комисија, међутим, Србији не оставља превише простора за погађање. „Србија, као чланица Европске енергетске заједнице, мора да од почетка следеће године почне да примењује одредбе Трећег енергетског пакета. То погађа планирану изградњу гасовода Јужни ток“, саопштио је портпарол ЕУ комесара за проширење Штефана Филеа Петер Стано.

Притисци Европске комисије, међутим, наилазе на (не)очекиван отпор. Европа покушава да се побуни против Европске комисије. Како извештава споменути ЕурАктив, „италијански премијер Матео Ренци“ – који је недавно убедљиво тријумфовао на изборима за Европски парламент у Италији – „био је покретачка сила иза заједничког писма подршке Јужном току упућеног Европској комисији, које су сачиниле земље кроз које гасовод треба да прође… Ренци је предложио лидерима Бугарске, Србије, Мађарске, Грчке, Хрватске и Аустрије да у писму Комисији подрже Гаспромов гасовод Јужни ток.“

На Ренцијеву иницијативу, сва је прилика, одговориће наредни састав Европске комисије, а тада ће и за Србију ситуација постати много јаснија.


Извор: Печат/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Србија, земља којом владају амбасадори?!

* Обавезна поља