Srebrenica 1995 – Prilog istini o stvarnim događanjima (2)

RAZDVAJANJE ENKLAVA SREBRENICA I ŽEPA“

Operacija „KRIVAJA -95“

Borbena dejstva koja je planirao i izveo DK početkom jula 1995. radi sužavanja enklave Srebrenica i razdvajanje muslimanskih vojnh snaga Srebrenice i Žepe u vojnoj terminologija se nazivaju napadni boj, a u javnosti je poznat kao operacija pod kodnim nazivom „KRIVAJA-95“.

Napred su navedeni mnogobrojni opravdani razlozi zbog kojih je DK morao, izvršiti demilitarizaciju, odnosno razoružanje 28. Divizije tzv. ABiH.

Ukupna vojno-politička situacija u BiH i RS bila je nepovoljna po srpski narod. Radilo se o periodu rata kada se odlučivalo o direktnom ishodu samog rata i o sudbini zaraćenih strana. Muslimansko političko rukovodstvo uz svesrdnu pomoć svojih saveznika nastojalo je preokrenuti tok rata i završnim vojnim operacijama zadati odlučujući udarac VRS, poraziti srpske snage, stvoriti unitarnu BiH i ostvariti sve proklamovane ratne ciljeve.

Svedok tužilaštva Haškog suda britanski general Rupert Smit, komandant UNPROFOR-a:

, konstatovao je da je odluka komandanta GŠ VRS generala Ratka Mladića da „napadne Srebrenicu“, bila „opravdana i logična i da bio i on u takvoj situaciji „učunio isto“. Pogledajmo kakva je u tom trenu bila situacija na ratištu u BiH: Muslimani su u proleće 1995. g. planirali da pređu u opštu ofanzivu i da u prvoj etapi deblokiraju Sarajevo, zauzmu Vozuću i Ozren, preseku koridor u Posavini i zauzmu Brčko i Derventu, a u centralnoj Bosni da ovladaju Vlašićem, Srbobranom i Jajcem; a u drugoj etapi izašli bi na Drinu na širokom frontu od Goražda do Bijeljine, povezali enklave Srebrenicu, Žepu i Goražde; a u zapadnoj Bosni spojili snage 5. i 7. korpusa, te zauzeli Borak i Nevesinje u Hercegovini.

S obzirom da su, pored svih napora, snage muslimansko-hrvatske federacije trpele poraze i nisu mogle ostvariti planirane ciljeve, NATO je pokrenuo snažnu kampanju radi pripreme javnog mnjenja za vojnu inetervenciju protiv Republike Srpske, podržavajući istovremeno ofanzivu Vojske Republike Hrvatske na Zapadnu Slavoniju, a potom i na zapadne delove Republike Srpske (Šator, Glamoč i Grahovo). Karl Bilt kaže: „Bilo je očigledno da Hrvatska planira vojnu ofanzivu i mi smo znali da su jedinice HV-a (Hrvatska vojska) takođe ušle u Bosnu i da su nastavile potiskivati pozicije VRS u dolini Livna i duž Dinarskih planina“. Time se želeo izmeniti odnos snaga na štetu Vojske Republike Srpske. Smatralo se da će se tako prisiliti Vojska Republike Srpske da svoje snage sa centralnog i istočnog fronta šalje na svoj zapadni front. Smatrali su da će na taj način Vojska Republike Srpske oslabiti svoje pozicije na sarajevskom i drinskom delu ratišta.

U Srebrenici je bazirala 28. pešadijska divizija, u sastavu 2. korpusa tzv. ABiH, sastavljena od pet brigada i odgovarajućih brdskih i policijskih snaga, brojno stanje se kretalo oko 8.000 boraca, angažovanih na sledeći način:

– 280. brigada na pravcu Potočari – Srebrenica.
– 281. brigada na pravcu Podgaj – Borovac – Sućeska.
– 282. brigada na pravcu Zeleni Jadar – Bojna – Srebrenica.
– 283. brigada na pravcu Podravno – Bučje – Viogor.
– 284. brigada na pravcu Ravni Buljin – Milačevići – Potočari.

Karta – 4. Raspored snaga VRS (DK), 28. Divizije tzv. ABiH i snaga UNPROFOR-a u i oko Srebrenice i Žepe u julu 1995. godine

– Brdski bataljon i policijske snage bile su raspoređene u Srebrenici, Potočarima i Sućeski, u ulozi rezerve komandanta 28. pešadijske divizije, u gotovosti za intervenciju na ugroženim pravcima.

Odbrana Srebrenice bila je organizovana na kružnoj osnovici, sa relativno malom taktičkom dubinom. Bila je dobro uređena na prednjem kraju i slabo po dubini. Odvijala se nesmetana međusobna komunikacija snaga iz Srebrenice i Žepe.

U borbenim dejstvima oko Srebrenice u julu 1995. angažovane su snage DK jačine oko četiri laka pešadijska bataljona iz sastava: Zvorničke pešadijske brigade, Birčanske pešadijske brigade, 2. romanijske motorizovane brigade i snaga neposredno angažovanih oko enklave Srebrenica (1. bratunačke lake pešadijske brigade, Milićke lake pešadijske brigade i samostalnog bataljona „Skelani”). Odnos snaga bio je 3:1 u korist 28. divizije ABiH. S obzirom da se radi o napadnoj operaciji, taj odnos bio je krajnje nepovoljan po srpske snage. Ostale snage Drinskog korpusa bile su angažovane u sprečavanju prodora muslimanskih snaga iz pravca Tuzle, Kladnja i Goražda. I operativni položaj Drinskog korpusa je bio krajnje nepovoljan.

U Srebrenici su se bazirale i snage UNPROFOR-a. To je bio holandski bataljon sa 300 vojnika, sa 21 oklopnim transporterom i pripadajućim protivavionskim, protivoklopnim i pešadijskim naoružanjem.

O odnosu muslimanskih snaga prema snagama UNPROFOR-a na području Srebrenice i agresivnom ponašanju prema njima, govori niz muslimanskih dokumenata. Taj odnos nije bio nimalo prijateljski.

Snage 28. divizije su vrlo često blokirale patrole holandskog bataljona i sprečavale ih u vršenju njihovih izviđačkih i drugih poslova i zadataka.

Odluka da se izvede „KRIVAJA-95“ donesena je 02.07.1995. kada je izdato i pripremno naređenje jedinicama, a operacija je trebala da počne 06.07.1995. Za pripremu operacije, Drinski korpus je imao na raspolaganju svega četiri dana.

Izvođenje operacije „KRIVAJA-95“

Operacija „KRIVAJA-95“ otpočela je u skladu sa Zapovešću za aktivna borbena dejstva, koju je izdala komanda DK 02.07.1995. U toj Zapovesti, u tački 4. kaže se: „Odlučio sam g/s (glavnim snagama ) DK i dalje izvoditi upornu i aktivnu odbranu, a delom slobodnih snaga što pre razdvojiti enklave Žepu i Srebrenicu. U bližem zadatku izbiti na liniju Predola – Divljakinje (tt. 789) – Banja Guber – Živkovo br. (brdo ) (tt. 780) – Alibegovac (tt 905) – Kak (tt. 946), a u sledećem Gradac (tt. 527) – Bojna – Šiljato br. (tt 901). (Reč je o zemljišnim objektima sa južnih prilaza gradu Srebrenici, prim. autora).

Cilj dejstva: iznenadnim napadom potpuno razdvojiti i suziti enklave Srebrenicu i Žepu, popraviti taktički položaj snaga u dubini zone”.

Angažovane snage Drinskog korpusa su bile ekvivalenta jedne lake pešadijske brigade. Njih su sačinjavale sledeće snage: Taktička grupa ekvivalenta ojačanog pešadijskog bataljona iz Zvorničke pešadijske brigade, po jedna četa iz 1. birčanske pešadijske brigade iz Šekovića, 2. romanijske brigade iz Sokoca, 1. milićke lake pešadijske brigade i delovi 1. bratunačke brigade, koja je bila celim frontom u dodiru sa 28. divizijom, a linija fronta je bila istovremeno granica navodne zaštićene zone.

Karta – 5. Grafički prikaz izvođenja operacija „Krivaja-95“ i „Stupčanica-95“ (Oslobađanje Srebrenice i Žepe)

Operacija „Krivaja 95” je počela 06.07.1995. godine u 06.00 časova. Jedinice podeljene u borbene grupe posele su polazne položaje za napad u skladu sa ranije definisanim zadacima. Opšti pravac dejstva bio je: Zeleni Jadar – Bojna – Srebrenica (u zahvatu glavnog puta).

Borbena dejstva su trajala od 06.07. do 11.07. Vođene su žestoke borbe na južnim prilazima gradu u zahvatu puta Zeleni Jadar – Srebrenica. Snage 28. Divizije u ranim jutarnjim časovima 10.07. izvele su snažan protivnapad i potisnule snage DK na polazne položaje. U tome su im pomogle i snage UN – Holandski bataljon. Međutim energičnim dejstvom snage DK uspevaju ponovo potisnuti snage 28. Divizije i u toku 10.07. izbiti iznad samog grada u rejon Bojna (repetitor).

U toku 10. jula, posle slamanja protivnapada snaga 28. divizije, sve snage Drinskog korpusa angažovane u ovoj operaciji praktično su izvršile postavljeni zadatak u duhu zapovesti komandanta Drinskog korpusa: razdvojene su enklave Srebrenica i Žepa.

Na osnovu novog naređenja Vrhovnog komandanta OS RS, snage DK su produžile dejstva, i uprkos bombardovanju položaja VRS od strane aviona NATO (dva holandska aviona) na južnim prilazima gradu Srebrenica, i 11.07. oko 15.00 ušle u Srebrenicu, koja je definitivno postala slobodna.

U kasnim večernjim satima 11. jula (oko 22.00) održano je vojno referisanje u prostorijama Bratunačke brigade. Bili su prisutni komandanti jedinica koje su uključene u operaciju „Krivaja 95”, načelnik štaba Drinskog korpusa, general-major Radislav Krstić i komandant Glavnog štaba, general-pukovnik Ratko Mladić. Izvršena je analiza toka dejstava, ocenjeno stanje u jedinicama i izdati zadaci za nastavak dejstava prema Žepi.

Civilna vlast u Srebrenici uspostavljena je Dekretom predsednika Republike Srpske. Postavljen je civilni komesar za oblast Srebrenice. Po tom Dekretu „komesar će obezbediti da civilni i vojni organi sve građane, koji su učestvovali u borbi protiv Vojske Republike Srpske, tretiraju kao ratne zarobljenike, a civilnom stanovništvu da obezbedi slobodan izbor mesta življenja i preseljenja” te da „odluke civilnog komesara obavezuju sve civilne organe vlasti u opštini Srpska Srebrenica”.

Dakle snage DK VRS izvršile su svoje borbene zadatke na području Srebrenice uveče 11.07.1995. godine i narednog dana su otpočele pokret ka jugozapadu preko Milića i dalje ka Žepi.

DOGAĐAJI NAKON ULASKA VOJSKE REPUBLIKE SRPSKE U SREBRENICU

Izvlačenje 28. Divizije i pokušaj proboja ka Tuzli

Komanda 28. Divizije po odobrenju vojnog vrha tzv. Armije BiH odlučuje da krene u proboj prema Tuzli pravcem: Šušnjari – Ravni Buljim – Konjević polje – Udrč – Baljkovica – Nezuk (opšti pravac Srebrenica – Tuzla, prim. autora). Kolona je brojala oko 10.000 boraca. Kolonu su sačinjavali borci 28. Divizije, vojno sposobni. U koloni je bio određen broj i žena ranije mobilisanih u jedinice 28. Divizije. Kolona se kretala prema borbenim pravilima u ovakvim i sličnim situacijama. Međutim, jedinice 28. Divizije nisu bile ni borbeno uvežbane, niti dovoljno opremljene da mogu izvesti odstupni marš i proboj na dužini od oko 80 km, prolazeći kroz teritoriju pod kontrolom VRS, trpeći velike gubitke usled upada u vrlo česte zasede koje su organizovale jedinice DK i MUP.

Komanda 28. divizije je namerno, zajedno sa naoružnim vojnicima povela u proboj, kao borbeno dejstvo i određen broj civila. Time je povredila odredbe čl. 28 „Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata”, od 12. avgusta 1949. godine i čl. 51, tačka 7. „Dodatnog protokola uz ženevske konvencije, od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba”.

Vojnički sasvim uobičajen postupak svake vojske, pa i VRS, u ovakvoj situaciji bio je sprečavanje proboja, odnosno gonjenje delova 28. divizije ABiH. Paralelno s tim sledili su pretres terena i asanacija bojišta.

Masovni gubici na muslimanskoj strani su posledica ratnih dejstava i borbenih radnji, a ne nasilja nad civilima, koje su muslimanski komandanti stavljali u svoj borbeni raspored i kolonu prilikom proboja pod borbom. O odnosu muslimanskog političkog rukovodstva prema svom narodu govori i izjava Hakije Meholjića.

O događajima tokom proboja 28. Divizije ABiH, najbolje svedoči izjava Nuriza Selimovića, referenta za operativno-nastavne poslove Komande 284. brigade. U svojoj izjavi, datoj Komandi 28. divizije, 26. jula 1995. u Tuzli, on kaže: „Veliki broj ljudi je došao i prebacio se u toku dana preko asvalta, rekavši mi da se broj ljudi odsječene kolone kreće oko 2.000 – 3.000… Tek tada saznajem da se dešavaju loše i pogubne stvari za naše ljude, da se komandant brigade, Ibro Duda predao, da su se neki ljudi sami ubijali. Ljudi su se skupljali u grupu od po 20 oko bombe i zagrlivši se zajedno vršili samoubistva…”. „Od tada već ljudi, koji su bili u pozadini, počeli su da se masovno ubijaju, dajući znake psihičkih poremećaja, gdje se dešavalo da se raspršte jedni od drugih i otvaraju vatru jedni na druge…. Cijenim da smo imali 4.000 -5.000 gubitaka vojno sposobnih ljudi”. Kolona 28. Divizije je nastavila marš u razbijenim delovima i pokušala preći put Konjević polje – Zvornik.

Karta – 6. Prikaz pokreta kolone 28. Divizije ABiH iz Srebrenice ka Tuzli

Veliki broj boraca iz kolone odlučuje da se preda snagama VRS koje su organizovale zasedna dejstva na pravcima Ravni Buljim – Nova Kasaba – Konjević polje, i snagama MUP-a koje su organizovale blokadu puta Bratunac – Konjević polje. Borci 28. Divizije koji su se predali snagama VRS i MUP-a bili su smešteni na fudbalskom igralištu u Novoj Kasabi i na livadi u Sandićima (blizu Konjević polja). Svi zarobljeni borci 28. Divizije bivaju prebačeni autobusima u Bratunac i u Zemljoradničku zadrugu u Kravici.

Ostatak kolone 28. Divizije koji je uspeo preći put Konjević polje – Zvornik, nastavio je marš ka Tuzli kreću ći se pravcem Konjević polje – Udrč – Kamenica – Crni vrh – Baljkovica – Nezuk. Na tom pravcu kolona nailazi na organizovane zasede koje je pripremila Zvornička brigada. Veliki broj boraca 28. Divizije gine u tim borbama, a jedan deo uspeva da dođe do sela Baljkovica u kotlinu između puta Zvornik – Crni vrh i Nezuk (severozapadno od Zvornika oko 20 km).

Kolona 28. Divizije (negde oko 6-7000 boraca) iznurena trodnevnim borbama sa snagama Zvorničke brigade, u vrlo teškom stanju našla se u Baljkovici. Na kraju snaga, iscrpljeni, pojedinci vrše samoubistva, neki se predaju snagama Zvorničke brigade. Komanda pokušava uspostaviti vezu sa snagama 2.K tzv. ABiH iz Tuzle radi sinhronizovanog dejstva. Snage 2.K pokušavaju probiti položaje Zvorničke brigade i spojiti se sa kolonom 28. Divizije, ali to ne uspevaju. U periodu od 12.05. do 15.07. kolona 28. Divizije ne postoji kao organizovana celina. To je zbir nesrećnika, izmučenih i iscrpljenih pojedinaca u višednevnim borbama i marševima.

Kolona nalazi svoj spas u odluci komandanta Zvorničke brigade da samoinicijativno bez odobrenja komande DK i Glavnog Štaba, stupi u razgovor sa Šemsom Muminovićem komandantom snaga 2.K tzv. ABiH koji je bio na isturenom komandnom mestu (IKM) 2.K u Nezuku. Razgovori su počeli 15.07. oko 15.00, zatim su nastavljeni 16.07. oko 11.00, i rezultirali su dogovorom da se obustave dejstva i da Zvornička brigada otvori koridor za nesmetan i kontrolisan prolaz kolone 28. Divizije iz Srebrenice. Ovo je bio jedinstven primer da komandat snaga VRS koji se nalazi u superiornom položaju i ima moć, a i naređenje da uništi kolonu 28. Divizije, postupa humano i spasava nekoliko hiljada života neprijateljskih boraca.

Kolona 28. Divizije je ispred cevi Zvorničke brigade prolazila 16.07. od 14.00 do pada mraka i 17.07. ceo dan. Svi ljudi iz kolone 28. Divizije iz Srebrenice koji su se našli na prostoru Baljkovice i Crnog vrha (severozapadno od Zvornika za oko 25 km) bezbedno su prošli na teritoriju pod kontrolom tzv. ABiH.

Na ovaj način se okončala drama 28. Divizije iz Srebrenice. Svi oni koji su kasnije otkriveni na teritoriji Zvornika tokom pretresa terena bili su uredno prebačeni u logor ratnih zarobljenika u Batković kod Bijeljine, a kasnije su svi razmenjeni.

EVAKUACIJA STANOVNIŠTVA IZ SREBRENICE

Nakon saznanja da predstoji poraz muslimanske vojske u Srebrenici, došlo je do spontanog ali i organizovanog izvlačenja civilnog stanovništva iz Srebrenice i okolnih naselja. To je logična posledica razvoja događaja. Inicijativa za izvlačenje stanovništva iz zone ratnih dejstava potekla je od muslimanskog civilnog rukovodstva Srebrenice. Kao mesto okupljanja izabrani su Potočari, gde je bila i baza UNPROFOR-a. Tako je odlučeno, zbog postojanja značajnih objekata za privremeni boravak velikog broja ljudi i prisustva snaga Ujedinjenih nacija.

Nakon uspostavljanja potpune kontrole nad Srebrenicom 11. jula 1995. godine, Vojska Republike Srpske je preduzela sve mere za kontrolisanu evakuaciju svih onih koji to žele, uz neophodne bezbednosne mere. Za iseljavanje stanovništva založio se i izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Jasuši Akaši. Praktično, iseljavanje je plan Ujedinjenih nacija, a ne Vojske Republike Srpske. Jasuši Akaši je uputio telegram Ujedinjenim nacijama. U njemu je izložio sopstvene predloge za iseljavanje: (1) postići dogovor sa Vojskom Republike Srpske da odobri stanovništvu da ode u Tuzlu; (2) da konvoje za Tuzlu prati osoblje Ujedinjenih nacija.

Među okupljenim stanovništvom u Potočarima bilo je pripadnika 28. divizije koji su bili presvučeni u civilna odela. U holandskom Izveštaju, baziranom na debrifingu o Srebrenici”, Asen, 4. oktobra 1995. u t. 4.14 stoji: „Takođe se ispostavilo da se nije uvek moglo prepoznati vojnike ABiH kao vojno osoblje. Muškarci su prethodno viđeni u uniformama kako se bore, u južnom delu enklave su prepoznati od strane pripadnika holandskog bataljona, kada su se izmešali, obučeni u civilna odela, sa izbeglicama koje su se kretale od Srebrenice prema Potočarima ili kada su primećeni u bazi u Potočarima. Lokalne žene, za koje se znalo da su pripadnici ABiH, su takođe kasnije viđene u civilnom odelu”.

Evakuaciji stanovništva prethodili su sastanci predstavnika Vojske Republike Srpske, Holandskog bataljona i civilnih predstavnika iz Srebrenice. Prvi sastanak je održan 11.07. 1995. godine u hotelu „Fontana“ u Bratuncu, sa početkom u 20.30 sati.

Na ovom sastanku je komandant Holandskog bataljona, potpukovnik Karemans, izjavio da je bio u vezi sa generalom Nikolajem, načelnikom štaba UNPROFOR-a u Sarajevu, i da je gubitak enklave opšte priznata činjenica. On je u ime svojih nadređenih zatražio povlačenje Holandskog bataljona, muslimanskog stanovništva i „Lekara bez granica” (nevladina međunarodna lekarska organizacija).

Drugi sastanak je održan 11. jula 1995. godine u hotelu „Fontana“ u Bratuncu sa početkom u 23.00 časa.

Treći sastanak je održan 12. jula 1995. godine u hotelu „Fontana“ u Bratuncu u 10.00 časova. Holandski bataljon su predstavljali potpukovnik Karemans i njegov zamenik za vezu, major Peter Boering. Muslimanski predstavnici su bili Nesib Mandžić, Ibro Nuhanović i Ćamila Omanović. Sa srpske strane sastanku su prisustvovali general-pukovnik Ratko Mladić, general-major Radislav Krstić, pukovnik Radoslav Janković, potpukovnik Vujadin Popović, potpukovnik Svetozar Kosorić, komesar za civilna pitanja Miroslav Deronjić i predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Bratunac Srbislav Davidović.

Sastanak je rezultirao dogovorom o dobrovoljnom i planskom evakuisanju stanovništva iz Potočara. Kao rezultat dogovora sačinjena je Izjava o evakuaciji stanovništva. U toj Izjavi, koju je potpisao i predstavnik muslimana Nesib Mandžić, se kaže:

„Dana 12.07.1995. godine u Bratuncu u Hotelu ‘Fontana’, na naše traženje došlo je do pregovora između predstavnika naših civilnih vlasti i predstavnika civilnih vlasti i Vojske Republike Srpske u vezi sa evakuacijom našeg civilnog stanovništva iz enklave Srebrenica. Našu stranu predstavljali su: Purković Ćamila, Nuhanović Ibro i ja, Mandžić Nesib.

Srpsku stranu predstavljali su: komesar za civilna pitanja u Srebrenici, Deronjić Miroslav, general Ratko Mladić, predsjednik Opštine Bratunac, Ljubisav Simić, predsjednik Izvršnog odbora opštine Bratunac Srbislav Davidović, načelnik Centra javne bezbednosti Zvornik, gospodin Vasić, general Krstić, načelnik bezbednosti Korpusa, gosp. Popović i pukovnik Kosorić.

Istom prilikom, našim pregovorima prisustvovao je predstavnik UNPROFOR-a, komandant Holandskog bataljona.

Na kraju pregovora, između obje strane dogovoreno je sledeće:

– da naše civilno stanovništvo može ostati u enklavi ili se iseliti, zavisno od želje svakog pojedinca,

– u slučaju da se želimo iseliti iz enklave, dogovoreno je da možemo birati pravac u kom želimo otići, a mi smo se opredelili da enklavu napusti celokupno civilno stanovništvo i da budemo evakuisani na teritoriju opštine Kladanj,

– dogovoreno je da evakuaciju izvrši vojska i policija Republike Srpske, a da nadzor evakuacije vrši UNPROFOR te da se evakuacija izvrši u pratnji UNPROFORA.

Nakon postignutog dogovora, tvrdim da je evakuacija civilnog stanovništva iz enklave Srebrenica izvršena sa srpske strane potpuno korektno i da je tom prilikom ispoštovano sve ono o čemu smo postigli dogovor u vezi sa evakuacijom.

Prilikom evakuacije, ni sa jedne strane nije bilo incidenata i srpska strana se tom prilikom pridržavala svih propisa Ženevske konvencije i međunarodnog ratnog prava, što se tiče konvoja praćenih od strane snaga UN” (podvučeni deo teksta je dopisan rukom – primedba autora).

Izjavu su potpisali predstavnik civilnih vlasti enklave Srebrenica, Nesib Mandžić, komesar za civilna pitanja u Srebrenici, Miroslav Deronjić i predstavnik UNPROFOR-a, zamenik komandanta Holandskog bataljona, major Robert Aleksandar Franken.

Evakuacija je otpočela oko 12.00 časova 12. jula 1995. godine. Završila je do podne 13. jula 1995. godine, kada je poslednja grupa napustila bazu u Potočarima. Zamenik komandanta Holandskog bataljona, Robert Aleksandar Franken i UNPROFOR-a potpisao je izjavu da je evakuacija izvršena korektno.

SUDBINA ZAROBLJENIH PRIPADNIKA 28. DIVIZIJE

Sastanci o kojima je bilo reči, a koji su održani u hotelu „Fontana“ u Bratuncu između predstavnika VRS, Holandskog bataljona i prdstavnika Muslimana iz Srebrenice, pokazuju da ne postoji nikakav plan niti namera da se snagama 28. Divizije i stanovništvu Srebrenice učni nešto loše, ili pak da se počini zločin. U proces evakuacije stanovništva, kao što je pokazano, uključeni su bili predstavnici UN, kako oni iz Holandskog bataljona UNPROFOR-a na terenu, tako i Visoki izaslanik Generalnog sekretara UN Jasuši Akaši u Zagrebu, te predstanici muslimanskog stanovništva iz Srebrenice.

Kako je dolazilo do zarobljavanja pripadnika 28. Divizije? Kao što je rečeno najveći broj pripadnika 28. Divizije krenuo je u proboj ka Tuzli. Znatan broj njih se presvukao u civilno odelo i uputio se u Potočare i u bazu UN. Nadležni organi VRS vršili su kontrolu i trijaž tih lica i među njima je otkriveno oko 400 pripadnika 28. Divizije. Oni su tada prevedeni u status ratnih zarobljenika, popisani su i bili su smešteni u posebne objekte na području Bratunca.

Najveći broj ratnih zarobljenika prikupio se bio u Novoj Kasabi na fudbalskom igralištu i na livadi u selu Sandići. Svi ratni zarobljenici iz Nove Kasabe (nekoliko stotina) su autobusima prebačeni u Bratunac. A ratni zarobljenici iz Sandića prebačeni su u zemljoradničku zadrugu u Kravici. Sve se to dešavalo 13. jula po podne i u večernjim satima. Ratni zarobljenici koji su autobusima iz Nove Kasabe dovezeni u Bratunac 13. na 14. juli, kao i oni koji su bili već u Bratuncu tokom noći 14. jula i pre podne 15. jula prebačeni su na područje Zvornika. Prebačeni su na područje Zvornika jer je postojalo dovoljno objekata za smeštaj i držanje ratnih zarobljenika.

Tokom 12.07. i 13.07. na području Bratunca desila su se takozvana oportunistička ubistva nekoliko zarobljenika, kao rezultat osvete, anarhije i opšte pometnje. U zemljoradničkoj zadruzi tokom noći 13.07. na 14.07. došlo je do ubistva zarobljenika kao posledica incidenta koji je izazvao jedan zarobljenik kada je oteo pušku od jednog starešine iz Specijalne brigade MUP i ubio ga. To je izazvalo lančanu reakciju i počelo je ubijanje zarobljenika. Svi koji su bili zatočeni u zemljoradničkoj zadruzi su bili ubijeni. Takođe je iz osvete bilo pojedinačnih ubistava na obali reke Jadar u Konjević polju i u Cerskoj.

Ratni zarobljenici koji su prebačeni na područje Zvornika tokom noći 14.07. i ujutro 15.07. bili su smešteni u objektima zatočenja (škole i dom kulture) i to u: Orahovcu, Petkovcima, Roćeviću, Pilici i Branjevu. Zarobljenici koji su bili u Orahovcu su pogubljeni popodne i uveče 14.07. u mestu Lažete kod Orahovca. Zarobljenici koji su bili u školi u Petkovcima, pogubljeni su na brani crvenog mulja, nedaleko od sela Petkovci. Zarobljenici koji su bili smešteni u školi u Roćeviću pogubljeni su 15.07. oko podne u Kozluku na obali reke Drine. Zarobljenici koji su bili u školi u Pilici pogubljeni su 16.07. pre podne na ekonomiji u Branjevu. Zarobljenici koji su bili u domu kulture u Pilici pogubljeni su na istom mestu oko podne 16.07.1995.

U presudama HT se govori da su pogubljeni muškarci i dečaci, želeći reći da su pogubljeni civili. Međutim činjenice govore da se radilo o streljanjima ratnih zarobljenika, isključivo vojno sposobnih pripadnika 28. Divizje tzv. ABiH.

Mnoštvo dokumenata i svedočenja koja su se pojavila u Haškom sudu i na sudu BiH, ne pokazuje niti dokazuje da je postojao plan da se srebrenički muškarci, kako to kaže tužilaštvo Haškog suda, pobiju. Dokazi pokazuju suprotno. Ratni zarobljenici sa područja Bratunca i Srebrenice su prebačeni na područje Zvornika zbog smeštajnih kapaciteta, da bi se kasnije obavio trijaž.

Karta-7. Prikaz mesta zatočenja i pogubljenja ratnih zarobljenika na području Zvornika

Cilj je bio da se izvrši trijaž među njima (da se utvrdi da li je neko od njih možda učestvovao u ratnim zločinima nad Srbima) i da se potom prebace u logor ratnih zarobljenika u Batković, kod Bijeljine. Ubistva zarobljenika u Kravici su bila izazvana incidentnom situacijom. Pojedinačna ubistva su bila čin osvete i nekontrolisanog delovanja pojedinaca. Ubistva na području Zvornika su se desila iznenada. Nije poznato ko je doneo odluku i naredio streljanja, ali je u sudskim postupcima utvrđeno ko su bili egzekutori.

Nema dileme o tome da li je bilo zločina. Zločin je počinjen kao posledica osvete, zbog stradanja i patnji, koje su ranije pretrpeli Srbi. Ne radi se o politici i strategiji počinjenja zločina.

BROJ ŽRTAVA

Broj žrtava i broj stradalih u Srebrenici je posebno sporna tema, ili je čak najspornija. U Haškom sudu je izrečeno nekoliko različitih presuda u nekoliko sudskih postupaka, i svaki put je navedena različita cifra stradalih. Broj žrtava se kreće u velikom dijapazonu, i obično se završava procenama.

Kada se govori o ukupnim gubicima muslimanskih snaga prilikom povlačenja iz Srebrenice, treba imati u vidu i podatak iz knjige Karla Bilta „Misija mira” gde on kaže da je „u toku jedne nedelje, u borbi po šumama, kraj puteva, u zonama Srebrenice i Tuzle, život izgubilo oko 4.000 ljudi“, kao i izjavu poručnika Nuriza Selimovića o gubicima 4.000 do 5.000 ljudi.

Recimo, neka pretresna veća napominju da tačan broj žrtava nije neophodan za donošenje zaključaka u pogledu krivičnih dela navedenih u optužnici. A onda ta ista sudska veća smatraju da je takva procena relevantna, posebno za krivična dela genocida, istrebljenja i zločin protiv čovečnosti. Dakle radi se o procenama žrtava, a ne o tačno utvrđenom broju. U tri različita sudska procesa koji se odnose na „Srebrenicu“ sudska veća su iznela različite cifre streljanih zarobljenika, i one se kreću od 4,5 hiljada pa do 6 hiljada. Međutim na spomen obeležju u Potočarima se govori o cifri 8372…. za koju se smatra da nije konačna.

Kada je reč o broju žrtava Srebrenice neka sudska veća navode broj stradalih na pojedinim lokacijama u rasponu od 800 do 2500. To je vrlo neobično. Nije reč o tako malom rasponu brojeva. Broj nezakonito stradalih (streljanih) prema najpesimističnijim objektivnim nalazima ne može premašiti broj od 3000.

Licitiranje sa brojem žrtava je skrnavljenje tih istih žrtava. Broj stradalih sigurno nije tačno utvrđen. Nije tako veliki kao što tvrde bošnjački autori, tužilaštvo HT, a podržavaju neki drugi. Broj žrtava će ostati večno sporna tema. Jer ovo je slučaj gde imamo ubistvo, a nemamo leš, ili obrnuto, imamo leš a ne znamo kako je čovek stradao. Jedna smrt je tragedija, stotine mrtvih je statistika. Tako je tragedija Srebrenice pretvorena u statistiku. Zato svako naše postupanje treba biti odmereno prema istoj apsolutnoj meri.

Zato s pravom kažemo da su mnogi izveštaji o Srebrenici zlonamerni, da su brojke o stradalim uvećane, da su interpretacije sa pravnog stanovišta često neutemeljene i neodmerene.

Sasvim jasno da je broj žrtava vrlo važan, za tužilaštvo HT i sud, kada je reč o presudama za genocid. Treba znati da se termin genocid za zločine u Srebrenici počeo koristiti i pre ijednog održanog suđenja, još u početnoj fazi istrage. Veliki broj stradalih u svesti ljudi izaziva savim drugačije konotacije, osećanja i razumevanja događaja, zato je broj stradalih vrlo važan. Govoriti o genocidu, a ne baratati sa nekoliko hiljada žrtava može da deluje neubedljivo.

Odelenje službe bezbednosti 2.K ABiH u Tuzli organizovalo je jedan seminar sa svim svojim pripadnicima i istražnim organima, koji se odnosio na to kako uzimati izjave od svedoka u vezi sa događajima u Srebrenici iz jula 1995. i na koji način kvalifikovati te događaje. Zauzet je jedinstven stav da se u izjavama svedoka mora isključivo koristiti pojam „genocid“. Svi oni koji su bili dali izjave pre pomenutog seminara, morali su ih dopuniti i promeniti.

I na kraju je važno ponoviti već kazano, da sva stradanja koja su se zbila nisu bila rezultat plana, organizovanog delovanja institucija srpske vojske i države. Stvari su se otrgle kontroli. Za to su pojedinci odgovorni. Niko do sada nije pokazao niti dokazao da je postojao plan masovnih ubistava, da je postojala svest i genocidna namera počinioca zločina.

Za razliku od Bošnjaka, koji negiraju samu pomisao da su Srbi stradali u ratu u BiH, a posebno u srebreničkom kraju i u Podrinju, Srbi su u stanju suočiti se sa činjenicom da se u julu 1995. desio zločin u Srebrenici. Na taj način mi ne umanjujemo vlastito stradanje.

Z A K LJ U Č A K

Mnoge priče koje su ispričane o Srebrenici uperene su protiv interesa srpskog naroda u celini. Srpski narod koji ima vitešku ratnu istoriju ne može nečijom voljom dobiti etiketu „genocidnog naroda“. Zbog te etikete sve žrtve srpskog naroda bivaju zaboravljene ili minimizirane, ili pak kao takve i „potrebne i poželjne“ sa stanovišta naših neprijatelja. S pravom kažemo da su mnogi izveštaji o Srebrenici zlonamerni, da su brojke o stradalim uvećane, da su interpretacije sa pravnog stanovišta često neutemeljene i neodmerene.

Ono što je rečeno u sudnicama HT i u presudama optuženim i osuđenim pojedincima u vezi zločina u „Srebrenici“, uglavnom nije cela istina. Ono što su napisali svetski i bošnjački autori i neki drugi, samo je jedan od aspekata događaja u Srebrenici, isključivo na štetu Srba. Istina koja je saopštena u delima srpskih autora o Srebrenici opet je samo jedan fragment slike tih događaja. Događaji koji su se desili u Srebrenici su vrlo tragični događaji, kako za bošnjački, tako i za srpski narod. Pridavanje širih dimenzija toj tragediji nego što ona jeste, kao i umanjivanje te tragedije je kontraproduktivno i predstavlja omalovažavanje i osporavanje svih onih koji su zaista stradali u tim događajima.

Ovaj tekst je jedan od pokušaja da se saopšti činjenični kontekst. O pravnim kvalifikacijama trebaju govoriti pravni eksperti, koji se uglavnom slažu da nije reč o genocidu.

Kao da smo strahovali ispričati našu priču. Istinitu priču. Ona je vrlo sumorna, teška, ali svakako manje sumorna i manje teška nego do sada ispričane priče o „Srebrenici“. Trebalo je davno reći kakav je tok događaja bio. Zašto smo se bojali na primer reći, neki vojnici 28. Divizije ABiH su zarobljeni na nekim mestima. Odvedeni su na duga mesta i tamo streljani, i zakopani.

Prihvatanjem činjenice da se u Srebrenici desio ratni zločin koga su počinili neki pripadnici VRS, mi ne umanjujemo naše vlastito stradanje u ratu, ne opravdavamo zločine koje su snage ABiH činile nad Srbima, ne umanjujemo naše žrtve, niti uvećavamo žrtve na strani naših ratnih neprijatelja.

Zato moramo sa mnogo više snage, volje i interesa istraživati vlastito stradanje u proteklom ratu. Srbi u srebreničkom kraju i Podrinju su podneli ogromne žrtve, i vojne i civilne. Svaka žrtva zaslužuje da bude pronađena, dostojno sahranjena i oplakana, a ne da istraživanje vlastitog stradanja i kažnjavanje počinioca zločina nad Srbima bude pandan onome što i kako radi druga strana.

Štetna je i opasna zabrana svake rasprave o presudama HT o „srebreničkim događajima“, kao i dogmatski pristup u analizama tih događaja. Istina se ne može „sačuvati“ zabranama, zakonskim sankcijama. U sudskim postupcima nije dokazana „genocidna namera“ navodnim počiniocima „genocida“, kao ni dovoljno drugih dokaza koji bi zadovoljili pravnu definiciju genocida, pa se onda, kako to tvrde istaknuti pravnici, ne može govoriti o „genocidu“.

Izvor: Fond Strateške Kulture