Srpska i ruska politika u prekodrinskom ogledalu

Izborom Sarajeva za odredište prve premijerske diplomatske posete, A. Vučić je uputio jednu izrazito simboličnu spoljnopolitičku poruku koja umnogome prevazilazi činjenicu da je BiH četvrti spoljnotrgovinski partner Srbije. To potvrđuju i semantički višeznačne usmene poruke koje je iz Sarajeva uputio novoizabrani premijer Srbije.

Tako je u naizgled nacionalno i državno čvrstom stavu da ne želi da se „dodvorava bosanskohercegovačkoj (tj. muslimanskoj) javnosti”, Vučić zapravo na metaforičan način definisao spoljnopolitički i ideološki kurs sadašnjeg beogradskog režima.1)Da bi objasnio veličinu zablude koju muslimanska i hrvatska javnost u BiH ima kada je u pitanju prava priroda političkog travestitstva bivših radikala, Vučić je upotrebio omiljeni stereotip atlantističke propagandne o anahronoj srpskoj istorijskoj svesti koja devedesetih godina prošlog veka nije prepoznala liberalno-hilijastičke dimenzije pada Berlinskog zida. Ideološko značenje upotrebljene metafore nedvosmisleno smešta Vučića i njegove partijske sledbenike u istočnoevropski tabor pravovernih branilaca liberalnih vrednosti po NATO meri, uz perjanice kakvi su Basesku i Đukanović. Istovremeno, ovom metaforom je Vučić javno obznanio da će naprednjačka politička travestija proizvesti potpunu inverziju u politici Beograda prema Srbima u tzv. regionu. Umesto svesrpske politike nacionalne solidarnosti i jedinstva, osuđene na osnovu stare austrougarske inkriminacije za velikosrpstvo pred atlantističkom haškom Inkvizicijom, Vučić će voditi politiku koja će ne samo uvažiti, već i ojačati državoliku NATO strukturu na Balkanu. Jednom rečju, Srbijini poreski obveznici finansiraće spoljnu politiku koja će sve učiniti da se cementira nasilje koje je u doba dominacije jedne supersile izvedeno nad srpskom nacionalnom teritorijom.

Da se ovakvim tumačenjem ne vrši nikakva naknadna zlonamerna interpolacija u Vučićevim izjavama, potvrđuje činjenica da je osnovni cilj sarajevske posete bio dogovor oko organizacije budućeg beogradskog sastanka rukovodstava šest zemalja zapadnog Balkana i predstavnika Evropske komisije. To znači da je Vučić možda samostalno i odredio datum puta u Sarajevo, ali sadržaj njegove politike prema BiH i Republici Srpskoj u potpunosti se kreće u okvirima zadatim od strane EU.

Za EU su BiH, Srbija, Albanija, Crna Gora, Makedonija i najzad, tzv. Republika Kosovo, suverene, državnopravno jedinstvene i nezavisne države evroatlantske subregionalne konfiguracije pod nazivom Zapadni Balkan.Sarajevskom posetom, kao i budućim beogradskim sastankom predstavnika Zapadnog Balkana (dakle i Tačijevog tzv. Kosova) i EU, samo se realizuje agenda Evropske komisije za Zapadni Balkan utvrđena na solunskom ministarskom sastanku EU-Zapadni Balkan od 8. maja ove godine.2)Uostalom i Z. Lagumdžija je potvrdio da se u Sarajevu sa Vučićem razgovaralo na teme koje je EU izdiktirala u Solunu, a pre svega o projektima iz IPA fondova koji su na solunskom sastanku određeni kao prioritetni. Radi se o zajedničkim prekograničnim projektima, sa izrazitom političko-bezbedonosnom svrhom i u isključivom interesu atlantističke okupacije Evrope; kakvi su, primera radi, Trans-jadranski i Jadransko-jonski gasovod.

Na kraju posete tobožnjoj prestonici, tobožnje države, žig evroatlantske pravovernosti Vučićevim sarajevskim izjavama udario je Goran Svilanović. U ulozi generalnog sekretara Veća za regionalnu saradnju, institucionalnog naslednika Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Svilanović u zapadnobalkanskom „Briselu” obavlja dužnost koja bi u budućnosti trebalo da se razvije u funkciji predsednika zajedničkog izvršnog organa za region Zapadnog Balkana, nalik Evropskoj komisiji u EU. Vučić je sa Svilanovićem razmotrio ekonomsku i političku situaciju u jugoistočnoj Evropi, što znači i Srbijin odnos prema BiH i RS, na osnovu razvojne Strategije jugoistočne Evrope do 2020. godine čiji je autor Veće za regionalnu saradnju.

Neskriveni cilj evroatlantske balkanske politike je ukidanje RS, kao teritorijalno jedinstvenog i ustavnopravno samostalnog srpskog entiteta u (kon)federalnoj BiH. Sledstveno, ako je tzv. regionalna politika sadašnje Srbijine vlade potpuno podređena zadacima, ciljevima i prioritetima balkanske politike EU i NATO, onda Vučićevo zaklinjanje u podjednaku vrednost teritorijalnog integriteta BiH i opstanka samostalne dejtonske Republike Srpske nema težinu državno i nacionalno odgovorne izjave, već vešto populistički skrojne manipulacije za unutrašnju srpsku upotrebu.Ovim se ne prejudicira karakter ličnog Vučićevog odnosa prema Republici Srpskoj, već se na osnovu silogističkog zaključivanja iz prve premise da Vučić vodi regionalnu politiku pod potpunim evroatlantskim tutorstvom i druge premise da EU i NATO teže ukidanju RS – samo zaključuje da će sa evrunijatskim kursom zvanična Srbija pristati na unitarizaciju BiH. Sve dok traje mazohistički protiprirodni blud Srbije sa evroatlantskim sadistom, Vučićeva izjava ljubavi prema Republici Srpskoj liči na kicoško flertovanje sa sopstvenom prošlošću jednog bivšeg radikala.

Vučić i potop

Ovakva travestitska sklonost novog srpskog premijera potvrdila se posle Sarajeva u novoj burlesci izrežiranoj povodom potopa koji je zadesio Srbe. Pred televizijskim kamerama premijer u deža vi scenariju gulmata vođu nacije i autoritativnog državnika i to u državi koja će na bezalternativnom putu u evrounijatsku nedođiju i prema neoliberalnom planu belosvetskih zelenaša ostati bez osnovnih ovlašćenja u oblasti bezbednosti, privrede, finansija, zdravstva, obrazovanja, lišena bazičnih makroekonomskih instrumenata i preostalog vlasništva u privredi i svedena na poreskog levijatana sopstvenih građana. U jednoj koloniji, bahati guverner cezarističkih ovlašćenja, koje mu je u svom interesu dodelila metropola, može samo da komanduje nad poslušnim i nesposobnim personalom i lokalnim robljem.

Srbija prema Republici Srpskoj u svetlu iskustva iz 1878. g.

Vođenje samostalne politike prema Srbima u RS, Crnoj Gori i Hrvatskoj nameće se kao najpropulzivnija tema za oslobađanje Srbije od nametnutog modela političkog lakrdijaštva po kolonijalnoj meri. S tim u vezi, eventualna snažna pomoć u odbrani Republike Srpske od planiranog nasilnog instaliranja jedne kolaboracionističke strukture spremne za proevropsku unitarizaciju BiH, proizvela bi dalekosežne posledice, kako u srpskoj nacionalnoj politici, tako i u međunarodnim odnosima.

Nasuprot tome, konačni Srbijin neuspeh u odbrani nukleusa prekodrinske srpske državnosti imao bi za srpski narod tragične i dugoročne istorijske posledice, jednake onim koje je 1878. godine svojim odlukama proizveo Berlinski kongres. Dvadeseti vek će pokazati da je za srpski nacionalni pokret od sudbonosnog značaja bila odluka velikih sila da Bosnu i Hercegovinu prepuste Austro-Ugraskoj. Berlinskom odlukom sprečeno je ostvarenje zavetnog nacionalnog cilja čitavog niza srpskih pokoljenja, počev od ustaničkih iz 1804. godine, da se politički ujedine najmnogoljudnije novovekovne srpske pokrajine – Kneževina Srbija i Bosna i Hercegovina. Uz to, očuvanjem u Raškoj oblasti turskog suvereniteta pod efektivnom austro-ugarskom zaštitom, stvoreni su geografski uslovi za političko udaljavanje Srbije i Crne Gore i razvijanje crnogorske posebnosti. Imajući to vidu, M. Ekmečić zaključuje da „ima neki dublji smisao u činjenici da velike sile nisu dozvolile ujedinjenje srpskog naroda 1878, a pristali su da se to obavi 1918. u široj etničkoj zajednici, u kojoj bi se srpski ulog smanjio postizanjem ravnoteže sa katoličkim oblastima”.3)

Sledeći akademiku Ekmečiću možemo da zaključimo da je jugoslovensko opredeljenje Srbije iz 1918. bilo proizvod dva ključna uzroka, jednog primarnog i drugog sekundarnog: odluke Berlinskog kongresa da Austro-Ugarska okupira BiH i revolucije u Rusiji od 1917. godine.

U posledice prvog uzroka mogu se ubrojati geografsko opkoljavanje Srbije od strane zapadne civilizacije predstavljene u liku Austro-Ugarske, te posledična politička (eksplicitno u formi političkog sporazuma Srbije i Austro-Ugarske, tzv. Tajna konvencija, a implicitno i dugotrajno kroz preuzimanje evropskog parlamentarnog modela), privredna (eksplicitno kroz kolonijalni Trgovinski sporazum Srbije i Austro-Ugarske, a implicitno kroz preuzimanje zapadnog privrednog modela) i kulturna (slanje državnih pitomaca na zapadnoevropske univerzitete i preuzimanje zapadnih prosvetnih modela) vesternizacija i nesamostalnost Srbije. Jačanje i širenje jugoslovenskog pokreta među Srbima u Kraljevini Srbiji i približavanje njene elite rimokatoličkim Slovenima Austro-Ugarske takođe je posledica zapadnoevropskog opkoljavanja Srbije iz 1878. godine. Što je zapadna civilizacija Srbima postajala bliža, Rusija im je bila sve dalja i nerazumljivija. Tok kulturnog razmimoilaženja Srba i Rusa, otpočet već u vreme ustavobraniteljske vladavine, ubrzan je posle Berlinskog kongresa. Otuda je imao pravo nepoznati ruski čitalac lista „Glas”, koji je još pred početak rusko-turskog rata 1876. godine pisao, kako je u Srbiji „ruski jezik nepoznat čak i višim slojevima, a ti slojevi prvenstveno govore francuski. Na Zapadu vi stalno srećete srpske turiste, a kod nas ih ne vidite… Srpska mladež, među njima i knez Milan, vaspitavali su se i vaspitavaju u najvećem broju ne u našim, već u zapadnim školama. Izbor francuske škole za kneza Milana po svemu je značajna činjenica. Da u Srbiji postoji osećanje prema nama, o kome se sada govori, to bi svakako naslednik prestola bio smešten u rusku ustanovu… Tu bi u jednoj od ustanova mogao da nauči, osim nauka zajedničkih celom svetu, naš karakter i običaje i da se zbliži sa nama”.4) Svakako da u skorojevićkoj naravi seljačkih sinova koji su se otisnuli u zapadni svet, izukrštanoj sa levantinskom moralnom nestalnošću koja je stečena tokom godina turskog, ali i mletačkog ropstva, treba tražiti razloge zbog kojih su Srbi druge polovine devetnaestog i prve decenije dvadesetog veka davali prednost zapadom u odnosu na kulturni obrazac pravoslavne Rusije.

Rusija prema Republici Srpskoj u svetlu iskustva iz 1878. g.

Međutim, razloge, ali ne i opravdanje, za ondašnju srpsku vesternizaciju treba tražiti i u ruskom berlinskom porazu iz 1878. godine. Ovako je rezultate Berlinskog kongresa ocenio ondašnji ruski ministar spoljnih poslova – knez Gorčakov.5) Berlinski poraz ne samo da je Rusiju potpuno potisnuo sa Balkana, već ju je prinudio na dugogodišnje paktiranje sa različitim neprijateljima ruske države. Rusija je bila uvedena u začarani iscrpljujući krug nesamostalnog vođenja spoljne politike, a sve u cilju održavanja ravnoteže snaga na starom kontinentu. Najzad je račun za defanzivu na balkanskom geopolitičkom čvorištu, Rusiji ispostavljen u formi rata sa Japanom, Prvog svetskog rata i revolucija.

Careubistvo u Rusiji je ubrzalo Srbijino jugoslovensko opredeljenje, jer više nije mogao da se čuje opominjući glas razuma iz pravoslavnog Carstva, koji je 1915. godine pokazivao da kod „zvanične Rusije postoji potajan razlog” za odbijanje ideje jugoslovenskog ujedinjenja, sadržan u strahu „da Srbija sa katoličkim elementom, od nekoliko miliona, ne izgubi svoj raniji karakter u kome je pravoslavlje bilo glavni faktor”.6) Nezavisno od careubistva, Srbijina elita je u godinama Prvog svetskog rata već odmakla u prihvatanju jugoslovenske ideje kao ploda sveukupne vesternizacije. Njen kriptounijatsku karakter bio je skriven od očiju onih kojima su liberalne vrednosti postale društveni ideali, a pravoslavlje puka običajnost. Ovome je dobrim delom pomogla nejasna i sasvim defanzivna kulturna politika ondašnje ruske države među pravoslavnim narodima.

Pred izborom

Odbrana Republike Srpske od revolucionarno-prevratničkog rušenja bila bi početak novog, ofanzivnog i samosvojnog pravca u razvitku srpskog nacionalnog pokreta. Dalje vođenje tzv. regionalne politike pod evroatlantskim tutorstvom samo bi multiplikovalo one duhovne, biološke i privredne gubitke koje je srpski nacionalni korpus imao tokom trajanja prozapadnog jugoslovenskog eksperimenta. To bi sasvim sigurno dovelo do nestanka značajnog dela srpskog naroda u zapadnim prekodrinskim oblastima. Istovremeno, Rusija bi morala, kao je nedavno istakla J. Guskova, da „Balkan proglasi zonom svojih nacionalnih interesa”.7) Ofanzivnom odbranom srpske prekodrinske državnosti u srcu okupiranog balkanskog raskršća, Rusija relaksira svoje ukrajinsko dvorište od evroatlantskog pritiska.

Istorijsko iskustvo nas uči da je za delotvornost ruske radnje na Balkanu neophodno koliko političko i privredno, toliko i civilizacijsko prisustvo. Da bi se u ovom civilizacijskom susretu braća prepoznala – Srbin treba samo da bude svoj!

_____________________________

1) nspm.rs
2) europa.rs; pobjeda.me
3) M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u Novom veku (1492-1992), Beograd, 2008, str. 299;
4) Moskva-Srbija, Beograd-Rusija=Moskva-Serbiя, Belgrad-Rossiя: dokumenta i materijali=sbornik dokumentov i materialov. Tom. 2, 1804-1878, priređivači, sostaviteli Miroslav Jovanović … (i dr.), Beograd; Moskva, 2011, str. 427;
5) M. Ekmečić, Diplomatske pripreme rata Srbije protiv Turske 1877-1878, Dijalog prošlosti sadašnjosti, Beograd, 2002, str. 193;
6) N. B. Popović, Srbija i carska Rusija, Beograd, 2007, str. 205;
7) koreni.rs

Izvor: Fond Strateške Kulture