Srebrenica u kontekstu radikalizacije muslimana u BiH

Uvek je problem govoriti o Srebrenici. Čini se da je general Radinović dao pravni okvir koji je prilično inspirativan – da možemo govoriti o zločinima koji su se nepobitno desili u julu mjesecu ’95. godine i koji su počinjeni prema Bošnjacima. Taj zločin je bio poseban. Poseban po tome što je reč o masovnim ubijanjima u jednom relativno kratkom vremenu, na jednom relativno malom prostoru. Ali, kao što reče pukovnik Škrbić, istina je i celina. Je li to sva istina data o Srebrenici? O tome želim da govorim, o osetljivoj temi koja uvek izaziva negativne reakcije, pa čak i ovde u Beogradu. Evo čitao sam vaše E-novine i Petra Lukovića, plaćenika i ludaka, koji našu debatu naziva „debatom na koju su došli koljači“.

Kaže da smo mi koljači kojima smeta Srebrenica.

Ja zaista, nošen i tom činjenicom, pokušavam biti distanciran od bilo kakvog bagatelisanja, negiranja onoga što jeste bio zločin. Dakle, tokom tih devet ili deset dana desio se zločin. Ali to nije sav zločin u Srebrenici.

Zločini su se dešavali u Srebrenici od početka ’92. do ’95. Da li je u tim zločinima ubijeno 1300 ili 3100 pripadnika srpskog naroda, i spaljeno 12 ili 19 sela to je bitna činjenica za svaku žrtvu ako taj zločin nije verifikovan, nije evidentiran, ako se negira. Dakle, to je zločin koji je nekažnjen i koji se negira.

To je drugi dodatak istine o Srebrenici, da su tamo od ’92. do ’95. činjeni strašni zločini prema srpskom narodu.

A zločin koji se desio u julu ’95. nije pao sam sa neba. On je imao jedan predtekst i jednu pripremu. Ali ni to nije sva istina.

Hoćete li da pričamo o Srebrenici kao da je Srebrenica nešto što je došlo sa druge planete i što je potpuno odvojeno od celokupnog rata u Bosni i Hercegovini? Ali Srebrenica je rat za sebe, jer je Srebrenica samo deo jednog opšteg rata koji je na drugim tačkama imao iste takve zločine koji su bili potpuno posebni, koji su bili specifični po brutalnosti. Ja govorim o zločinima na Ozrenu.

Ozren je područje koje je površinom približno, taj deo Ozrena to je, ja bih rekao jedna trećina Ozrena. Ozren planina predstavlja 2% Bosne i Hercegovine. Zamislite jednu planinu koja je potpuno naseljena isključivo srpskim stanovništvom. Zamislite njenu jednu trećinu na kojoj živi 42 hiljade Srba, na kojoj imate gotovo 10 hiljada stambenih jedinica, a od kojih je 5 800 potpuno spaljeno i uništeno. Ako imate stotine verskih objekata svi su spaljeni i uništeni. I zamislite da te zločine čine pripadnici odreda El Mudžahedin, neko ko je došao iz Sirije, iz Alžira, neko kome komanduje neki Abu Mali, neko kome je bezbednjak glavni Ejman Avad, neko kome je Šejh ul Islam ili glavni duhovni vođa Imad al Misri, i da oni krenu da uništavaju jednu trećinu Ozrena, da najmanje preko 300 ljudi bude brutalno iskasapljeno, i da to bude sa najmanje dve kamere sve snimljeno, dokumentovano. Kada danas gledate Heninga i Folija kako im odsecaju glave na pesku Sirije, nemojte da zaboravite i ove glave koje su odsečene na Ozrenu. Tim pre jer je Haški tribunal to potvrdio.

Haški tribunal je, vodeći dva predmeta o tom posebnom zločinu, osudio na zatvorsku kaznu generala Rasima Delića, komandanta armije Bosne i Hercegovine, Izetbegovićevog komandanta, za komandnu odgovornost i dokazao mu 92 ubijena lica, od kojih su 66 Srbi, a 28 Hrvati iz Malina i Bikoša.

Ali to nije bio jedini predmet, dakle, vođen je i predmet protiv njegovog načelnika Generalštaba, Envera Hadži-Hasanovića, i pukovnika Amira Kubure, koji je komandovao Sedmom muslimanskom brigadom. I oni su odgovarali za dvadesetak mrtvih u Podbrežju, za desetak mrtvih u Muzičkoj školi, za 15 mrtvih u Orašcu, za četiri mrtva kod Travnika u Mehurićima i tako dalje. I dobili su presudu, pet godina, pa je to preinačeno na tri i po. Taj zločin je potvrđen, ali niko nikad iz odreda El Mudžahedin nije odgovarao. Ono što ovaj zločin čini posebnim jeste da se po prvi put susrećemo sa brutalnim odsecanjem glava i vojnicima i civilima, i to potvrđuju nalazi veštaka.

Pozvaću se na Sabihu Brkić Silajdžić, Bošnjakinju, koja je veštačila 15 leševa pronađenih u kampu Kamenica. I konstatovala je da su svi leševi bez glave, da tri leša nemaju po jednu ruku, a da su svi oni koji imaju i ruke i noge bili vezani tankom žicom. I to svoje veštačenje dostavila je Haškom tribunalu upravo za ove procese o kojima sam govorio. I to je poseban zločin.

Poseban je i po tome što je ta jedinica odreda El Mudžahedin iz rata u Bosni i Hercegovini izašla sa 1774 vojnika. Imamo evidenciju iz februara ’96. Znate gde su se smestili ti vojnici? U srpsko selo Bočinja, upravo u centru Ozrena, i u centru područja koje se zove Krivaja. Dakle, sve priče o premeštanju stanovništva na Vogošću – to je bio mamac koji je Izetbegović davao ljudima iz Srebrenice. I o tome govori Hakija Meholjić, prvi bezbednjak Srebrenice. On kaže, Alija nas je pitao šta mislite o tome da se preselite u Vogošću. Ne, od početka je postojao politički dogovor da se presele na Krivaju i zato je operacija koja se vodila u Srebrenici zvala operacija „Krivaja 95“, iako u Srebrenici nema nikakve Krivaje, iako tamo nikada Krivaja nije bila, iako je Krivaja reka i područje kojem je centar grad Zavidovići, odnosno Vozuća, u kojoj žive isključivo Srbi.

Neko je tamo sedeo u političkim krugovima i crtao mape, planirao pomeranje stanovništva, pravio neke vizije i onda je stvar izmakla kontroli. To je u stvari izmaklo kontroli vojsci Republike Srpske i recimo Bošnjačkoj armiji, ali nije izmaklo kontroli onome ko je bio kreator ovih procesa. Dakle, da li su akteri Srebreničkog zločina, ma o kom zločinu mi govorili od ’92. do ’95. ili onom u sedmom mesecu ’95. samo Bošnjaci i Srbi? Jer imate još nekih aktera koji direktno utiču na procese, koji dogovaraju određene akcije i pokreću ih.

Da ilustrujemo: baš sada 300 ljudi može izaći i zaista želeti mirne demonstracije ovde u Beogradu, i zaista ići sa najboljom namerom. Kreatorima je dovoljno da vam stave petoricu ljudi koji znaju šta hoće, a hoće da bude krvi, hoće da bude nereda, hoće da vi budete izmanipulisani. Tako se desilo i u Srebrenici. Da li je to rezultat dogovora Klinton-Širak, da li je francuska obaveštajna služba ponela najveći teret činjenja da Srebrenica bude krvava, da bude egzemplar, da bude zločin bez presedana? Da li je to deseti diverzantski odred ili puk sa francuskim legionarima stranaca? Da li su to Škorpioni? Da li su to neka tamo lica koja su se pobrinula da stvar malo izmakne kontroli? I da se to snimi kamerama. Dakle, kad to izmakne kontroli, mi to moramo snimiti da se vidi da je izmaklo kontroli i onda, evo vam problem, evo vam krivica, evo vam optužba, i evo vam večna stigma za čitav jedan narod.

Zašto je to urađeno? Da li je sama Srebrenica u ovoj priči bitna? Da li je Srebrenica centar sveta i da li se sve to radi zbog Srebrenice? Ili je Srebrenica samo metodološki postulat pritiska na Srbiju, na srpski narod, na Republiku Srpsku? Da li je, umesto toga, cilj ove presude geopolitika, promena granica država, uništavanje Republike Srpske? I to je i pukovnik Škrbić rekao: „Da, jeste, jeste to je cilj, ali ko je meta“? Može li se uništiti Republika Srpska sa ovakvim političkim vođstvom u Republici Srpskoj, sa predsednikom Dodikom? Ne može. Znači, ko je onda meta – meta je Dodik. Dok sedimo ovde, dok razgovaramo – znajte da je meta Dodik. Dodik je nezgodan svedok i Bakiru Izetbegoviću i liderima u Beogradu. Nezgodan svedok. On pokazuje da se može udariti šakom u sto, ako je to interes naroda. On pokazuje da se može biti gromobran, da se može poneti teret državničke odgovornosti iako ne upravljate u pravom smislu državom, ali znate da ste odgovorni za taj narod. Dakle, cela ova priča sada, celi ovaj projekt počeo je sistemskim delovanjem, kroz predizborno instaliranje podobnih Srba za takozvanu reformsku agendu koja će se sprovoditi, a to je američko-britanska agenda. A Britanci i Nemci su najpoznatiji prijatelji srpskog naroda, kroz čitavu istoriju. Je li tako?

Mi ovde govorimo o jednom direktnom antisrpskom konceptu, govorimo o ciljevima, govorimo o taksi. Da li postoji neki narod u Evropi, da li znate neki narod koji je, nošen idejom širom i većom od svoje nacionalne ideje, doneo slobodu i nekim drugim narodima i pustio ih posle da mirno prave svoje države? Pa kako se onda desilo da moj narod, da Bošnjaci izgube osećaj za naciju, za nacionalnu svest? Kako se desilo da prihvate ponižavajuću ulogu jedne verske grupe koja ne zna šta je država, koja ne želi da zna istoriju, koja ne raspravlja o vlastitim etičkim korenima i koja versku svest nadređuje nacionalnoj svesti?

Kada je to počelo? Ključno pitanje je, kada smo ušli u taj proces? Ja sam svedok i tih političkih procesa i raspada Jugoslavije. Ali, čini mi se da je ta ideja počela i malo ranije. Ona je počela Drugim svetskim ratom i idejom da se pravi takozvana Handžar divizija i da se pod pokroviteljstvom Nemačke, odnosno Nezavisne države Hrvatske, formira autentična verska policija, odnosno verska brigada, verski odred kome će komandovati niko drugi do jerusalimski muftija. A iza te ideje je stajalo Muslimansko bratstvo. A šta je danas ono što mi govorimo o terorističkoj pretnji u Bosni i Hercegovini – ako to nije Al Kaida ili islamska država sa političkim radikalizmom Muslimanskog bratstva?

Dakle, ta ideja je krenula tada. Ona se nastavila u nedelima, ne mogu to nazvati delima Alije Izetbegovića. Ona se nastavila Islamskom deklaracijom. Pa zamislite samo rečenicu u Islamskoj deklaraciji koja kaže da muslimani spavaju, da su bosanski muslimani zaspali, i da se narod koji spava samo udarcima može probuditi. Eto vam Srebrenice kao udarca.

I zato političkim elitama u Sarajevu, zato Bakiru Izetbegoviću treba taj udarac za koji će biti krivi Srbi, i za koji će biti isključena krivica Alije Izetbegovića.

Alija Izetbegović koji, po izlasku iz zatvora, želi da osnuje političku stranku ima samo jednu državu koja se promoviše i funkcioniše kao islamska republika. I odlazi znate gde? On odlazi u Iran. Danas kada pogledate sukob šiita i sunita koji traje gotovo 14 vekova, čini vam se suludim: kako se desilo da bosanski muslimani, koji su suniti hanefijskog mesheba, maturidijskog akaida, dakle, kako se desilo da oni budu prijatelji sa šiitima i da Alija Izetbegović postane važan obaveštajac i saradnik iranske tajne službe? Na to mu je, u ratu, ukazao Mustafa Cerić i tada dolazi do laganih zaokreta prema saudijskom vehabizmu, prema turskom, ne otomanskom, konceptu, i naravno zadržana je saradnja sa ovim iranskim konceptom takozvanog političkog dualizma i islama i republike.

Onog trenutka kada su zapadne sile to dozvolile, onog trenutka kada su od Bosne i Hercegovine napravili centar svih terorističkih operacija u svetu i kada je to trajalo 10 godina, pazite, tog momenta Bošnjaci su prihvatili tu ponižavajuću ulogu. Kad pogledaju Dodika koji samostalno donese političku odluku, koji kaže međunarodnim zvaničnicima da nešto mogu ili da nešto ne mogu, koji kaže da postoji nešto važnije od njegove političke sudbine – onda i oni znaju, onda su i oni svesni ponižavajuće uloge koju su oni namenili svom narodu. Dakle, i nama.

Pazite, ja sam na margini ovih procesa, ovo je margina moga delovanja i interesovanja. Bio sam u ratu, učestvovao sam u armiji Republike Bosne i Hercegovine, bio sam tamo, sve znam, sve mi je jasno. Video sam procese kad su se oni dešavali. Bio sam svestan, dakle, procesa onda dok su se oni dešavali i u ratu, i posle rata i pre rata.

Ono što je sada vidljivo, kada pogledate dokumentaciju delovanja odreda El Mudžahedin – eto vam prve vojske Al Kaide, eto vam najozbiljnije vojne formacije koja 10 godina organizuje terorističke napade u celom svetu. Pogledajte teroristički napad na američku vojnu bazu Dahran. Nju organizuje prvi komandat odreda El Mudžahedin, Šeik Abdul Aziz Barbarosa. U toj bazi ubijeno je gotovo 80 američkih vojnika, a ranjeno 400 ljudi. Pogledajte već narednu godinu, 1996. Rat je završen i počinju teroristički akcije. One se organizuju iz Bosne i Hercegovine. Njima upravljaju ljudi koji su vodili tadašnji odred El Mudžahedin. Abu Mali organizuje napad na američki razarač US Koul direktno. Imate dokumenta tajne službe Alije Izetbegovića, AID, koji kažu „da tražimo sliku Abu Malija da vidimo gde je, gde se nalazi“. Abu Mali je dobio diplomatski status u diplomatskoj misiji pri Ujedinjenim nacijama, predstavlja Bosnu i Hercegovinu i ima ime Halid Ćatić. To je čovek koji ima pet identiteta. On je zapravo Abdel Kadir Mohtari, poreklom iz Alžira, dobio je državljanstvo Bosne i Hercegovine kao Halid Iben Abdulah, a onda je otišao i postao Halid Ćatić, da bi posle menjao ime u Senad Abid Ćatović. I taj čovek organizuje napad na američki razarač US Koul, gde gine 19 vojnika, a 60 je ranjeno.

Idu napadi na Dar es Salam. Idu napadi na Najrobi. I dolazimo na kraju do 11. septembra. Glavni organizator 11. septembra je Halid Šeik Muhamed. Njemu se sudi u Gvantanamu. Taj čovek ima bosansko-hercegovačko državljanstvo pod imenom El Muhamed Halid. Glavni operativac te akcije, Muhamed Ata, ima tri identiteta i tri rešenja o državljanstvu pod različitim imenima u Bosni i Hercegovini. Dva pilota, jedan koji se zabo u Pentagon, drugi koji se zabo u Svetski trgovinski centar, Navap el Hazmi i Halid Al Mitah, imaju bosansko-hercegovačko državljanstvo.

Ali BiH državljanstvo ima i glavni insajder, koji je isto živ: Remzi Binal Sibi. Čovjek iz organizacije Laškareta iba dolazi, od nekud ga dovodi sa nekim imidžom i onda je on glavni svedok kako se sve ovo odvijalo. Ali to nije ni za američku javnost a pogotovo ne za našu, pa se o tome sudi u vojnoj bazi Gvantanamo. Sudi ta takozvana vojna komisija, i to je medijima danas nedostupno.

Svih 19 izvođača tog terorističkog napada je zvanično poginulo. Međutim, mi smo posle dve godine našli petoricu da su živi i da su ili advokati ili lekari i da navodno nemaju veze s tim, ali smo tragajući za slikama, za identitetima videli koliko su podaci koje je CIA tada dala bili pogrešni i netačno prezentirani.

Ovde sada govorimo o jednom ciklusu u koji su Bošnjaci sebe uvukli. Dakle, prvo su vas bombardovali radikalnim ideologijama, doveli su vam ratne veterane iz Avganistana, pustili su vas da pravite zločine, pustili su vas da uđete u kolo zaštite tih zločina. I onda su vas ucenjivali zbog toga oni koji su sve to organizovali. To je američka politika, to je engleska politika.

Mi nemamo državu. Da vi imate državu ili da je mi imamo, istog momenta bi britanski ambasador dobio nogu u dupe zbog ovakve rezolucije. Kakva rezolucija? Istog momenta.

Želim da vam skrenem pažnju da glavni šeih odreda El Mudžahedin Imad al Misaj danas živi u Sarajevu. Taj čovek je osuđen. Otiđite na Gugl, izguglajte ga, nađite njegov podatak i videćete da je čovek izvršio i organizovao terorističku akciju napada na zapadne turiste u Luksoru, drevnoj egipatskoj turističkoj destinaciji. Dobio je 10 godina zatvora zbog toga. Naša država ga je 2001. isporučila Egiptu. Odležao je osam godina. Čim je Mubarak pao i njega su pustili. To je glavna ličnost Muslimanskog bratstva u Evropi. To je osoba koja je napisala udžbenik vehabizma za bosanske muslimane. Napisao ga je i u ratu, ’93. ga objavio. Knjigu koja je postala obavezujući vojni dokument, a ona se zove „Shvatanja koja treba promeniti“. Zamislite da su Bošnjaci posumnjali u sebe i u svoj odnos prema vlastitoj veri i zamislite da su doveli neke retardirane teroriste, nasilnike koji će ih podučiti koja shvatanja oni trebaju promeniti u svojoj religiji. Dakle, ta osoba živi u Sarajevu, ta osoba ima državljanstvo Bosne i Hercegovine i zove se, po našim dokumentima, Eslam Durmo. Jedno vreme je nosio ime Eslam Faragala Durmo, sad je promenio ime pa je sad Eslam Durmo. I on je bio glavni šeih odreda El Mudžahedin.

Imate drugu ličnost, Ejmana Avada. Ejman Abdulrahman Avad je pripadnik Muslimanskog bratstva Sirije, Sirijac, glavni bezbednjak i obaveštajac odreda El Mudžahedin. Kad gledamo izveštaje sa komandnog mesta Trećeg korpusa koji je rukovodio operacijom Vozuća, kad vidimo da Ejman Avad i Abu Mali kontaktiraju generala Sahiba Mahmuljina, komandanta Trećeg korpusa i njegove ljude, i traže određenu podršku i učestvuju direktno u borbenim operacijama i probijanju linije na Vozuću mi onda vidimo da taj odred, u stvari, ispunjava opšte političke ciljeve i principe politike iz Sarajeva.

Ali to nije sve, to nije cela istina. Istina je da je bombardovanje Vozuće, releja Kraljice, krenulo 1. septembra od strane NATO-a. Da je NATO iz trećeg pokušaja srušio najveći radio relejni repetitor na Ozrenu, Kraljica. Da je, kada je došlo do prekida komunikacije, 10. septembra krenula ofanziva na Vozuću. U presudi Rasimu Deliću piše ovako: ubijanja Srba, kasapljenja, brutalna odsecanja glava krenula su 11. septembra – pazite 11. septembra simbolično. Dakle, imate NATO u vazduhu koji do 20. septembra bombarduje srpske položaje. A imate dole mudžahedine koji odsecaju glave. I to 11. septembra kreću ubijanja, i trajaće do 24. decembra. To piše u presudi Rasimu Deliću. Kad pogledate datume onda kažete: pa čekajte tamo su odsecali glave 25 dana posle potpisanog Dejtona. I to su snimale kamere.

Kada pogledate stenograme, transkripte telefonskih razgovora, postoji jedna složena bezbednosna operacija koju je vodila služba državne bezbednosti Zenica. Ona pripada centru službi bezbednosti. Na čelu Centra je jedan zločinac koji danas predsedava Parlamentarnom skupštinom Bosne i Hercegovine, Šefik Džaferović. Njegova služba ga informiše, svaki dan. Imamo sve te transkripte, sve ih imamo. Zamislite kad u transkriptu pročitate – zarobili smo pedeset i pet Srba.

Izet Karahasanović svedoči u Hagu o tome i kaže: ja sam naišao slučajno i potrčao sam i sve sam ih evidentirao i uzeo sam sva njihova imena i dao u rukopisu sve podatke o svakom zarobljenom Srbinu. Svih pedeset i pet je masakrirano. Svih pedeset i pet. Odsecane su im glave narednih 2-3 meseca.

Zamislite svedočenja 12 bošnjačkih oficira u Hagu koji svedoče o tome. Zamislite, kada pogledate u transkriptu – zarobili smo 18 vojnika Trinaeste iz Prnjavora, ubaćemo ih polako. A onda se na kraju desi pritisak pa ih 11 bude oslobođeno, a ostali budu pobijeni. Zamislite kad kažu 18 ljudi smo zarobili iz Srbca. Vi to čitate. Ja bih voleo da to ne znam. Dakle, kad to znate to vas obavezuje da to prenesete.

To ne možete podržati, dakle, to je poseban zločin.

A Šefik Džaferović danas predsedava Parlamentarnom skupštinom BiH. Dakle, kad pomislite da je Sarajevo Nele Karajlić, da je Sarajevo Nadrealisti, da je Sarajevo Goran Bregović i Bijelo dugme, setite se da to više nije to Sarajevo. To Sarajevo više ne postoji. Ovo nije Sarajevo u kome imate naslednike ideje Adila Zulfikarpašića, ni ideje braće Pozderac, ni ideje onih partizana koji su osvetlali obraz bosanskim muslimanima i u Drugom svetskom ratu i posle njega. Danas vladaju Sarajevom, predstavljaju Sarajevo naslednici i ideologije, pa čak i biološki naslednici ustaških doglavnika, raznih pripadnika Handžar divizije, sinovi domobrana i tako dalje. Isterana je partizanska ideja koja je za bosanske muslimane značila u stvari da razumete sebe kao društvenu grupu.

Ako sebe ne razumete u istoriji, ako sebe ne razumete kao naciju sa svim konsekvencama, i onim kulturnim i onim teritorijalnim i onim političkim – jer nacija je i sposobnost društva da sebi uredi život – ako tako sebe ne razumete, vi niste nacija. Džaba što vas ljudi tretiraju kao Bošnjaka, kao naciju, vi ste jedna verska grupa koja misli da je sećija važnija od države. Da je bitnije ono što se dogovorite na nekoj džumiji u džamiji nego što donese Parlamentarna skupština. I to jeste problem.

Tako su Bošnjaci upravo igrajući se ovih igara ušli u ovu složenu priču koja je direktno uperena protiv njih. Srbi su bombardovani ovim ružnim etiketama, bombardovani su osiromašenim uranijumom. Bošnjaci su bombardovani ovom radikalnom ideologijom koja je uz pomoć Sjedinjenih Američkih Država promenila kolektivnu svest Bošnjaka i usmerila ih u pravcu jednog radikalnog poimanja islama, i zato danas moj narod predstavlja najbrojniju grupu u odnosu na vlastiti broj koja ratuje u Siriji, koja ratuje u Iraku. Moj narod se zanima za palestinske patnje. Moj narod brine šta se to dešava sirijskom jadnom narodu pod Asadovom diktaturom, a ni jedan svoj problem, problem svog opstanka nije rešio. Nijedan problem funkcionisanja države nije rešio.

Srebrenica je kamenčić u tom jednom mozaiku u kom imate ucenjene narode i ucenjene politike i u kome imate prekrajanje granica Balkana.

Dakle, imate uništavanje država. Onog momenta kada je u srpskoj javnosti plasirana teza da je Kosovo samo mit, da je to mitologija, i da se može i dati, onog momenta kada je prevaren narod da to nije geopolitičko pitanje, da se Srbija, srpska država ne može braniti od pritiska sa istoka, od pritiska Turske – a ako nije na Kosovu, ako nije iznad Prokletija, ako uđu na Kosovo, ne možete je u Nišu odbraniti – dakle, onog momenta kada je puštena zapadna granica padom Kninske krajine, namerno ovo ponavljam, Republika Srpska je postala sledeća meta. Sledeće čega hoće da se odreknu.

Srebrenica je malj za razbijanje Republike Srpske. Amerikanci znaju da ne mogu razbiti Republiku Srpsku ako ne uklone Dodika. SDS ne zanima Republika Srpska, važno im je ukloniti Dodika, pa makar izgorela Republika Srpska. I, eto to je problem u kome se danas objektivno nalazimo. Nemate ozbiljnu politiku. Ona je za sad samo vidljiva u viziji i delovanju jedne političke ličnosti koja prihvata da bude na udaru. Podržite javno ovaj referendum o pravosuđu. To nije razgovor o pravosuđu.

Hvala vam lepo.

* Redigovani transkript izlaganja sa konferencije „Srebrenica 1995-2015: činjenice, nedoumice, propaganda“, u organizaciji Fonda strateške kulture iz Moskve i Muzeja žrtava genocida iz Beograda, održane 4. jula 2015. u Beogradu.

Izvor: Fond Strateške Kulture