Српски пијемонт – Западни Балкан (3)

Распадом Југославије и исцртавањем нових граница на Балкану, српски национални корпус нашао се развејан у четри нове балканске државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег територијалног уситњавања кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области, а читав процес праћен је опасним продубљивањем идеолошких, економских, социјалних о других српско-српских подела.

У недостатку целовите националне стратегије која би одговорила на ове историјске изазове ЦЕОПОМ-Истина ће отварањем фељтонског серијала „Српски пројекти за XXI век“ представити неке од иницијатива и пројеката који, у овим тешким временима, имају амбицију да се позабаве актуелним стањем српског национа и покрену процесе за јачање српско-српских веза на Западном Балкану. Сматрамо веома битним да Срби који живе на српским етничким просторима бивше СФРЈ, а који у овом тренутку нису адекватно повезани, знају да постоје иницијативе да се њихов положај унапреди и међусобне везе ојачају, као први корак ка стратешком циљу, а то је стабилно и праведно решавање српског националног питања.

Први пројекат који ћемо Вам представити фељтоном у неколико наставака је „Српски пијемонт – Западни Балкан“ који представља како прву конкретну иницијативу у овом смислу, тако и амбициозан захват са конкретном и одговорном визијом.

Српски пијемонт-Западни Балкан и српске поделе

Емпиријски повезујући вековна историјска искуства српског народа са догађањима која су пратила крвави распад Југославије као његове заједничке државе, академско језгро пројекта Српски пијемонт-Западни Балкан, предвођено проф. др Винком Перићем, са жаљењем истиче да је склоност српског народа ка поделама по разним основама једна од негативних историјских константи која прати вековно битисање Срба на овим просторима. Оно што обично називамо „традиционалном српском неслогом“ имало је, кроз историју, за последицу пропаст многих национално важних државних пројеката и друштвених иницијатива, а негативно је утицало и на способност српског народа да успешно промовише и брани своје легитимне националне интересе.

Отуда Српски пијемонт-Западни Балкан сматра да је константна борба за превазилажење српско-српских подела, као и афирмација јединства српског националног бића основни услов не само за реализацију националних идеја и пројеката, већ и за опстанак српског народа у целини. Свест о томе мора бити присутна на свим просторима Западног Балкана етнички насељених Србима, утолико пре што је данас препознатљиво да се многе од тих подела иницирају, обликују и усмеравају у страним центрима моћи као део деценијских геостратешких пројеката.

Иако нема аспирација да улази у активне политичке сфере Српски пијемонт ће се у оквиру својих активности трудити да актерима политичког живота на српском етничком простору, без обзира да ли припадају власти или опозицији, константно указује на потребу борбе против подела и значају јачања свесрпског јединства, јер се стиче утисак да политичке елите не само да не чине довољно на превазилажењу постојећих подела, већ их често и саме подстичу зарад политичких или материјалних интереса.

Поред актера у политичком животу значајну улогу у превазилажењу српских подела и подизању свести о потреби националног јединства имају Српска Православна Црква, српска дијаспора и краљевска породица.

Од када је 1219 године, српска црква добила аутокефалност и достојанство Архиепископије, а Свети Сава од стране цариградског патријарха (Манојла I) рукоположен за „архиепископа српских и приморских земаља“, СПЦ постаје стожер духовног јединства српског народа, чувар традиције и саставни део националног идентитета. Отуда су они који су имали за циљ овладавање и контролу над српским етничким простором увек на мети имали и Српску Цркву, која је ширећи јединство у православној вери, била не само центар духовности већ и извор националне регенерације кроз векове искушења у којима је српски народ бранио или изнова освајао своју слободу и национално достојанство. У том смислу СПЦ је увек делила судбину свог народа, сва његова страдања и искушења, а тако је и данас када се СПЦ суочава са бројним нападима, од рушења верских и сакралних објеката, преко физичког прогањања свештенства и верника, све до покушаја мењања канонских начела и изазивања раскола унутар Цркве.

Српски пијемонт – Западни Балкан посебно опасним сматра покушаје политизације Цркве од стране појединих политичких структура које своје одлуке покушавају да „покрију“ црквеним ауторитетом. Ово представља додатни притисак на СПЦ који за последицу може имати слабљење њене духовне снаге и моралног кредибилитета, па Српски пијемонт верује да ће црквени великодостојници изнаћи начин да се одупру оваквим притисцима и да ће СПЦ остати да буде оно што је била вековима – извор духовног јединства и националне регенерације српског народа без обзира где он живео и са каквим се тешкоћама сусретао.

Без обзира што подаци о броју српске дијаспоре варирају у зависности од методологије и приступа овом питању, може се као прилично поузданим оматрати податак да број Срба који живи ван српских етничких простора износи преко 4 милиона. (податак који даје Википедија је од 4,5 до 5,5 милиона). Догађаји током 90-тих, а посебно током бомбрдовања СР Југославије, показали су да они представљају значајну снагу и патриотски ресурс на који се српске земље могу ослонити, посебно у случају спровођења националних пројеката. Њихове организације и удружења у многим земљама имају значајан лобистички, па чак и политички утицај и свакако могу бити снажан промотер борбе против подела у српском народу и неопходности јачања српско-српских веза на свим нивоима. Неке од организација српске дијаспоре западних земаља већ су приступиле пројекту Српски пијемонт – Западни Балкан, неке су у фази приступања а пројекат остаје отворен и за све остале које садашње стање српског националног корпуса не сматрају коначним.

Иако Србија већ више деценија функционише као република, идеја монархије као друштвеног уређења које би боље погодовало заштити српских националних интереса још увек живи код дела српске популације и у неким интелекуалним круговима. Током деведесетих година прошлог века, у време формирања вишестраначја у Србији, монархизам је био саставни део политичких програма неколико утицајних политичких партија, а од 2001. године када је тадашња влада СР Југославије вратила у посед династије Карађорђевић „Бели Двор“, престолонаследник Александар II са породицом стално је настањен у Србији. Будући да је судбина породице Карађорђевић након успостављања комунистичког режима у Југославији била узрок бројних подела у српском народу, баш као и историјиски однос двеју српских краљевских династија (Карађорђевића и Обреновића), то садашње друштвене активности српског престолонаследника могу значајно допринети превазилажењу подела у српском националном корпусу.

У том смислу свакако треба поздравити присуство престолонаследника Александра II Карађорђевића и његове супруге Катарине на обележавању 110 година од убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, као и остале друштвене и хуманитарне активности које воде превазилажењу ових историјских подела, чије се последице и данас осећају у српској националној свести.

Такође, Српски пијемонт верује да српска краљевска династија, захваљујући добрим везама са европским племством, може значајно помоћи међународној популаризацији идеје о неопходности јачања српско-српских веза на простору Западног Балкана.

Рехабилитација генерала Драже Михаиловића и српско-српско помирење

Када се говори о српским поделама свакако се не може заобићи она која већ деценијама оптерећује српско национално биће а настала је као плод политичких манипулација Титовог режима везаних за историјски третман равногорског покрета и трагичну судбину генерала Драже Михаиловића, команданта Краљевске војске у Отаџбини током II светског рата.

Ничим не умањујући антифашистички карактер Титовог партизанског покрета мора се истаћи да и немачки и савезнички извори указују на чињеницу да су до краја 1943. године равногорци а не партизани били главна опасност по немачку окупациону силу на територији Србије. Ипак, у расплету југословенске ратне драме, захваљујући закулисним политичким играма пре свега Енглеза, Дража Михаиловић је гурнут на маргине борбе за ослобођење од нацизма, а затим и препуштен комунистима који су га прогласили за колаборационисту, ухапсили и након суђења по кратком поступку стрељали.

Током судског поступка (1), који је био само егзекуциона фарса, генерал Михаиловић је био проглашен кривим за 8 од 47 тачака оптужнице и осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је изречена 15. а извршена 17. јула 1946. године, што најбоље говори о суштини тог процеса. Гроб генерала Михаиловића и данас је непознат.

Трагична судбина генарала Драже условила је озбиљне поделе у српском народу, нарочито након што су га 1948, за заслуге у борби против фашизма и спасавању америчких пилота, САД одликовале орденом Легија заслуга првог степена, што је највиши амерички орден намењен странцима. Говорећи о њему Владика Николај Велимировић је у храму Христовог васкрсења у Чикагу 18.јула.1954. рекао: „Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“ (2)

Након ступања на снагу Закона о рехабилитацији 2006. године, Војислав Михаиловић, унук генерала Драже, поднео је захтев за његову рехабилитацију, спорећи ток и правичност судског поступка. Захтев су, 26. фебруара 2009. године, подржали Српска либерална странка (предвођена академиком Костом Чавошким), Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, и професорка међународног права др Смиља Аврамов.

Након вишегодишњег процеса трочлано Веће Вишег суда у Београду 15.05.2015. је објавило да је поништена пресуда Врховног Суда ФНРЈ од 15.07.1946. године која се односи на Михаиловића, као и да су ништавне све њене правне последице. Током свог рада на овом предмету Судско веће је непобитно утврдило да Михаиловић није имао правично суђење, како по данашњим тако и по ондашњим стандардима, а у образложењу свог става позвало се на низ чињеница од којих наводимо следеће:

• Михаиловићу је било ускраћено право на браниоца током истражног поступка, а браниоце је први пут видео четри дана пре подизања оптужнице
• Током суђења браниоци су са окривљеним могли разговарати само пет пута
• Осуђени није имао право на жалбу, већ само на Молбу за помиловање, а стрељан је само два дана након изрицања пресуде
• Политбиро КПЈ, као највиши партијски орган одлучивао је да ли ће суђење бити јавно или тајно, а високи партијски функционери Ђилас и Ранковић директно су се мешали у рад тужилаштва које је заступао Милош Минић комуниста и Титов сарадник
• Суђење се одвијало у неразумно кратком року, а у поступку је коришћено мноштво фалсификованих доказа

Иако је Судско веће Вишег суда у образложењу посебно нагласило да се није бавило утврђивањем чињеница и извођењем закључака да ли је Драгољуб Михаиловић био ратни злочинац или не већ, сходно Закону о рехабилитацији, само оценом правичности судског поступка и његове политичке обојености, реакције српске јавности на ову одлуку још једном су показале да је трагична судбина генарала Михаиловића била узрок озбиљне поларизације у српском народу која је временом попримила размере идеолошког сукоба.

У том смислу Српски пијемонт-Западни Балкан сматра да одлука о рехабилитацији генерала Михаиловића представља историјску прилику за превазилажење једне од најдубљијих подела која је деценијама разједала српско национално биће. Проглашавање генерала Михаиловића за сарадника окупатора из идеолошких разлога није нанело неправду и штету само њему и равногорском покрету, већ и читавом српском народу, јер је правило лажну равнотежу између Срба и неких других народа у окружењу који су фашизам прихватили као идеологију и по том основу формирали своје марионетске државе и режиме.

Српски народ може и мора бити поносан на чињеницу да је током Другог светског рата имао два аутохтона анти-фашистичка покрета (равногорски и партизански) која су се, иако идеолошки међусобно супростављена, борила против нацистичке окупације. То показује да српски народ никада није прихватио ни фашистичку окупацију, нити њихову идеологију, што је заједнички именитељ равногорског и партизанског покрета. На томе треба градити јединство а не поделе једног народа, а одлука о рехабилитацији генерала Михаиловића ствара и формални основ за такав приступ.

У том погледу Српски пијемонт подржава став СПЦ који је изрекао патријарх Иринеј да рехабилитација може имати огроман значај за српски народ, јер може ставити тачку на идеолошке поделе Срба на четнике и партизане. „Време је да историју препустимо историчарима, а да српски народ престане да се дели само на основу тога ко је некад којим путем пошао“ – поручио је српски патријарх (3). Заиста!

_______________________________
Одреднице:

(1) – Званичан назив процеса био је „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)“

(2) – Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац, стр. 76

(3) – http://nedeljnik.co.rs/sr/2015/05/14/dnevni-magazin/patrijarh-srpski-irinej-istina-o-dra%C5%BEi-je-spora-ali-dosti%C5%BEna

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

1 Коментара на Српски пијемонт – Западни Балкан (3)