Srpski pijemont – Zapadni Balkan (7) – Bezbednosni aspekt

Jačanje srpsko-srpskih veza u regionu kao primarni cilj projekta „Srpski pijemont – Zapadni Balkan“, pored političke, nacionalne, ekonomske, socijalne i dr. svakako sadrži i svoju bezbednosnu dimenziju u smislu mogućeg uticaja i zaštite interesa kako srpskog nacionalnog korpusa, tako i balkanskog regiona, pa i Evrope. O tom aspektu ovog projekta razgovaramo sa njegovim inicijatorom i osnivačem, prof. dr Vinkom Perićem, čovekom kome je uticaj medija na bezbednost uža oblast naučnih istraživanja i koji na “Internacionalnom univerzitetu Brčko-Distriht” predaje predmet “Bezbednost u medijima i komunikacijama”. Profesor se ljubazno odazvao našoj molbi za novi intervju, naglasivši da će na naša pitanja odgovarati isključivo kao naučni radnik i čovek koji problemima bezbednosti prilazi sa strateškog aspekta, a ne kao operativac ili političar.

Poštovani profesore, tokom našeg prvog intervjua o „Srpskom pijemontu“ gotovo da niste dodirnuli bezbednosni aspekt ovog projekta za region, a pitanja bezbednosti su praktično Vaša uža naučna oblast. Zašto?

Prosto sam sledio Vaša pitanja, a ona nisu išla u tom smeru. Nemam običaj da namećem teme i preusmeravam koncepciju sagovornika kada dajem intervju. Takođe, ne pripadam ljudima koji slepo slušaju „savete“ i „upustva“ stranih mentora, niti spadam u onu grupu koja takve savete tvrdoglavo odbija. Posle sagledavanja problema ili pitanja uvek radim, govorim, i projektujem najmanje lošu varijantu. U tom smislu treba ceniti i odgovore na Vaša pitanja. Pri tome imajte na umu da, kao čovek koji ima multisciplinarni pristup svim pa i društvenim pojavama, o njima mogu govoriti iz više uglova, bez potrebe da Vam namećem oblast koja mene trenutno okupira, a Vas možda ne interesuje. Tu je i činjenica da ovo nije primarno bezbednosni projekat pa zato nisam imao potrebu njegov bezbednosni aspekt isticati u prvi plan. No, spreman sam odgovoriti na svako Vaše pitanje u tom domenu, pa izvolite.

Pre svega pitao bih Vas u kojoj meri je Vaša opredeljenost da se naučno bavite proučavanjem bezbednosti i saradnja na nekim bezbednosnim projektima uticala na ideju pokretanja projekta kakav je „Srpki pijemont – Zapadni Balkan“?

I jeste i nije, zavisno iz kog ugla to posmatrate. Svakako da su moja naučna znanja i opredeljenja, profesionalna iskustva, kao i kontakti sa ljudima iz ove oblasti imali svoje mesto u artikulisanju nekih aspekata ovog projekta. Tu nema dileme. Uostalom, već sam za Vaš portal naglasio da dušu ovog projekta čini grupa patriotskih intelektualaca i organizacija koja je svojevremeno sačinila strategiju „Odbrana i zaštita Republike Srpske od daljnjeg urušavanja i nestajanja“ (1), koja se može posmatrati kao političko-bezbednosni dokument. Ali, na tome se veza završava. Ja nisam samo profesor bezbednosti, ja sam i privrednik i vlasnik medija čiji se programi mogu čuti i videti u celom svetu. Rekao bih da su za percepciju koncepta projekta „Srpki pijemont – Zapadni Balkan“ najznačajnija bila sagledavanja i iskustva koje imam kao predsednik „Udruženja privatnih poslodavaca Republike Srpske”, koje smo osnovali 1993. godine. Ipak se kroz privredu najopipljivije može sagledati šta se može dobiti jačanjem srpsko-srpskih veza u regionu, tu leži najveći prostor za delovanje ODMAH.

Dakle, „Srpki pijemont – Zapadni Balkan“ nije bezbednosni projekat, niti ima aspiraciju da se aktivno bavi bilo kojim bezbednosnim pitanjima. Druga je stvar što svaki, ama baš svaki, društveni projekat ili kretanje, imaju svoj bezbednosni aspekt, posebno posmatrano sa geostrateškog značaja i geografskog položaja Zapadnog Balkana. (Razne podele, migracije, siromaštvo, nezaposlenost, privredna razvijenost, osnivanje nove političke stranke ili NVO, sportski uspesi i neuspesi itd. sve su to delići složenog mozaika koji, neki više neki manje, mogu uticati na složenu sliku onoga što, uopštenim imenom, nazivamo bezbednosnom situacijom).

Gde u tom smislu vidite mesto projekta „Srpki pijemont – Zapadni Balkan“?

Znamo da je raspadom SFRJ srpski narod ostao prostorno i etnički povezan, ali teritorijalno podeljen na četri države i jednu paradržavu koje nisu baš naklonjeni Srbima. Mislim da pokušaj razbijanja jedinstvenog srpskog etnosa kroz cepanje jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve, ukidanja prava na slobodu jezika i pisma i druge prisilne metode koje su na delu prema srpskom narodu neće njihovim protagonistima dati željeni rezultat. I njima je već jasno da će to zahtevati previše vremena, koje oni definitivno nemaju, i konflikata koji bi mogli imati drugačiji ishod od onog koji bi želeli. Zato verujem da kreatori globalnih političkih kretanja već kreću u drugačija rešenja, a inicijativa Angele Merkel o Zapadnom Balkanu to najbolje pokazuje. Dakle, i njima je jasno da ovakva nasilna i nakazna rascepkanost jednog naroda, prostorno povezanog, mora biti izvor stalnih napetosti i nestabilnosti u regionu, mora usloviti bezbednosnu nestabilnost. Vremena se menjaju, a istorija se ponavlja!

U tom kontekstu realizacija svake konkretne inicijative (privredne, socijalne, kulturne, verske, sportske itd.) kroz projekat „Srpki pijemont – Zapadni Balkan“ značiće korak napred u relaksaciji mogućih etničkih napetosti u regionu. Naravno, to će biti veoma mala kockica opšteg bezbednosnog mozaika, ali bitno je da će biti blagotvorna.

Recite mi kako je uopšte došlo do toga da vi, posle svega što ste radili u životu, svoju kreativnu energiju usmerite i na oblast bezbednosti?

Ah, ovo je jedno od onih pitanja koje izgleda tako logično i jednostavno, bar za mene koji pripadam, čini mi se, malom broju ljudi koji uvek idu napred i pokušavaju da zavire iza zavese spuštene ispred njih. Koji su, prosto rečeno, radoznali. Ne mirim se sa postojećim, ne volim da nešto neznam, celi život učim i u svaku oblast volim ući i naučno i praktično. Ipak, teško je reći kada je to sazrelo i prelomilo, ali moja prva fascinacija tom oblašću seže u ranu mladost, još u vreme Titovog režima. Kao mladić koji se isticao učenjem i vanškolskim angažovanjem bio sam u to vreme istaknuti rukovodilac Omladinske organizacije BiH i Narodne tehnike. Od svoje 16. godine bio sam veoma aktivan i kao radio-amater. Tokom 1975. godine bio sam predložen za delegata Kongresa Omladine SFRJ i za dobijanje nagrade „Boris Kidrič“, što je bilo najveće priznanje u BiH za angažovanje i inovatorstvo u Narodnoj tehnici.

Ne znam šta mi je od toga bilo draže, na šta sam bio ponosniji. Kao da je svet bio moj. Prosto sam goreo u ponosu i patriotizmu. A onda se odjednom sve srušilo. Neki moji bivši (nisu više živi) kućni prijatelji Srbi – Muslimanske veroispovesti, radio-amateri iz Gradiške i Sarajeva plasirali su uoči Kongresa BiH neku lažnu informaciju o meni, kako sam navodno na crnoj listi DB, kako bi neko njihov dobio nagradu za tehniku. Preko noći sam skinut sa obe liste, a tadašnja Državna bezbednost me je uzela u obradu, kako bi proverila moju moralno-političku podobnost, kako se to tada nazivalo. U to vreme, to Vam je moglo strmoglaviti čitav život. Svi smo znali priče o podmetanjima, političkim progonima, grubostima i slično. Nisam se bojao, jer sam onako mlad čvrsto verovao u pravdu, a zaista sam bio potpuno čist po svim pitanjima. Oni su u mom slučaju bili veoma fer i korektni, verovatno zbog mojih zasluga. I na informativnom razgovoru i u proveri svih navoda.

Na kraju, sve su otkrili, i ko i zašto me je prijavio, odnosno pustio lažnu informaciju, kao i zašto su političari morali da me skinu sa obe liste. Faktor vreme je bio u pitanju. Jednostavno, dodela priznanja i Kongres su morali proći bez mene. Bilo mi je tada žao, ali korektan odnos službe prema meni, kao i prijateljstvo sa tadašnjim zamenikom Ministra saobraćaja BiH, i neka vrsta njihovog izvinjenja i podrške kada su mi rekli da se ništa ne brinem i da sam dobar omladinac, bila su mi neka vrsta satisfakcije.

Kasnije, pred izbore 1990, ponovo sam bio meta lažnih dojava, kao istaknuti srpski privrednik u Gradišci i jedan od osnivača Stranke Jugoslovena (pečat i dokumenti su i sada kod mene). Pred te izbore prvo su pustili glasine da sam, navodno, pripadnik LGBT populacije, ali kako to nije donelo željeni efekat, budući da sam javnosti bio poznat kao čovek koji se uglavnom viđa u društvu lepih dama, usledio je udar po nacionalnom osnovu. Verovatno zbog imena Vinko, neki navodno-četnici, proglasili su me za Hrvata, odnosno ustašu, što takođe nema veze sa istinom, ali u uzavreloj atmosferi koja je tada vladala nije bilo lako nositi se s tim.

Tada su se, bez obzira što to nije bio deo njihovog posla, u tu priču korektno uključili moji prijatelji iz tadašnjih bezbedonosnih službi. Posebno bih pomenuo pokojnog Dragu Šobotu.

Zahvalnost moram da odam i prijateljima iz vojne kontraobaveštajne službe, a posebno tadašnjem pukovniku Kosanoviću. Da 1991. oni nisu dobro radili svoj posao, možda mi danas nebi razgovarali!

Sve to ostavilo je utisak na mene. Počeo sam da čitam knjige i feljtone o radu službe, o njenom uticaju na politiku i društvena kretanja. Oblast mi je bila veoma zanimljiva. Kasnije se to sve nekako ukloilo sa mojim interesovanjem za medije i uobličilo u naučni pristup.

Koliko je rat u BiH uticao na to da bezbednosna pitanja postanu deo Vaših interesovanja i naučno-istraživačkog rada?

Čitava ta situacija sa razbijanjem SFRJ, način i metodologija odvijanja tog procesa, ne samo da su vratila moje interesovanje za probleme bezbednosti, već su ga i podigli na viši nivo. Peta vojna sila Evrope dozvolila je da joj se zemlja sruši kao kula od karata, iako je bila odlično informisana o događanjima i imala resurse da procese suzbije u korenu. Kako? Zašto? Kada su naše bezbednosne službe obnarodovale onaj film o Špegelju (uzgred rečeno o tome sam imao i informacije iz prve ruke, jer kada su se stvari dešavale moj dobri prijatelj bio je u smeni na tom graničnom prelazu) verovao sam da će se Jugoslavija održati, a kada nije, počeo sam kopati po uzrocima i sve je ukazivalo da su razne, poznate i nepoznate, bezbednosne službe jače od tenkova, da su psiop-operacije moćnije od zdravog razuma, da medijske kampanje deluju brže od avijacije. Od tada se intenzivnije bavim proučavanjem bezbednosnih procesa, ne sa operativnog stanovišta jer to me ne zanima, već sa aspekta proučavanja uzroka i posledica, analitike, primenjenih metoda. Sa aspekta nauke.

Naravno, u ratu nije bilo vremena za to. Neposredno pred nastupanje ratnih okolnosti bio sam od vlasti postavljen za direktora firme od posebnog interesa i značaja za odbranu Srpske. No, kada je rat počeo moja energičnost i krv predaka tražili su šire i konkretnije angažovanje. Po uzoru na svoga Đeda, solunskog dobrovoljca i ja sam se prijavio da i kao dobrovoljac aktivno pomognem odbrani svog naroda. Budući da, zbog ravnih tabana, nisam služio mirnodopski sastav JNA (2), nisam primljen u vojnu, ali jesam dodatno angažovan u bezbedonosno policijskoj aktivnosti. Na bazi mojih tadašnjih stručnih i bezbednosno-tehničkih sposobnosti u ratu sam obavljao dužnost samostalnog Višeg policijskog inspektora. Verovatno je i to, na neki način uticalo da se posle rata pa i danas više posvetim bezbednosnim aspektima. Uglavnom, bio sam sa svojim narodom, delio sa njim sve što ga je snašlo i stekao neposredna iskustva koja su mi pomogla u kasnijem naučnom radu.

Od 2013. na Internacionalnom univerzitetu u Brčkom-Distrikt postajete docent-profesor za naučnu oblast „Bezbednost u medijima i komunikacijama“, a pomoćnik ste direktora „Centra za strateška istraživanja nacionalne bezbednosti CESNA – B“ Beograd i šef njene kancelarije za Republiku Srpsku. Na kakvim projektima radite u ovim ustanovama?

Nema tu neke velike misterije. Zna se šta radi profesor na jednoj univerzitetskoj ustanovi, a što se tiče CESNE-B kao rukovodilac učestvujem u kreiranju njene poslovne politike i organizacije, dok kao naučnik sarađujem na njenim strateškim projektima i studijama u okviru oblasti koju pokrivam, i u tom naučnom delu sam jedan od preko 450 saradnika čije usluge, prema potrebi i nacionalnom interesu, CESNA koristi.

Poslednjih godina svedoci smo velike zloupotrebe medija po svim osnovama. Prosto kao da se vraćamo u Gebelsovo vreme. Kao naučnik koji se bavi odnosom bezbednosti i medija, recite kolika je danas uloga medija u kreiranju procesa i pojava koje drastično utiču na bezbednosnu sliku regiona, pa i čitavog sveta?

Kao pionir zloupotrebe medija u ratne svrhe Gebels je davno prevaziđen kako po brutalnosti, i bezočnosti, tako i po agresivnosti, nedodirljivosti i svemu ostalom. Zahvaljujući savremenim tehnologijama i dostignućima mreže specijalnih instituta za delovanje na kolektivnu svest, koju predvodi britanski Tavistok-institut, danas su mogućnosti medija da oblikuju i usmeravaju bezbednosne procese praktično bezgranične. Stepen mogućnosti manipulacionih procesa je toliki da mediji mogu menjati režime, provocirati ratove i oblikovati bezbednosnu sliku planete. U tzv. „obojenim revolucijama“ sa par desetina plaćenika i kontrolisanim medijima „dobijate“ države i njihove resurse na tanjiru. Ali, kako bi rekao veliki Hermes Trismegistus, „sat otkucava vreme svemu“. Pre ili kasnije uvek imate onaj dan posle. Zbog prirode društvenih kretanja da njihove posledice uvek deluju „ex-post“ (unazad), neki vladari iz senke imaju iluziju da se društveni zakoni ne moraju poštovati, ili da se posledice neuravnoteženog kretanja u nekom smeru mogu izbeći. No, nije tako. Sve ima svoju cenu. Otuda, danas, unipolarni svet puca po šavovima. Svi ovi ratovi, nametnute krize, migracije i sl. neće sprečiti uravnoteženje koje je civilizacijska i životna zakonitost. Tokom razvoja civilizacije propadale su i veće i organizovanije imperije (mislim u okviru vremena u kome su postojale) od ove anglo-saksonske.

I zato, ma kako danas mediji bili moćni, a njihova zloupotreba bila u službi jedne klase, koja ih je tako moćnim i učinila, oni nude samo iluziju koja, pre ili kasnije, puca kao mehur od sapunice. A, uz to, i svaka batina, pa i medijska uvek ima dva kraja.

Kako očekujete da će se dalje razvijati tzv. „migrantska kriza“? Poslednjih nedelju dana u Srbiju je dnevo ulazilo 3 do 5. hiljada ljudi, i to svi na Preševu. Da li i dalje verujete da srpke vlasti imaju uravnotežen i odmeren pristup prema ovom problemu?

U javnosti se dosta eksploatiše ta moja izjava, koja je inače data u kontekstu alternativa. Ja sada Vas pitam – a šta je razumnija alternativa?! Da dižemo ogradu? Da se tučemo s njima na granici? Ili da se isključimo iz procesa traženja rešenja? Nemojte. U trenutku kada imate samo loša rešenja morate birati ona najmanje loša. Mi se nalazimo na tom migranstkom toku i to se ne može promeniti. A čitava ta priča previše je velika globalna igra da bi (za sada mala) zemlja poput Srbije mogla na nju da bitno utiče. Zato, dajte mi racionalnije rešenje od onog koje primenjuju vlasti Srbije i ja ću Vam se pokloniti. A upozoriću Vas i na jednu menadžersku sintagmu. U kriznim vremenima i situacijama, za uspešne i sposobne, ovakve situacije su šanse! Ja se nadam da vlast zna šta treba da radi? Premijeru bih ovom prilikom preporučio da usvoji taj menadžerski pristup!

Hoćete li malo pojasniti šta znači ovo što ste rekli, nisam sam siguran da sam razumeo?

Želim da kažem kako u kriznim ili vanrednim situacijama u kojima se nalazi Srbija i ceo srpski korpus na Balkanu, od 90-tih godina naovamo, sadašnji premijer ima najveću šansu da, bez obzira na opasnosti i pretnje, sve dosadašnje propuste prethodnika popravi i pokrije, i da posle završetka četvrtog svetskog rata, srpski brod usmeri dugoročno u pravom smeru.

Eh, ipak se u Vama krije duh dobrog političara. Sve što ste rekli zvuči lepo, ali još mi je manje jasno nego maločas. Budite jasniji. U čemu bi, zapravo, po Vama Premijer trebao da bude bolji?

Zapravo Vam govorim da na bazi mojih saznanja i obaveštajno proverenih informacija On, kao individua, radi najmanje lošu opciju za Srbiju i narod. Međutim, prema mojoj životnoj odrednici da „Ništa nije toliko dobro da ne može biti bolje – težimo savršenstvu“, mislim da je prilika da se, bez obzira na politička opredeljenja, interno mobilišu i centralizuju svi stručni potencijali (pre svega mislim na ljudske i patriotske resurse) i od njih tražiti maksimalni rad, kvalitet, stručnost i odgovornost, u borbi za srpske interese. Eksterno, valja maksimalno sarađivati i ugovarati zaštitu i interese sa drugim jakim zemljama u svetu, koje su prema nama dobronamerne.

Mislim da nam Istorija daje šansu, a verujte mi da se sve može korektno KOMPENZOVATI ili moderno rečeno LOBIRATI. Takav je svet! Mi nažalost ili na sreću živimo u tranzicionom vremenu, gde je tranzicija svesti pojedinca veoma sporna i bolna, ali to ne može biti izvinjenje za one koji su se prihvatili da vode narod u takvim vremenima!

Kada smo kod strateških tema, kakvo je Vaše mišljenje o odnosu Srbije prema vojnim savezima. Sa jedne strane NATO a sa druge Evroazijski sistem kolektivne bezbednosti. Koštuničin koncept tzv. „vojne neutralnosti“ izgleda sve besmislenije i Srbija će, nema sumnje, morati da se opredeli. Gde vidite interese srpskog naroda?

Pa, za mene tu nema nikakvih dilema. Interesno, istorijski, vojno, geostrateški, verski i kako god hoćete, Srbiji je sada mesto uz, opet moćnu, Rusiju. Na svaki razlog da prema NATO-u treba napraviti korak, naći ćete bar pet razloga da prema Rusiji treba napraviti tri. Ako gledate istoriju par stotina godina unazad videćete da su u NATO-u skoncentrisani svi naši glavni neprijatelji. Ako gledate noviju, NATO nas je grupno, kao savez, bombardovao uranijumskim bombama, direktno pomažući naše neprijatelje i otimajući srpske zemlje. Šta NATO nudi za sve ustupke koje traži i koje pravimo godinama? Vojsku Kosova!? Balističke rakete Hrvatskoj!?

Sa druge strane, sa Istoka, iz Rusije, uvek nam je stizala pomoć. Kao Srbin iz Republike Srpske ne mogu a da ne pomenem ruske dobrovoljce koji su sve vreme rata u BiH bili sa srpskim narodom, a mnogi su položili i svoje živote.

Ali, ako prilike to nalažu, ako naši političari cene da je to neki put „bez alternative“, moraju se potruditi da od Zapada izvuku mnogo više od onoga što nam sada nudi! A da bi to mogli moraju nacionalne i državne interese staviti iznad ličnih. A čim se to učini NATO prestaje da bude razumna opcija.

Znate li ko je Dževad Galijašević?

Naravno da znam. Imam čast da ga mogu smatrati svojim prijateljem i čovekom sa kojim rado razmenjujem mišljenja o nekim bezbednosnim procesima i problemima. Bio je istaknuti govornik i na Prvoj naučnoj konferenciji „Srpskog pijemonta“. Mi se pozdravljamo sa: Brat Srbin pozdravlja brata Bošnjaka i obrnuto.

On, veoma ozbiljno, upozorava na mogućnost da posle udara Rusije u Siriji i ofanzive Asadove armije jedan deo boraca ISIL-a završi u Bosni. Koliko je to realna opasnost i može li Srpska u postojećoj političkoj nestabilnosti da se tome suprostavi?

Dževad po običaju gađa u centar. In medias res! Koliko se sećem on je prvi upozorio i da je BiH na prvom mestu u Evropi i četvrtom na svetu po broju džihadista u odnosu na broj stanovnika. Zato njegove reči i procene treba uzeti sa najvećom pažnjom.

Nažalost, mogućnosti Srpske da preventivno deluje protiv tih pojava veoma su ograničene, pre svega zbog toga što je bezbednosni sistem mimo Dejtonskog sporazuma u BiH nažalost centralizovan, pa samim tim i rad obaveštajnih službi i agencija. Ovo praktično znači da su glavne poluge odlučivanja o bezbednosnim pitanjima nalaze u rukama Bošnjaka (Muslimana), od kojih mnogi sa simpatijama gledaju na ekstremiste u Bosni. Uostalom, njih je u Bosnu i doveo Alija Izetbegović, čija je politika i danas dominantna u Bosni.

I to je verovatno jedan od bitnih razloga što predsednik Dodik tako čvrsto insistira na referendumu o pravnom ustrojstvu.

Može li u tom delu „Srpki pijemont – Zapadni Balkan“ pomoći svojim aktivnostima.

Iskreno, ne mnogo bar za sada. Ono što možemo je da upozoravamo javnost, da federalne vlasti obično preduzimaju aktivnosti prema teroristima samo kada ih pritisnu strane zapadne službe, a to nije baš česta pojava. No, kod mene se uvek nađe poneki kec u rukavu, pa ćemo videti.

U svakom slučaju Republika Srpska mora, u okviru svojih nadležnosti, preduzimati sve mere koje joj stoje na raspolaganju, posebno u razmeni informacija sa srpskim i službama prijateljskih zemalja, a takođe držati maksimalnu budnost i spremnost onih policijskih snaga koje su pod njenom kontrolom. A za svaki slučaj i moj nevladin sektor može dobro pomoći, posebno lovci!

Poštovani profesore, zahvaljujem na iscrpnim i jasnim odgovorima.

Zahvaljujem i ja Vama. Do sledeće prilike!

______________________________
(1) – http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-4-peri-intervju/
(2) – Jugoslovenska Narodna Armija

Izvor: CEOPOM-Istina