Српски избори и нови нацизам

Током холокауста нацисти су практиковали једну посебно мрачну превару, каква је јеврејске жртве геноцида једним делом претварала у „саучеснике“ злочина. Мање-више сви знамо како су нацисти преварно наводили Јевреје у гасне коморе убеђујући их да иду на купање. За ту прилику ангажовани су оркестри састављени од заточених Јевреја, као и шпалири других сужњева који су уз благонаклоно смешкање усмеравали жртве ка „купатилу“. Цивилизацијски просто боли свест о томе како су жртве на известан начин чак срећне улазиле у губилишта, срећне због наде да ће купањем са себе скинути прљавштину, јад и бол. Након помора, „церемонијални извођачи“ били су задужени за онај физички напор уклањања лешева. Јеврејски заточеници ангажовани за реализацију ове монструозне преваре углавном су знали у чему (са)учествују, но кључно питање јесте: шта су могли променити? Појединачно, па чак и колективно, апсолутно ништа!

Међутим, како кажу: искуство није оно шта вам се догодило, него на који начин тако стечено знање примените на будуће сличне ситуације. Јевреји су научили „лекцију“ и одмах поратно створили државу Израел, те убрзо исту претворили у својеврсног репрезента јеврејске оружане моћи. Конкретно, целом свету јасно је поручено да Јевреји убудуће неће у непрегледним колонама „срећни“ одлазити у властито уништење, него да ће се још како борити за опстанак.

Ово сам морао испричати како бих сликовито дочарао властити утисак поводом последњих избора у Србији. Било ми је мучно посматрати како Срби са срећом или усхићењем у колонама чекају прилику за (пре)дуго им ускраћено „купање“. Како наш народ воли помпу, тако је за ову прилику ангажован велики симфонијски оркестар са Александром Вучићем као диригентом. Око колоне поређане су бројне проевропске политичке „снаге“ са задатком да се благонаклоно смешкају жртвама-бирачима и обмањују их да ће им предстојеће „прочишћење“  донети жељену радост. Сви ангажовани актери ове „церемоније“ одлично знају да се на крову „купатила“ налазе „европски господари“, који ће у коначници одлучити да ли ће жртве полити леденом водом или отровом.

Можда ће неко погрешно помислити да постоји сличност између наших и јеврејских актера „церемонија“. Напросто није тако. Јеврејски „музичари“ су на оваква понашања силом терани, и у потпуности су делили судбину свих осталих жртава, док се то на ове наше „симфоничаре“ не може применити. Они уживају у раскоши, обиљу и самодопадности, а у „злочину“ саучествују зарад очувања стеченог хедонизма, зарад богаћења, зарад стицања моћи и утицаја. Управо оваквом поделом друштвених „класа“ долазимо до есенције српских проблема и неизвесне будућности, но задржимо се још мало на проблемима фашизма.

Морам појаснити како имам посебне разлоге због којих не користим термине „профашистички“ или „неофашистички“, иако је могућа њихова адекватна примена у односу на посматране појаве. То напросто не чиним због чињенице да говорим о оном изворишном (етимолошком) појавном облику фашизма/нацизма. Нити су ове антицивилизацијске појаве идејно настале у Италији и Немачкој, нити су њихови родоначелници Мусолини и Хитлер – тек две луде са каквима су се стварни креатори фашизма поиграли као марионетама. Тоталитаризми 20. века, и левачарски и десничарски, осмишљени су у истим центрима моћи западног империјалног капитализма и то, прво, зарад штићења сопствене угрожености од идеја социјалне правде и једнакоправности, а потом у функцији ширења моћи и утицаја. Односно, зарад увек присутног проклетства званог богаћење/стицање, феномена много ближег социо-патолошким манифестацијама поремећаја, него здраворазумском понашању.

Уколико до овог тренутка нисте прекинули читање уз оцену да сам залутао у беспућима симболике упозоравам да „експресно“ прелазим на ововременске прилике и проблеме, односно на објашњење због чега овако грубу симболику примењујем на последње изборе. Желим отворити питање: шта су Срби научили из „искуства“ од чак три геноцида у само једном веку?

„МОСТ ИСТОК-ЗАПАД“ И НАШЕ УСХИЋЕЊЕ ГАСНИМ КОМОРАМА

Често пишем како сам фасциниран са којом лакоћом се колективна свест обликује у функцији аутодеструкције или самоуништења. Фасциниран сам људском наивношћу или, народски речено, глупавошћу. Но, како сам обећао да ћу бити конкретан и ововременски фокусиран одмах ћу прећи на ствар.

Поводом одржавања мистериозног скупа Трилатералне комисије у Београду (2014.) у наш јавни дискурс улази до тада мало позната организација „Мост Исток-Запад“ (East West Bridge), или западнобалкански огранак Трилатерале. Могу разумети да обичном пуку нису познате финансијске манипулације око светских ратова, укључујући и хладноратовски, односно улога центара моћи западног капитализма у крвопролићима величине стотине милиона људи. Но, никако не могу разумети да типови као Ротшилд, Рокфелер, Бжежински, Клинтон, Кисинџер,  „нобеловка „ Олбрајт, Сорош, Волкер, који су се нескривено залагали за разбијање Југославије, за бомбардовања и прогоне наше нејачи, неким „чудом“ постају „цивилизацијске вертикале“ нашој елити. Нећу да прозивам никог, него препоручујем читаоцима да једноставно оду на сајт: http://www.ewb.rs/Default.aspx  и сами прегледају „списак српског срама“!

 И шта су ти Гебелсови следбеници урадили сопственом народу? Замислите, успели су убедити грађане да Србије иде „развојним путем“ јер тако тврде ММФ и Светска банка. Злочиначке организације какве су од настанка до данас беспоштедно нападале и разарале преко стотину држава, а само зарад умоболног богаћења којекаквих Рокфелера и Ротшилда, данас Србији указују који пут је „добар“ за њене грађане и народ. Наши очито добро увежбани „трилатерални моделатори свести“ успевају „економске убице“ представити као веродостојне репрезенте чињеница и показатеља. И антички Рим је према релевантним показатељима био врло богато и развијено друштво, но шта су робови и слободна сиротиња имали од „општег стања“? Или ововременски: шта српски радник има од тога што његов минималац саберу са директоровом платом и израчунају просек по ком оба „живе добро“?

Елем, проблем је у томе што се оваквим манипулацијама не завршавају предизборне преваре наивног пука. Највећа обмана „трилатералца у покушају“ Александра Вучића (како сам га назвао у тексту поводом састанка Трилатерале у Београду) лежи у разлозима расписивања избора. У српском јавном дискурсу се ова превара углавном не помиње, или се тек немушто „замотава“. Треба јасно и гласно рећи: Вучић је одлучио у потпуности реализовати услове ММФ-а у домену отпуштања запослених у јавој управи и предузећима. Неколико десетина хиљада запослених биће у текућој и наредној години једноставно отпуштено и претворено у сиротињу! Да је Вучић прво реализовао ову замисао, па чекао изборе до 2018., доживео би дебакл незамисливих размера, а опозиција би била  ојачана и бројчано и квалитативно. Зато је грађанима продао „шарене лаже“, навео их да подрже његову „политику“, а сад нека чекају да доиста виде за шта су гласали.

Овде очекујем приговоре типа – јавни сектор треба „рационализовати“ (како каже ММФ). Волео бих да ми неко укаже на пример развијене државе која не тавори са прекопотребним запосленицима у јавној сфери, која и поред силних прича о потребама отпуштања не чини управо супротно – запошљава. Разлог томе је врло једноставан. У сфери производње технолошки развој доприноси чињеници да је људски рад све мање потребан. Са друге стране становништво на овој несређеној планети одавно је прешао седам милијарди, чиме је понуда радне снаге досегла прекобројан ниво. Увелико прекобројан! И шта државе чине у погледу амортизовања тог глобалног проблема? Једноставно запошљавају колико год могу, а само како би бар делу популације обезбедиле егзистенцијалну сигурност. И такав тренд биће настављен без обзира на „мишљења“ ММФ-а. Оно на чему је Вучић могао и требао поентирати јесу уштеде у домену расипништва, криминала и корупције, лошег управљања и остало, а отпуштање запослених је последња мера којој треба прибегавати. Ако ништа друго, оно бар због схватања да запослен човек настоји увек конструктивно деловати према друштву, док „беспосленом“ свакакве лудости падају на ум.

Сад, навикао сам говорити оно шта мислим и без обзира на цену истинољубља. Зато ћу објаснити због чега је Рокфелеру, Бжежинском, Сорошу и другим следбеницима ултрафашистичких идеја Трилатерале толико важан аспект ОТПУШТАЊА ЗАПОСЛЕНИХ у јавној управи. Да би схватили есенцију проблема морамо се присетити да поменута господа деценијама уништавају онај по природи ствари најбољи слој друштва – средњу класу, настојећи да свет сведу на господаре и робове, на патриције и плебејце. Осим класичних облика урушавања средње класе ови глобалисти (намесници глобалних господара) примењују један специфичан облик креирања средње класе према њиховим интересима. Оквирно тзв. грчки синдром базира се на вештачкој производњи средње класе из структура државне администрације и јавног сектора. Једно је предње поменуто егзистенцијално збрињавање грађана од стране државе, у односу на сасвим другу појаву у виду додатног ситуирања истих.

Пласирањем наменских кредита и кроз наметање „загарантованих права“ јавном сектору обезбеђни су врло солидни животни услови, односно статус средње класе. Но, ту говоримо о „послушничкој“ средњој класи, каква се задовољава незаслуженим примањима и бежи од сваке примисли тражења социјалне правде. Таква „средња класа“ је лојална и према владајућој елити државе и према глобалним господарима. Или, боље речено, према „колонијалним намесницима“ (државна „власт“) и врховним колонизаторима. Актуелни проблем лежи у томе што је неко време Трилатералцима одговарао раст и развој овакве друштвене квазикласе, док је уништаван онај стварни средњи сталеж. Иначе, морамо знати како се квалитет средње класе примарно мери по степену (не)зависности исте од владајуће класе. Дакле, кад су средњу класу у максималној мери преобликовали у своје безумне послушнике елитистички или владарски кругови настоје смањити прекобројан број тих „послушника“. Циљ је задржати само оне најоданије, најбезобзирније и најнечовечније представнике „средње класе“, а како би исти робље прогонили управо како господари кажу. Значи, основни циљ је подела човечанства на  „патриције“ и њихове „привилеговане слуге“, на једној страни, те „плебејце“ или модерне робове на другој.

Елем, ако је неко помислио да је овакав црни сценарио нешто најгоре шта нас може, и веројатно и хоће,  задесити – тај се преварио. Есенцијални проблем са позиције трилатералних господара јесте прекобројност радне снаге, робља, плебејаца, раје или како вам драго да назовете сиротињу. Пројекције Трилатерале, Билдерберговаца и сличних фашистоидних организација иду максимално до „златне милијарде“ – броја становника који треба да запоседа нашу планету. Преосталих преко шест милијарди они посматрају као непотребан и бескористан терет, чак као штеточине. Тај, по њима, слој „мање вредних“ се множи, загађује планету, црпи природне ресурсе и укупно угрожава опстанак људске расе. И шта је преостало „забринутим“ Рокфелерима и Ротшилдима, него да се  овог „терета“ и извора опасности реше историјски опробаним нацистичким манирима.

Један од увек ефикасних начина елиминације вишка живља су ратови. Зар нас чуди чињеница да кроз целокупну историју нисмо имали у једном тренутку више ескалираних оружаних сукоба или жаришта ескалације, неголи је то данас? Дуго сам грешио у премиси да ће Трећи светски рат ићи по матрици претходна два: завади наивне будалет да се туку до изнемоглости, а потом их ОКОНЧАЊЕМ СУКОБА окупирај. Овога пута, бојим се, матрица биће нешто другачија: Сједињене Државе и „НАТО јастребови“ производиће ратове и крвопролића широм планете, те исте одржавати до потпуног истребљења зараћених народа и држава (нормално уз увек присутна бомбардовања). Једино је важно простор „златне милијарде“ херметички затворити и заштитити од „туђих ратова“, док се ови „мање вриједни“ међусобно не истребе. Уз ратове обично иду глад, болести (и класичне и ове „мистериозне“), лудило и аутодеструкција – значи све претпоставке геноцида (ПлебисЦИД) су испуњене.

Овде морам поменути још једну глобалну опасност, можда чак тежу од ратова, глади и болести. Мислим на урбанизацију! Знам да је о урбанизацији изречено небројено дефиниција, но, морам и ја дати своју: Урбанизација представља процес одвајања људске популације од природних ресурса. Природа сама себе никада неће уништити, па чак ни на било какав начин себе угрозити. Једина опасност по природу и, још важније, по природне ресурсе јесте човек и само због тога „креатори глобалне будућности“ настоје људе одвојити од природних извора, те сместити у мегаполисе или модерне концентрационе логоре. Сви то гледамо, али само ретки доиста виде да се светска популације све више концентрише на неколико стотина локалитета. Просто је фасцинантно како људи у тим „кошницама“ добијају брже и бар наоко квалитетније месо, паприке или јабуке од оних „блесавих рођака“ који су остали у руралним срединама и то сами производе. Но, „идилу“ квари једна неспорна чињеница: апсолутно сви канали и средства снабдевања урбаних логора су под контролом глобалних господара, односно њихових оперативних „елита“. Створене су све потребне претпоставке за реализацију УРБИЦИДА, и само је питање одлуке кад ће замишљено бити реализовано.

Са позиције стварања претпоставки урбицида можемо посматрати и потезе „великог симфоничара“ Вучића у погледу нпр. пројекта „Београд на води“. Једна прича је уређивање корита река у функцији угођаја и развоја туризма, но то напросто морамо одвојити од изградње нових стамбених јединица намењених даљој урбанизацији Србије. Када томе додамо чињеницу да је у бесцење продато на хиљаде хектара најбоље војвођанске земље, онда се озбиљно морамо забринути над „идејама“ власти. Можда је такво понашање „економски рационално“ са позиције вредности какве промовишу Трилатералци, али са позиције обезбеђивања елементарних људских потреба реч је о ноторној будалаштини.

На крају, морам истаћи једну истину коју „трилатералац у покушају“ Вучић никада неће изговорити. Глобалисти би одавно започели свођење човечанства на ниво „златне милијарде“, али им Словени чине „озбиљне проблеме“. Бжежински, водећи идеолог Трилатерале, је недвосмислнен – немају Слoвени право на толике територије и природна богатства. Но, како им то отети? Крајем прошлог века јесте начињен озбиљн продор на славенске просторе, али је Русија остала довољно моћна да заштити себе и своје окружење. Могли би нпр. Словене увести у ту фамозну „милијарду“, али нацисти (они изворно-острвски, а не континентални) то напросто не желе. Уз то, код Словена нешто теже иду широко распрострањене манипулације колективним идентитетом, урбанизацијом, гетоизацијом, социо-патологијом и др. То не значи да опште слуђивање није захватило и словенске просторе и популацију, него напросто да то не иде жељеном динамиком. У односу на поједине словенске категорије, попут руске, те монструозне пројекције будућности готово да никако не пролазе.

Елем, управо због проблема на руској страни Трилатералци су се посебно посветили српској заједници. Имају Срби ту и реалну и симболичку важност унутар славенског корпуса народа. Примера ради, кад су остали словенски народи видели шта 90-их ултрафашисти чине Србима једноствано су се одлучили на самопокоравање или самоколонизовање у односу на нове господаре. Због такве симболике важно је прво Србе убедити да са усхићењем и уз симпфонијски оркестар уђу у „купатило“, а какво их тамо „прочишћење“ чека – одлучиће нацисти!

Радове овог аутора можете пратити и на његовом блогу, на адреси: http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина