Srpski predstavnici u Sarajevu ruše Srpsku

Šta se to zbiva sa opozicionim Savezom za promene u RS, odnosno sa predstavnicima RS u zajedničkoj vlasti u Sarajevu? Srpski ministri u Savetu ministara BiH glasali su da osporavanje „genocida u Srebrenici“ bude kažnjivo sa 5-10 godina zatvora!!! Da li je moguće da SDS – politička stranka koja je bila na čelu nacionalnog pokreta koji je stvorio Republiku Srpsku, svesno radi na njenom rušenju? I kakav je spoljni kontekst ovog skandaloznog gesta?

Uoči izbora 2014, SDS odnosno Savez za promene (SZP) kritikovao je vlast, konkretno Ivanić-Dodika, pored ostalog, i zato što vodi politiku konfrontacije Srpske sa Federacijom i svetom. Odnosno da zaoštravanjem odnosa unutar BiH i izvan nje nastoji da prikrije loše socijalno-ekonomske rezultate unutar RS. Možda je to, s obzirom na „Dodikovu retoriku“, tj. njegovu sklonost da na prvu loptu žestoko uzvraća na svaku provokaciju prema RS i njemu kao predsedniku, ma odakle dolazila, moglo da izgleda i tačno. U bošnjačkom komšiluku, EU i SAD je dobro primljeno kao osnova za projekat izbornog rušenja tvrdoglave vlasti u Banjaluci.

Projekat nije prošao jer su SNSD (sa DNS i SPRS) i Dodik dobili većinu u RS, te poslanika više u parlamentarnoj skupštini u Sarajevu. Ipak, predizborno širenje ruku prema komšijama i svetu dalo je rezultat. SZP je, i sa poslanikom manje, SDA prihvatio za koalicionog partnera u formiranju zajedničke vlasti na nivou BiH (Skupština i Savet ministara). A Ivanić je, kako je nedavno potvrđeno, bošnjačkim glasovima u RS pobedio za tročlano Predsedništvo BiH.

Kako će izgledati ta koaliciona inferiornost SZP-a, pokazalo se već na konstitutivnoj sjednici Saveta ministara kada je aplauzom propraćen program premijera Zvizdića da dva entitetska ministarstva preseli iz Banjaluke u Sarajevo. A onda je došla SZP-ova pasivna opstrukcija u Skupštini RS prilikom glasanja o referendumu o vraćanju pravosuđa u nadležnost entiteta. Pa zatim spor o mehanizmu koordinacije za pregovore sa EU, koji je isključivao direktnu ulogu vlasti u RS. A kada je Bakir Izetbegović „u ime BiH“ pred Sudom u Hagu obnovio tužbu protiv Srbije za agresiju i genocid iza leđa Ivaniću, ovaj je odlučno reagovao uz napomenu da je već i njemu prekipelo. Povukao je posle toga lider PDP-a u SZP-u nekoliko državničkih poteza kao što su postrojavanje srpskog puka ABiH na proslavi Dana RS i prekid komunikacije sa Inckom zbog poređenja obeležavanja rođenja RS sa onim u Blajburgu.

Ovi Ivanićevi potezi, međutim, više nalikuju prekom Dodiku nego konstruktivnoj politici koju je on bio najavio. Postavlja se pitanje šta su rezultati te njegove „bolje saradnje sa komšijama i svetom“, izuzev povremenih reakcija na podvale druge strane. Sa SDS-ovim članovima u Savetu ministara BiH, međutim, nema baš nikakvih dilema.

Vlast opoziciju, ili opozicija vlast često olako proglašava izdajničkom. Kada se radi o starim i velikim, moćnim i stabilnim državama koje je realno teško dovesti u pitanje, to se doživljava kao samo politički ostrašćena fraza. Kada se to događa u mladim državama koje mnogi spolja i iznutra osporavaju, neke političke odluke, direktno ili indirektno, mogu zaista da znače biti ili ne biti za njihov opstanak. Potezi Mirka Šarovića i Dragana Mektića nesumnjivo spadaju u tu kategoriju. O liku i delu ovog poslednjeg nedavno je sličnim povodom već dovoljno rečeno. A kada je reč o veteranu SDS-a, bivšem predsedniku RS i srpskom članu Predsedništva BiH, neki asociraju bizaran događaj kada je pre više od deset godina pod inostranim pritiskom podneo ostavku na visoku funkciju, zatim bio i uhapšen i suđen, a potom isto tako iznenada pušten i rehabilitovan.

Šarović je ne samo član užeg rukovodstva SDS-a i ministar spoljnih poslova stranke nego i čovek koji vuče sve konce u njoj. Jedino se tako može objasniti da ga se SDS nije odrekla ni nakon debakla na lokalnim izborima. A pogotovo da se ni pod rukovodstvom novog šefa partija nije distancirala od politike koju vode njeni predstavnici u Sarajevu ni po cenu dalje kompromitacije među članstvom i biračima. Glasanjem protiv svake kritičke rasprave o „genocidu“ u Srebrenici pod pretnjom teške zatvorske kazne, on nije doveo u pitanje samo opstanak Srpske kao „genocidne tvorevine“ i sudbinu svoje stranke koja je, ispada, politički predvodila „genocid“ nego, ni godinu pred izbore, i vlastitu političku budućnost. Izuzev ako ne računa na neki preokret na liniji pretnji koje spolja stižu Republici Srpskoj i njenom lideru, prvenstveno od američkih diplomata i eksperata iz kruga Klintonovih iz „duboke države“.

Tako dolazimo i do spoljnog konteksta. Najnovija etapa sage o „genocidu“ u Srebrenici i njegovoj kritičkoj nedodirljivosti započela je britanskim predlogom rezolucije u SBUN, koju je zaustavio sada pokojni ruski amabasador Čurkin. Kasnije je iz Londona puštena priča da je rezoluciju inicirala dobro udata bošnjačka lobistkinja Nerminka Heljić kako bi se zataškao interes Zapada da stavljanjem tačke na preispitivanje „genocida u Srebrenici“ zaštiti alibi za sva nepočinstva članica NATO-a i SAD u Srpskoj i Srbiji. Ali, ako im nije uspelo spolja, preko Ist rivera, zašto ne bi pokušali iznutra, diskretnije i preko domaćih snaga.

Da SAD i EU nisu odustale od ovog posla, poverenog Britancima kao velemajstorima za ujdurme na Balkanu, pokazala je neobična akcija Nele Kuburović, ministarke pravosuđa u Srbiji koja je naizgled iz čista mira i samoinicijativno predložila „zakon o zabrani preispitivanja genocida ukoliko ga donese neki međunarodni sud“. U medijima i poslaničkoj debati potrošeni su silni kontraargumenti o politički suicidnim posledicama po državu i o kršenju prava na slobodu naučnog istraživanja, ali je zakon izglasan u Skupštini. Potonji pokušaj Bakira Izetbegovića da Međunarodni sud pravde donese odgovarajuću presudu o genocidu nije uspeo, ali pored onoga za zločine postoji u Hagu još međunarodnih sudova koji bi mogli da aktiviraju „Nelin zakon“. A onomad je Evropski parlament podržao Kandićkin REKOM i sugerisao Srbiji „da predvodi njegovo regionalno osnivanje, te da osudi sve oblike javnog negiranja genocida“.

Neću eksplicitno da povezujem iste ili slične inicijative Kuburovićke, Kandićke, Heljićke, Izetbegovića, Šarovića i Mektića, a pogotovo da umišljam nekog spoljnog koordinatora da ne bih ispao „teoretičar zavere“. Ali, mora se reći da postoji osnovana sumnja o nekoj tajnoj vezi jer je zaista neobično da se u srpskim zemljama i zapadnom inostranstvu toliki toliko trude da zapečate „istinu o genocidu u Srebrenici“, a istovremeno manje brinu za hrvatski genocid nad Srbima u Jasenovcu i turski nad Jermenima. Dobro, znamo da su ustaše bile na istoj strani sa Nemcima, da je Turska regionalna velesila, a da su, kako je nezaboravno rekao Žak Širak „Srbi narod bez vere i zakona, narod razbojnika i terorista“. Ali, sada su Srbi, bar ovi u matici, stub mira i stabilnosti i trkom grabe ka Briselu.

A što se tiče onih u RS, protiv srpskih predstavnika u Savetu ministara BiH oglasio se i patriotski nevladin sektor. Po prvi put brojna udruženja boraca ’92-’95, civilnih žrtava građanskog rata, vojnih invalida, a trebalo bi očekivati i da se jave dva univerziteta i ANURS, ako ništa u odbranu slobode naučnog istraživanja. Mladen Ivanić se ogradio od kolega iz SPZ-a Šarovića i Mektića (SDS), kao i njegov ministar spoljnih poslova Crnadak (PDP). Ivanić nije znao šta se sprema u Savetu ministara BiH, a Crnadak nije bio na sednici. Hoću da im verujem, kao i to da Vučić nije imao dovoljno vremena da pažljivo pročita „Nelin zakon“.

Na startu izborne godine u RS, ne kalendarske nego vremenske, „međunardoni faktor“ (praktično SAD) nikada nije bio otvorenije narogušen na „manji entitet“, njegovu aktuelnu vlast i posebno predsednika, te ubrzano radi na disciplinovanju najneposlušnije tačke regiona. I, na taj način, kako pokazuju sve domaće i američke sondaže javnog mnjenja, kao i obično, samo podižu rejting vlasti i obaraju ga kod kooperativne opozicije. Da li će zato ovog puta pokušati nešto jače preko OHR-a, Ustavnog suda BiH ili Saveta ministara u Sarajevu? Usvajanje predloga zakona o sankcionisanju svakog osporavanja genocida završilo bi u međunarodnoj stigmatizaciji RS kao genocidne tvorevine, sa najgorim posledicama. Ivanić je, doduše, dao utešnu izjavu da za tako nešto neće biti dovoljno glasova, ali to sigurno neće biti i poslednji izazov sa kojim će se narednih meseci suočiti Srpska.

Izvor: Fond Strateške Kulture