Српски пијемонт – Западни Балкан (1)

Иако је још увек превише рано изрицати коначне судове о стварним узроцима и последицама крвавог распада Југославије, тим пре што у историјском смислу овај процес још увек није окончан, евидентно је да је он српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања. Без обзира што се југословенском пројекту од самог почетка, са српске стране, имало шта приговорити он је све српске етничке просторе сместио у једну државу и то је његов највећи квалитет. Распадом Југославије и исцртавањем нових граница на Балкану, као и евидентним несналажањем тадашње српске интелектуалне, политичке и војне елите да у том процесу заштити легитимне националне интересе, српски корпус нашао се развејан у четри нове државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области. При томе, једино у БиХ, кроз Републику Српску, Срби могу остварити задовољавајући степен људских и националних права, као и основне облике националног и верског организовања.

Ситуацију додатно компликује чињеница да данашња Србија, као матична држава српског народа, не показује институционални интерес чак ни за положај својих сународника који живе на територији бивше СФРЈ а камоли иницијативе за њихово чвршће повезивање са матицом у оквиру могућности које пружа међународно право. Укидањем Министарства за дијаспору, наводно ради уштеда у буџету, садашња српска влада показала је крајњу националну некомпетентност, неодговорност и одсуство било какве визије у решавању, разбијањем Југославије, изнова актуелизованог српског националног питања.

У таквој ситуацији, неодговорне изјаве евро-атлантских лобиста да ће се ово питање решити само од себе уласком у ЕУ, баш као и утопистичко веровање да ће га решити Путинова Русија, имају дневно политички карактер и пре указују на потпуну незрелост новокомпоноване политичке елите, него на било какво реално сагледавање изузетно сложене ситуације у којој се налази српски национални корпус. У том смислу пристанак на пасивност и само-маргинализацију српских инстелектуалних институција попут САНУ, или Друштва књижевнка Србије, које су некада биле носилац и заштитник српских националних идеја, додатно отежава сагледавање овог проблема на прави начин. Са једне стране, жигосани од носилаца агресивне евро-атлантске пропаганде и плаћених квази-интелектуалаца анти-српског НВО сектора, као носиоци велико-српских претензија, због садржаја тзв. „Меморандума“, а с друге изложени друштвеном сиромаштву које спутава могућности за научни рад, ове институције не показују ни ентузијазам ни вољу да своје потенцијале усмере у пројекте који би иницирали озбиљан приступ решавању српског националног питања након распада Југославије. Поражавајућа је, али непобитна, чињеница да српска држава у овом тренутку не финансира ни један озбиљан национални пројекат који би се бавио овом проблематиком. А без таквих пројеката сигурно неће бити ни развоја адекватних идеја, ни неопходних друштвених иницијатива у овом смеру, па ће пророчанство Слободана Милошевића, дато у његовом последњем јавном наступу, да српски народ чека судбина европских Курда, постатајати све реалнија политичка визија.

На срећу, у Републици Српској постоји много боља друштвена клима и знатно развијенија свест (обликована деловањем мреже патриотских медија које предводи ВИКОМ РТВ – Бањалука) о потреби нових иницијатива и пројеката који ће водити свеобухватном решавању српског националног питања.

Постоје и конкретни пројекти о којима јавност у Србији зна релативно мало, пре свега због програмске незаинтересованости српских медија за озбиљну националну проблематику, али и због подељености и неадекватног коришћења потенцијала патриотског дискурса у Србији.

ЦЕОПОМ-Истина ће отварањем фељтонског серијала „Српски пројекти за XXI век“ представити неке од ових пројеката и људе који стоје иза њих. Сматрамо веома битним да Срби који живе на српским етничким просторима бивше СФРЈ, а који у овом тренутку нису адекватно повезани, знају да постоје иницијативе да се њихов положај унапреди и међусобне везе ојачају, као први корак ка стратешком циљу, а то је стабилно и праведно решавање српског националног питања.

Први пројекат који ћемо Вам представити фељтоном у неколико наставака је „Српски пијемонт – Западни Балкан“ који представља како прву конкретну иницијативу у овом смислу, тако и амбициозан захват са конкретном и одговорном визијом.

Српски пијемонт – Западни Балкан

Свакако да није превише захвално дефиницијама омеђити један овако широк и амбициозан пројекат, али са друге стране таква одређења су неопходна како би се он приближио широј јавности којој је и намењен. У том смислу Српски пијемонт могли би укратко представити као иницијативу за формирање и имплементацију стратегије која има за циљ да омогући бољу сарадњу и обједињавање укупног српског националног, пословног, духовног, културног и територијалног потенцијала на Балкану, а у оквиру легалних решења заснованим на могућностима које допушта међународно право, посебно у области регионалног развоја и сарадње.

Иницијатива за овај пројекат датира још из 2008. године, од групе српских патриотски оријентисаних интелектуалаца и организација које су радиле на формирању и имплементацији стратегије „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, документа који је непознат широј јавности, али који је битно утицао на заустављање, по жељи Запада, отпочетог преноса ингеренција и овлаштења Републике Српске на БиХ, као и заокружење српског ентитета у БиХ какав данас имамо. (О том документу екслузивно ће бити речи у једном од наставака овог фељтона).

Идејни творац овог пројекта и председник Иницијативног одбора је: Академик Проф. Др Винко Перић (http://www.vinkoperic.com), као председник Удружења приватних послодаваца РС, коме су у обликовању и разради концепта помагали Центар за стратешка истраживања националне безбедности ЦЕСНА-Б, Београд (директор Академик Проф. др Слободан Нешковић, Академик Проф. Др Раде Биочанин), и Европски дефендологија центар из Бања Луке (Председник Проф. др Душко Вејновић), који су чинили иницијативни одбор, а подршку пројекту временом је дао велики број патриотских институција, НВО организација, Академија, Академика, научних радника и грађана са расцепканих територија Српског националног корпуса, који се континуирано придружују овој идеји.

Крајем новембра, тачније 30.11.2013 године, Српски пијемонт – Западни Балкан организовао је у Градишци, на Сави изузетно успелу „Прву међународну научно-стручну конференцију другог привредног и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“, на којој је учешће узело више од 50 еминентних научних радника, академика, професора факултета, доктора наука и врхунских привредних стручњака патриотске оријентације, а коју је отворио господин Емил Влајки, потпредседник РС. Ова конференција, генерално посвећена проналажењу модалитета за што чвршће културно, привредно, научно и свако друго повезивање Срба на расцепканом етничком простору у оквиру постојећих могућности, потврдила је значај и потенцијале овог пројекта у тренутку када се званична политика ове теме дотиче само декларативно и то једино у изборним кампањама. Ток и закључке овог скупа детаљније ћемо представити у наставку овог фељтона, а за почетак је довољно рећи да су дискусије и приложени радови јасно потврдили сву неопходност и сврсисходност пројекта какав је Српски пијемонт – Западни Балкан.

Шта је заправо Српски пијемонт – Западни Балкан

Како смо већ нагласили, идеја водиља овог пројекта је формулисање одрживе стратегије која ће осветлити пут изградњи што чвршћих веза расцепканог српског националног корпуса и стварање услова за што већи степен њиховог поновног уједињења. Легалитет и легимитет овој идеји носиоци пројекта налазе у природној и вечитој тежњи сваког народа на свету да живи у заједништву, као и чињеници да је насилним разбијањем Југославије то право српском народу одузето. Ниједно решење које ово не уважава не може се сматрати праведним, па самим тим ни трајно прихватљивим.

У вези с тим неопходно је подсетити шта заправо значи појам „Српски пијемонт“. Сама реч „Пијемонт“ уствари је назив италијанске краљевине Сардиније, која је половином 19. века као најразвијенија италијанска државица покренула романтичарски процес уједињења Италије у једну нацију. Тај процес је успешно окончан и око Пијемонта као средишта створени су савремена италијанска држава и нација. Од тада се реч „Пијемонт“, у преносном смислу, користи да означи средиште (жариште) око кога се окупљају носиоци борбе за ослобођење или реализацију неких друштвених идеја и јавних делатности. Како је у то време тадашња Кнежевина Србија покушавала да спроведе сличан пројекат (нажалост не са таквим успехом), понегде је називана је „српским Пијемонтом“.

Очигледно да носиоци ове иницијативе, као и не мали број патриотских снага и интелектуалаца у Србији, сматра да улогу „Српског пијемонта“ у савременим условима може одиграти само Република Српска, па отуда назив и седиште самог пројекта.

Свесни сложености својих циљева и осетљивости политичког и историјског тренутка Српски пијемонт – Западни Балкан у садашњој фази предвиђа рад на следећем:

• свеобухватна анализа ситуације у којој се српски народ нашао након распада Југославије и формирања неколико нових држава на српском етничком простору, са посебним освртом на стање људских, социјалних, верских, политичких и других права Срба у региону западног Балкана и перспективама развоја у садашњим околностима
• пажљиво утврђивање (и дефинисање) потенцијала и могућности који могу бити коришћени за јачање привредних, културних, образовних, спортских и других веза међу постојећим српским ентитетима у региону
• коришћење искустава старих европских народа (Енглези, Французи, Немци) у приступу решавању националног питања и њиховом профилисању као нација, као и искуства савремене руске државне националне мисли
• пажљиво проучавање прописа о регионализацији и регионалном повезивању, (паралелним везама и сл.), које предвиђа међународно право и законодавство држава насталих разбијањем Југославије, будући да они дају правни основ за далеко већи степен, пре свега привредне и културне, повезаности српског етноса од оног који се данас остварује
• Константно омасовљавање и приступање патриотских НВО организација, институција и појединаца
• Усклађивање програмских и развојних докумената (Програма, Статута, пословника итд.) са напред наведеним како би се легално деловало на целом простору Западног Балкана
• разобличење метода и поступака којима се константно (већ вековима) изнова подстичу поделе у српском националном бићу и константан рад на брисању идеолошких, обичајних и других, вештачки изазваних, разлика на којима се те поделе заснивају и то кроз тзв. „позитиван приступ“ који подразумева афирмисање етничког заједништва и духовног јединства српског народа
• конкретно дефинисање основних циљева и њихову класификацију према рочности и доступности остварења на краткорочне, средњорочне и дугорочне
• постепени развој неопходне организационе инфраструктуре за деловање на простору Западног Балкана и промоцију идеја и циљева пројекта на свим просторима насељеним српском популацијом
• лобирање идеја пројекта у целом свету, а посебно према српској дијаспори
• остале активности везане за развој и реализацију циљева пројекта.

Нарочита пажња у овој фази посвећује се историјској димензији, односно пажљивом проучавању, упоредној анализи и изналажењу заједничких именитеља у докуменатима и пројектима који су се бавили овим питањима у ближој и даљој историји:

1. Начертаније (Илија Гарашанин)
2. Краљевинa Југославијa
3. СФРЈ (Титовa Југославијa)
4. СР Југославијa (тзв. Милошевићева Југославија)
5. Меморандум САНУ
6. Велика Србија – (Шешељ)
7. Беранска декарација (Деретић)
8. Српски пијемонт – (Перић)
9. Остали мање познати документи (као УСК – Парошког и други)

Пажљивим уочавањем сличности и разлика међу овим документима и пројектима у односу на природну тежњу српског народа да живи у заједништву, или бар чврсто материјално и духовно повезан, жели се избећи понављање историјских грешака, а њихово сагледавање кроз призму садашњег историјског тренутка и околности, посебно у односу на савремене глобалистичке процесе, омогућиће профилисање избалансиране али бескомпромисне националне стратегије какву жели створити Српски Пијемонт – Западни Балкан.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина