Српски пијемонт – Западни Балкан (4) – Перић интервју

Распадом Југославије и исцртавањем нових граница на Балкану, српски национални корпус нашао се развејан у четри нове балканске државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег територијалног уситњавања кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области, а читав процес праћен је опасним продубљивањем идеолошких, економских, социјалних о других српско-српских подела.

У недостатку целовите националне стратегије која би одговорила на ове историјске изазове ЦЕОПОМ-Истина ће отварањем фељтонског серијала „Српски пројекти за XXI век“ представити неке од иницијатива и пројеката који, у овим тешким временима, имају амбицију да се позабаве актуелним стањем српског национа и покрену процесе за јачање српско-српских веза на Западном Балкану. Сматрамо веома битним да Срби који живе на српским етничким просторима бивше СФРЈ, а који у овом тренутку нису адекватно повезани, знају да постоје иницијативе да се њихов положај унапреди и међусобне везе ојачају, као први корак ка стратешком циљу, а то је стабилно и праведно решавање српског националног питања.

Овај серијал започели смо представљањем пројекта Српски пијемонт – Западни Балкан, а четврти наставак фељтона који о њему говори биће интервју са идејним творцем и председником иницијативног одбора овог пројекта, проф. др Винком Перићем, академиком, човеком ипресивне биографије и огромне радне енергије. Због начина на који ЦЕОПОМ ради интервјуе и професорове заузетости која захтева брижљиво планирање сатнице обавеза, интервју смо радили из два дела, током професорових радних путовања по Србији.

Први пут, приликом његовог одласка из Београда за Врњачку Бању, где је излагао научни рад на V Међународној конференцији ЕМоНТ 2015 (5th „INTERNATIONAL CONFERENCE – „Economics and Management-Based on New Technologies“- EMoNT 2015, Vrnjačka Banja, Srbija, 18-21 Juna 2015.), а други пут, по повратку са завршне свечаности манифестације „IV MEĐUNARODNI BUSINESS SAMIT“, одржаној такође у Врњачкој Бањи, чији га је стручни колегијум 26.06.2015. прогласио за „Личност године у економској дипломатији Западног Балкана и Југоисточне Европе“, доделивши му спецајални „GRAND PRIX“ ове манифестације.

Академик проф.доц. др Винко Перић рођен је 16.05.1953. године у Оправдићима-Кравице, општина Братунац, од оца Божидара и мајке Милеве Перић (рођене Обачкић). Као и већина младих надарених људи пониклих из радничке породице у СФРЈ едукује се уз рад, а пословну каријеру почиње у тадашњем гиганту југословенске електронске индустрије „ЕИ Ниш“.

Пословна предузимљивост, иновативност и визионарство чини да паралелно са пословним активностима у државном и друштвеном сектору у тадашњој Југославији, још 80-тих година прошлог века, оснива и своју приватну фирму („VICOM“ Gsm. Bh – Беч) у Аустрији, освајајући европске принципе и методе пословања чиме се стручно, пословно и научно прилагођава надолазећим eвропским трендовима и неминовним транзиционим променама и интеграцијама на овим просторима.

Почетком деведесетих, када се практично отвара и демократизује крути привредни систем социјалистичке Југославије, стварањем услова за равноправни третман приватног капитала и иницијатива, Винко Перић отвара једну од првих приватних холдинг компанија (ВИКОМ) на овим просторима са преко 40 самосталних, деоничарских и акционарских друштава у свом саставу (тзв фирме „ћерке“), лоцираних на целој територији Југославије.

За сво то време он се константно стручно и научно мултидисциплинарно едукује, оргинално повезујући различите области својих интересовања у смисаону едукативну целину. Током 1986 постаје машински инжењер, 1994. завршава немачки језик, а 2002. на Универзитету за „Мир и развој“ Уједињених Нација „ЕЦПД“ у Београду, успешно брани магистарску тезу “Модел локалне ТВ станице у тржишним условима“, након чега се посвећује истраживањима везујући области медија и безбедности. У јулу 2013. на Интернационалном универзитету у Брчком успешно брани Докторску дисертацију „Медији и комуникације у функцији заштите и унапређења еколошке безбедности“. Непосредно након тога на Интернационалном универзитету у Брчком-Дистрикт постаје доцент-професор за научну област „Безбедност у медијима и комуникацијама“.

У 2010. години постао је члан Руске Међународне Академије „Internationals ACADEMY of authors OFSCIENTIEIC DISCOVERIES AND INVENTIONS“ а, 2011. Редовни члан „Српске краљевске асоцијације Академика иноватора и научника“ (СКАИН) Београд, Србија. Активни је учесник и излагач на преко 100 научних и стручних специјализација, конгреса, конференција, симпозијума, предавања, семинара, округлих столова и скупова у земљи и иностранству, а био је више пута организатор и члан oрганизационих и научних одбора. Објавио је близу 60 научно-стручних радова, монографија (аутор-коаутор) од научног, националног и међународног значаја, а ради и на пар књига чији је циљ да његове научне и друштвене птојекте популарним језиком представи ширем аудиторијуму.

Његове главне пословне активности данас усмерене су на медије, будући да успешно води две сопствене дигиталне ТВ мреже које можете видети у целом свету (ВИКОМ) као и две радио мреже (ВИКОМ Радио и ПЛАВИ Радио).

У друштвеном и политичком ангажовању професор Перић је такође изузетно активан, продуктиван и коректан. Не крије своја патриотска опредељења и посвећеност опстанку Републике Српске, уз дужно поштовање изворних европских вредности и свих народа и вероисповести у окружењу. У том смислу успешно води или координира неколико организација и институција:

• Председник је асоцијације „Приватних послодаваца Републике Српске“,
• Председник председништва „Српске напредне странке Републике Српске“ основане 1997.године
• Помоћник Директора „Центра за стратешка истраживања националне безбедности ЦЕСНА – Б“ Београд и шеф канцеларије за Републику Српску,
• Председник Иницијативног одбора за оснивање НВО асоцијације „Српски Пијемонт – Западни Балкан“

Будући да је биографија господина Перића заиста импресивна, ми смо овде изнели само онај део који ће Вам створити потпунију слику о њему као идејном творцу пројекта Српски пијемонт – Западни Балкан, као теми нашег фељтона. Његову целовиту биографију можете погледати на интернет адреси http://www.vinkoperic.com/lang_sr/biografija.php.

Професора Перића срећемо први пут на тераси београдског хотела „Москва“, а одаје утисак човека који зна шта жели и како да то оствари. Иако као саговорник делује природно и опуштено брзо схватите да познаје елементе контроле комуникације и да га не можете испровоцирати да каже нешто што не жели. Неспорно је образован, али оно што посебно фасцинира је смисао за практичност и огромно искуство.

Професоре Перићу, припремајући се за овај разговор пажљиво сам проучавао, па и проверавао Вашу богату биографију, како бих што боље сагледао везе између различитих периода вашег живота са оним што данас радите, између различитих области интересовања и професионалних постигнућа која сте остварили. И морам рећи да сам фасциниран не само тиме што сте постигли, већ и начином на који то чините. У време када се све специјализује и експертизује ви промовишете мултидисциплинарност појединца у научном приступу и принципу. У тренутку када многи праве новац и каријере професионално се стидећи што су Срби ви храбро покрећете пројекат какав је Српски пијемонт. Док неки руше Српску како би се додворили Западу, ви је отворено браните иако немате ништа против Запада, а тамо Вас у академским круговима више уважавају и чешће зову него многе који им се отворено нуде. Како успевате да ходајући „путем којим се ређе иде“ будете лично и професионално успепшни?

Ово дуго питање спада у она која у суштини имају једноставан одговор. Верујем у оно што радим! Зато ПУТ којим идем је у принципу увек иновативан и напредан, јер се никада не мирим са постојећим. Разликујем битно од небитног и све, за разлику од многин, посматрам оптимистички. Тачне и често проверене информације су ми главни инпут за рад, планирање и осмишљавање успешних стратегија ка циљу који поставим. У финалу користим научну анализу Предвиђање и Вероватноћу успеха осмишљене стратегије и циљ се обично успешно оствари. У овим областима сам био одличан ученик мојих покојних Професора Др Стјепан Хана и Др Ладислава Куна из Суботице на двогодишњим магистарским студијама за менаџмент Европског Центра за Мир и Развој (ЕЦПД) Уједињених Нација (1995) у Новом Саду.

Али, све што радим, радим са љубављу, искрено и са срцем, а пут који има срца не може бити погрешан, мора вас довести до успеха. Не могу рећи да никада ништа нисам радио због новца, али могу рећи да никада нисам радио ништа против својих уверења и веома сам поносан на то.

Рецимо, ја заиста сматрам да је мултидисциплинарни приступ бољи од уске специјализације како за квалитетно бављење науком, тако и за руковођење и одлучивање у пословним, привредним и другим областима. То је посебно видљиво код друштвених наука. Неки такав мој став сматрају превазиђеним, али нека они иду својим путем.

Такође, ја се не стидим што сам Србин, нити се бојим да то будем без обзира на околности и зато моја национална припадност не може бити предмет никакве трговине. Ако се неко заиста стиди што је Србин, нека и он иде тим својим путем, само нека не зове мене да идем с њим. Но, ако то чини ради каријере или новца онда је тај достојан сваког презира.

Дакле, идем путем који ме испуњава и остварује и зато се не бојим препрека и изазова. Како би рекао Толстој „не окрећем се за лавежом сваког пса“ већ корачам напред и зато остварујем своје циљеве. Оно због чега себе сматрам успешним није новац, или друштвени статус који сам стекао, мада то није неважно, већ чињеница да сада, у зрелим годинама, не морам да се стидим или одричем било чега што сам радио раније.

Постоји још једна важна, можда најважнија, ствар, а то је време. Ужасавам се губљења времена! Имао сам среће да као млад човек прочитам Кенедијеву бесмртну мисао „Морамо користити време као алат, а не као кауч“ и она је постала део моје животне филозофије. И још сам нешто сам прихватио од Кенедија. Увек се трудим да осмишљавам и радим најмање лошу варијанту, јер се после имплементације обично покаже да је то најбољи приступ.

Пре него што пређемо на Српски пијемонт, желим да посетиоцима ЦЕОПОМ-а разјаснимо једну ствар. Ви сте председник Српске Напредне Странке Републике Српске. Има ли она статусне и организационе везе са српским СНС-ом?

Нема. Странка на чијем сам челу основана је 1997. године и баштини историјско наслеђе и идеје Српске напредне странке Краљевине Србије, основане у јануару 1881. године на идејама старих српских конзервативаца попут Илије Гарашанина, Јована Мариновића, Ђорђа Ценића и других. Први председник те странке био је Милан Пироћанац, а други Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, творца Начертанија. Странка је подржавала династију Обреновића, што је донело непопуларност у време повратка династије Карађорђевић, али је она наставила деловање и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, све до 1925. године. Ако апстрахујемо сада бесмислену династичку опредељеност та странка је оставила у наслеђе много идеја које се могу везати за данашњи положај Срба а неке од тих идеја, наравно модификоване, део су политичког програма Српске напредне странке Републике Српске.

Српски СНС основан је 11. година касније са битно другачијим програмским опредељењима и политичким начелима. Они су масовна, популистичка, странка која врши власт, док смо ми мала политичка групација која снагу црпи из традиције и идеја српског конзервативизма.

Па, да ли то значи да себе видите као политичара који не би вршио власт?

То значи да себе у домену политике видим као човека коме није приоритет власт, већ идеја и патриотизам према својој отаџбини. Своју странку видим као инструмент идеје, а не идеју као инструмент странке. То је велика разлика, која је свеколиком српству и донела време, односно невреме, данашње.

Такав приступ практично смо потврдили на изборима 2008. године у РС и БиХ, када смо као странка наступали са позиција, широј јавности још увек непознатог, стратешког документа под називом „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“. У то време, покренути су снажни процеси за пренос овлашћења која су Српској гарантована Дејтонским споразумом на БиХ, што је имало за циљ њену унитаризацију која би неминовно водило до гашења Репулике Српске. Скоро све странке у Српској прихватиле су да у томе учествују, зарад уласка у власт. Како би се томе супроставили, део интелектуалне и политичке елите Републике Српске, патриотски оријентисан, у тајности је сачинио стратегију за њену одбрану, која је била формулисана у горе наведеном документу.

Свесна свих опасности, Српска Напредна Странка Р.С користила је идеје овог документа као своју изборну платформу, како би их убацила у политичку орбиту, а ја сам као председник преузео сву одговорност за такав приступ. То је изазвало жестоке рекције тадашњих Бошњачко-муслиманских директора ЦИК-а, РАК-а и СУД-а БиХ. Над нама је извршено правно насиље, ја сам скинут са изборне листе, а странка је по незаконитој процедури укинута. Унитаристичко-централистичке организације у БиХ, на чијем су челу Бошњаци, кренуле су у репресију и сатанизацију и странке (СНС РС), и мене, и Српских културно-музичко-медијских пројеката (пре свега ВИКОМ ТВ), што се претворило у прави етноцид и кутуроцид. Али, наше идеје и аргументи су остали, а отпочети процес преноса ингеренција и дејтонских овлаштења Републике Српске на БиХ је прекинут. Да нисмо имали такав приступ, да смо правили компромис ради уласка у власт, будите сигурни да не бисмо имали Српску какву имамо данас. То је најбољи практични пример мојих политичких погледа о којима Вам говорим.

Дакле, нисмо ушли у власт, али смо одбранили нашу отаџбину и то сматрам великим политичким успехом. Учинили смо то демократским средствима и западним методама и стратегијама, чему су ме опет научили светски Академици и професори на Магистарским студијама УН. На врху моје магистарске дипломе стоји круг, коцка и трокут.

Ту долазимо и до пројекта Српски пијемонт – Западни Балкан кога ЦЕОПОМ препознаје као идеју која недостаје, као есенцијалну потребу, тог, како кажете, времена данашњег. Да ли овај пројекат смештате у сферу политике или на њега гледате другачије?

Наравно, све зависи од тога како тумачите и дефинишете политику. Живимо у времену када се и нечијој прехлади траже политички узроци и последице. Али, као један од идеолога овог пројекта, могу Вам рећи да је он замишљен као нешто што има много шири национални смисао и да је његова политичка димензија, ма колико значајна, само један од аспеката ове идеје. Ту су културни, верски, пословни и други, међусобно повезани, аспекти.

Пре свега Српски пијемонт – Западни Балкан је замишљен у старту као НВО асоцијација која популаризује идеју о неопходности што чвршћег повезивања Срба у региону на свим нивоима, али у оквиру могућности које допушта или предвиђа међународно право и законодавство земаља региона у којима Срби живе као мањине или статусно непризнати ентитети. Сматрамо то корисним не само за Србе, већ и за читав регион Западног Балкана и Европу уопште, посебно када је у питању слобода, економија и квалитет живота сваког грађанина. Сви они појединци и организације (рачунајући и политичке), који прихватају ту идеју и општа начела деловања добро су дошли.

Но, управо због чињенице да ће активности Српског пијемонта имати и неизбежне политичке импликације, желим да истакнем како они који намеравају да тиме манипулишу нису добро дошли. Политика је овим просторима много чешће доносила поделе него јединство и то морамо имати у виду када говоримо о будућем деловању асоцијације Српски пијемонт – Западни Балкан.

Примећујем да потенцирате значај јединства и слоге као темеља овог пројекта?

Не само овог, већ сваког српског националног пројекта. Нису узалуд наши непријатељи пустили у оптицај мантру „Недај боже да се Срби сложе“, на којој већ вековима граде своје анти-српске концепције, док је ми углавном доживљавамо као пошалицу! А та пошалица, не случајно, истиснула је из употребе нашу вековну идеју водиљу „Само слога Србина спашава“. Но, да се вратимо идеји „јединства“ мада би ја пре користио . термин „заједништво“. То је шири појам који боље одговара народу као друштвеној категорији. Ми имамо и леп народни израз „саборност“, али он има и историјска и теолошка тумачења па је, ипак, најбоље користити термин „заједништво“.

Мало који народ на свету је платио толику цену недостатку заједништва, а да није извукао одговарајуће историјске поуке, као српски. Мало који је, због неслоге, згазио толико великих идеја, одбацио толико визионара, пропустио толико прилика. Зато инсистирам на заједништву као темељу без кога ће свака национална прича бити зидање новог Скадра на Бојани у народној песми. Данас, када више нема заједничку државу, када је разбацан и национално обесправљен, српски народ мора разумети да му без заједништва и слоге нема дугог опстанка на овим просторима. Ми живимо у времену транзиције која је веома тешка, а транзиција свести је најтежа!

Узмимо на пример најаву ове британске резолуције о Сребреници као огледало. Евидентан је њен анти-српски карактер, јасне су политичке последице њеног усвајања како по Републику Српску, тако и за Србију и читав српски национални корпус, па ипак нема заједништва у српским осудама овог подметања. Више је јеврејских научника и професора, струњака за геноцид и холокауст, рекло да Сребреница не може бити геноцид, него српских. Зашто? Колико је, и када, политичких странака у Србији јасно осудило идеје британске резолуције?! Да и не говорим о Вуку Драшковићу и сличним људима чије су морбидне идеје о поређењу онога што се десило у Сребреници са нацизмом изазвале запрепашћење у оним научним круговима који се деценијама баве изучавањем феномена нацизма и холокауста.

А са друге стране имате реакцију Бошњака на хапшење Орића. Јесте ли чули иједног бошњачког политичара или јавну личност да је о Орићу говорио другачије него као о ослободиоцу? А сви добро знају ко је он!

Моје родно село Оправдићи-Кравица спаљено је и опљачкано до темеља током његовог зверског напада на Божић 1993. године. Тога дана у реону Кравице спаљено је 688 српских кућа, а преко 1.000 људи остало је без крова над главом. Насер и његови злочинци зверски су мучили и сурово погубили близу педесет особа, међу којима је било жена и стараца. Са одсеченом главом једног од погинулих на снегу су играли фудбал, а познат је случај Ненада Ранкића кога су пекли на ражњу. У зони дејстава Насера Орића за период 1993-95 убијено је око 3.400 Срба. Већина њих били су цивили. Ране на те догађаје превише су свеже, а о тим злочинима нико не говори. То нису само моје ране, или ране само босанских Срба. То су ране на телу српског националног бића и док их, дубоко у себи, не осети сваки Србин, не можемо говорити о националном заједништву.

Не говорим ово да бих оправдао сребренички злочин. Појединци су га починили. Он је довољно велик и језив да му никаква додавања нису потребна. Ни у бројкама, ни у квалификацији. Али, тај злочин не може се везивати за српски народ у Босни, нити се може назвати геноцидом. Право и наука поставили су критеријуме који један масовни злочин чине геноцидом, а ништа од тога не постоји у сребреничкој трагедији. То се мора рећи много гласније, јасније и тврђе.

Да се вратимо Српском пијемонту. Ви сте на идеју о потреби једног оваквог пројекта практично дошли 2008. године. Колико сте задовољни динамиком којом се он развија?

Прво, морам мало да Вас исправим. Нисам ја на ту идеју дошао 2008. године, већ много раније. Идеја о неопходности што чвршћег повезивања Срба, као патриотски оријентисаном интелектуалцу наметнула ми се још када су отпочели процеси распада Југославије, и мој први покушај да је остварим био је оснивање „Странке Југословена“ будући да су Срби у Југославији живели у заједничкој држави. Касније, она је уткана и у програмска начела Српске напредне странке Републике Српске о којој сам већ говорио. Но, било је некако природно да иницијатива за реализацију такве идеје потекне од српских институција. Од САНУ, Удружења Књижевника, неке патриотске опозиционе странке или НВО. Али, године су пролазиле а ништа се није дешавало. Била је просто невероватна индиферентност српске интелектуалне елите према националном питању и последицама које су из тога могле проистећи за читав национални корпус. Ми у Српској били смо тиме збуњени, а знам да је то био случај и са Србима на другим етничким просторима.

После догађаја из 2008. о којима сам говорио, и позитивних ефеката које је дала поменута стратегија „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, патриотско језгро које је радило на њој сматрало је да треба наставити рад и иницирати стварање једног широког фронта који ће као циљ имати окупљање око идеје јачања српског јединства. Ако само овлаш погледамо српску историју јасно је колико је то амбициозан и захтеван пројекат у сваком смислу. На њему се ради константно, али постоји много ограничавајућих фактора који се не могу превазићи преко ноћи. И зато се стварање асоцијације Српски пијемонт – Западни Балкан неће одвијати ни брзо ни лако. Но, како би рекао Макијавели „где постоји велика воља не постоје непремостиве препреке“. Ствари се крећу напред, идеја добија све више присталица, па нисам незадовољан до сада урађеним, мада се увек држим синтагме „ништа није тако добро да не може бити боље“. Наравно, треба узети у обзир и чињеницу да друштвене иницијативе овог типа ефекте дају „ex post“, односно да увек мора проћи одређено време пре него што оне постану видљиве.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

Један коментар на Српски пијемонт – Западни Балкан (4) – Перић интервју