Први део текста можете прочитати овде.

Други део текста прочитајте овде.

Пад Берлинског зида (1989), а потом званично уједињење Немачке (1990) и распад СССР-а (1991) означили су и дефинитивну победу Запада у Хладном рату. То је из основе изменило односе снага у свету. Дошло је стварања униполарног света (са САД као једином суперсилом) и нове спољне политике САД и Запада према СФРЈ што је довело у питање њен опстанак. Током 1990-их уследиће проглашење независности појединих република СФРЈ, те грађанских ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини (БиХ).[1] Србија и Црна Гора остају заједно и стварају (27. априла 1992.) заједничку државу – Савезну Републику Југославију (СРЈ),

Због грађанског рата у БиХ, Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН) је Резолуцијом 757 увео санкције СРЈ, 30. маја 1992. године. СРЈ није била проглашена учесником у грађанском рату, али је кажњена због „недовољног политичког утицаја на босанске Србе“. Тада ће у УН Џејмс Бејкер, амерички државни секретар[2], изјавити да „уколико буду исцрпљена сва економска средства за опамећивање Србије, може доћи и до примене војне силе“. Касније пооштравање, ублажавање, обустављање и укидање санкција биће повезано са развојем ратних збивања у БиХ.[3] После потписивања Дејтонског споразума (1995) и проведених избора у БиХ (1996) санкције СБ УН ће (Резолуцијом 1074) бити укинуте 02. октобра 1996. године. Укидање санкција било је условљено обавезом да СРЈ учини напредак око Косова, да сарађује са Хашким трибуналом и реши питање државног наслеђа са новим државама, бившим републикама СФРЈ.

Последице санкција

Санкције према СРЈ, по свеобухватности и оштрини, биле су најтеже казнене мере које је СБ УН до тада предузео против једне земље.[4] Њима је био предвиђен тотални економски ембарго, али и велике рестрикције у осталим областима живота. Био је забрањен сав извоз и увоз роба и услуга (са изузетком поштанског и телефонског саобраћаја), забрањен платни промет и било какав трансфер финансијских средстава, замрзнута средства и конфискована имовина која се налазила у иностранству, забрањен ваздушни саобраћај[5], научно-техничка и културна сарадња, учешће на спортским манифестацијама, уведене визе за путовања држављања СРЈ, редукован ниво и бројност дипломатског особља, а хуманитарни увоз подвргнут бирократским међународним дозволама итд.[6]

За четири године трајања ове санкције су, пре свега, погодиле обичне грађане и имале велике економске последице. Дошло је до великог пада БДП-а. До њега долази већ у годинама разбијања СФРЈ и он кулминира у првим годинама увођења санкција СРЈ. Већ 1990. године бележи се смањење БДП-а за седам одсто, да би он у 1991. износио 11,7 одсто, у 1992. 28,3 одсто, а у 1993. 30,8 одсто.[7]

Управо у то време, по увођењу санкција СРЈ ће имати хиперинфлацију невероватних размера.[8] У периоду од 1992. до 1994. забележена је хиперинфлација која у светској економској историји заузима треће место како по дужини трајања од 22 месеца (март 1992. –  јануар 1994.), тако и по максималном месечном нивоу од 314 милиона, или тачније 313.563.558 процената (јануар 1994.).[9] Због куриозитета треба навести да је јануарска инфлација из 1994. године прерачуната на годишњи ниво износила 116.545.906.563.330 одсто. Дневна инфлација износила је 62 одсто, а инфлација у само једном часу (60 минута) од 2,03 одсто била је већа од годишњих инфлација многих развијених земаља.[10]

Хиперинфлација је обуздана Програмом монетарне реконструкције и економског опоравка (познатији као Аврамовићев програм – назван по његовом аутору и реализатору  Драгославу Аврамовићу). То је учињено одмах, у првој фази реализације Аврамовићевог програма.[11] Хиперинфлација је преко ноћи сломљена, цене су мировале и елиминисана су инфлаторна очекивања. Динар је брзо повратио раније изгубљене функције. Каматне стопе су постале реално позитивне. Новоуспостављени девизни курс остао је стабилан, а девизне резерве су расле. Добар део сиве економије враћен је у легални сектор. Дефицит буџета је смањиван из месеца у месец и на крају прве етапе спровођења програма практично елиминисан. Индустријска производња бележи релативно високе стопе раста, а значајно су повећане и реалне плате запослених.[12]

Улични продавци горива на београдским улицама, 18. август 1995. – Фото: Снимак екрана/Јутјуб/RUDAR 7

Пут ка НАТО агресији

Само што су санкције укинуте крајем 1996. године одлуком СБ УН, већ априла 1998. године уводе се нове санкције СРЈ (од којих је убрзо изузета Црна Гора, пошто је њен тадашњи режим имао добре односе са Западом), сада од стране САД и ЕУ под оптужбом за прогон Албанаца са територије Косова и Метохије (КиМ) и прекомерну употребу силе од стране наших полицијских и војних снага. Претходно (1997)  амерички Конгрес усваја Закон којим се забрањују контакти са СРЈ све док народ Косова не добије право да управља самим собом, захтевајући размештање међународних посматрача на територији КиМ. НАТО на челу са САД прети  бомбардовањем[13] и СРЈ под притиском пристаје (1998) да се на КиМ размести Посматрачка мисија ОЕБС-а на челу са пензионисаним америчким генералом Вилијемом Вокером.

Легитимна акција полиције против наоружаних терориста у Рачку (јануар 1999.) искоришћена је као повод да се исконструишу наводи о масакру цивила који би послужио као изговор за НАТО интервенцију. О акцији у Рачку Вокер ће директно, сателитским телефоном,  обавестити команданта НАТО-а за Европу, америчког генерала Веслија Кларка, квалификујући ту антитерористичку операцију као масакр и злочин против човечности. Под претњом бомбардовања од стране НАТО земаља уследиће (фебруар 1999.) преговори у Рамбујеу где је предложен такав споразум који наша земља није могла да прихвати[14] и то ће бити увод у бомбардовање које ће убрзо уследити. Непосредно пред преговоре у Рамбујеу то је најавила Медлин Олбрајт, амерички државни секретар, рекавши: „Ако се постигне споразум биће размештене и снаге за његову примену. Ако преговори пропадну због тога што би Србија рекла не, онда ћемо их бомбардовати, а ако Албанци одбију да се сагласе ми више нећемо моћи да их помажемо и пресећи ћемо им сваку помоћ који добијају споља.“[15]

Без одобрења СБ УН 24. марта 1999. године, НАТО почиње са бомбардовањем СРЈ. Мете напада биће војни, али и инфраструктурни, привредни и цивилни објекти, многа насељена места, па и Београд.[16] Непосредан повод за НАТО агресију, са САД на челу, била су дешавања у Рачку[17] и непристајање наше земље на споразум из Рамбујеа. НАТО агресија ће трајати 78 дана, после које СБ УН усваја (10. јуна 1999.) Резолуцију 1244 којом је одобрено међународно војно и цивилно присуство и територија КиМ  је смештена  под привремену управу ОУН (УНМИК), док је Србији остављена могућност да врати своје институције када се за то буду стекли услови. Резолуцијом 1244 реафирмисан је територијални интегритет СРЈ (чија је призната земља континуитета Србија).

Мада је НАТО агресија завршена усвајањем Резолуције 1244 санкције ће бити укинуте тек после одласка Слободана Милошевића са власти после петооктобарског преврата 2000. године. Неколико дана пре тога Милошевић се (02. октобра 2000) преко ТВ екрана обратио грађанима СР Југославије и истакао да се води организована хајка „на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне западне доминације на Балканском полуострву“, те да би под њиховом доминацијом у земљи врло „брзо стекли огромну већину веома сиромашних, чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома неизвесна и далека.

Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина брзо би се трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, по правилу, били би странци. Мали изузеци били би искључиво они, који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу измештенима из сфере елементарног, и националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца… Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.“

Пет година после овог говора Џон Норис, један од главних америчких преговорача, приликом закључивања Војно-техничког споразума и Резолуције 1244 објавиће (2005) књигу Путања судара: НАТО, Русија и Косово (Collision Course: NATO, Russia and Kosovo). Предговор за ову књигу написао је Строб Талбот (заменик државног секретара САД у периоду 1994-2001, и главни преговарач САД за време НАТО агресије) код кога је Џон Норис био потпарол за односе са јавношћу. У предговору (НАТО као међународна заједница) Талбот је отворено објаснио праве мотиве НАТО агресије 1999. године на нашу земљу. Он дословно пише како је „југословенско супротстављање радикалнијим политичким и економским реформама, а не тешко стање косовских Албанаца, најбоље објашњење за НАТО рат“.

Почетак последње деценије ХХ века довео је до правог суноврата српске привреде. Почело је то растурањем заједничке државе (СФРЈ). Нестало је јединствено тржиште и покидане су економске везе између пословних партнера. Због грађанских ратова у Хрватској и БиХ у Србију је стигло стотине хиљада избеглица, а у исто време требало је из матице и економски подржавати српски народ који је остао на својим огњиштима. То је представљало велике тешкоће за економију Србије, а онда је уследио још већи ударац – међународне економске санкције и на крају НАТО агресија чиме је српска привреда доведена на ивицу слома.

Гашење пламена на погођеној цивилној згради у Београду током НАТО агресије – Фото: Емил Вас

Од нас зависи

Србија се у првој и последњој деценији ХХ века суочава са јаким спољним економским блокадама које јој намећу тадашње моћне западне силе. Ефекти тих блокада на српску привреду биће дијаметрално супротни. После Царинског рата почетком ХХ века долази до узлета привреде Србије, а после санкција у последњој деценији истог столећа она ће доживети суноврат.

Због чега је до тога дошло?

У томе су важну улогу имала управљачке елите које су биле на челу Србије и нарочито јединство које је постојало између елите и народа. Међутим, пресудну улогу имала је битно различита међународна ситуација на почетку и на крају ХХ века. Краљевина Србија је, у ситуацији када је постојала велика суревњивост и супарништво између тадашњих великих земаља, унутрашњим напорима (мудро вођена од тадашњих власти и уз огромну подршку народа) успела да разбије економску блокаду и из царинског рата изађе оснажена у економском, али и сваком другом (политичком, војном) погледу.

У последњој деценији ХХ века долази до тријумфа Запада и рушења СССР-а. У ситуацији када је Запад тријумфовао, а Русија била на коленима, српски народ није могао ничему добром да се нада. И поред тога, у условима наметнуте међународне економске блокаде, која је по својој свеобухватности и оштрини била најсуровија до тада предузета против неке државе, дошло је до суноврата, али не и до слома српске привреде и парализе економског живота у земљи. Како је то истакао колега Благоје Бабић, „у Србији је у потпуној блокади све функционисало много боље него у многим земљама које су уживале подршку целог Запада“, а „висока техничка стручност омогућавала јој је да производи замену увоза за више хиљада ставки.“[18]

Штавише, после исцрпљујућих економских санкција током 1990-их година, Србија успева да пружи невероватан отпор НАТО агресији[19] и обезбеди опстанак државе. Српски народ је и у таквој ситуацији бранио своје право на слободу, част и достојанство, као што су то чинили и његови преци. За то је платио велику цену, али је изборио Републику Српску (чиме је избегнута судбину Срба у Хрватској – којих сада тамо скоро да и нема, а почетком ХХ века чинили су четвртину тамошњег становништва) и одбио ултиматум да добровољно пристане на НАТО окупацију. Стварање Републике Српске и отпор НАТО агресији ће остати једне од светлијих страница српске историје.

Поред тога, наш отпор НАТО агресији означиће и тачку прелома у међународним односима – прелазак од униполарног ка мултиполарном поретку, у коме не постоје само моћне нама ненаклоњене земље Запада, као што је то било 1990-их. [20] Нова међународна ситуација, у чијем настајању је своје место имао и наш отпор НАТО агресији, иде нам у прилог. Да ли ћемо ту ситуацију знати да искористимо у овом веку, како су то учинили наши преци почетком ХХ века, зависи од нас.

(крај последњег дела)

Плакат за овде пренето предавање професора Душанића, под називом „Економски осврт на маргине српског ХХ века“, које је аутор одржао 27. децембра 2019. године у Свечаној сали Андрићевог института (Вишеград) у оквиру циклуса предавања „Српски ХХ век“.

_______________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Прво су Хрватска и Словенија (25. јуна 1991.) једнострано прогласиле своју независност од СФРЈ, што су прво званично признали Ватикан (13. јануара 1992.) и Немачка (15. јануара 1992.), а потом је уследило признање и других држава, да би на крају Хрватска и Словенија (као и БиХ) биле примљене (22. маја 1992.) у чланство УН. У БиХ Муслимани и Хрвати прегласавањем српских представника у скупштини доносе (15. октобра 1991.) Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине и на бази њега повлаче своје представнике из рада институција СФРЈ. Као одговор на то српски представници оснивају (10. новембра 1991.) Српске аутономне области, а српска скупштина је (09. јануара 1992.) прогласила Српску Републику БиХ, као саставни део Југославије. Припадник паравојних Зелених беретки Рамиз Делалић током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву (01. марта 1992.) из пиштоља убија младожењиног оца Николу Гардовића и рањава Раденка Миковића, свештеника Српске православне цркве. (Напоменимо да је у скоро свим америчким медијима овај догађај представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове.) После тога уследиће вишегодишњи грађански рат у коме су на почетку Муслимани и Хрвати ратовали против Срба, а касније су ратовали Муслимани против Хрвата, али и Муслимани између себе (присталице Алије Изетбеговића и Фикрета Абдића).

[2] Џејмс Бејкер у априлу 1992. године изјављује да је „једино стварно оружје против Милошевића непризнавање преостале југословенске државе“. У складу са тим, два месеца после увођења санкција, СБ УН доноси резолуцију која се односи на немогућност СРЈ за аутоматским континуитетом чланства СФРЈ у светској организацији.

[3] Санкције СРЈ проширене су и пооштрене 16. новембра 1992. године (Резолуцијом 787), а нарочито Резолуцијом 820 од 17. априла 1993. године. Ублажене су Резолуцијом 943 од 23. септембра 1994, те Резолуцијом 970 од 12. јануара 1995. и 988 од 21. априла 1995. године. Санкције су обустављене Резолуцијом 1022 од 22. новембра 1995. године (сутрадан после потписивања Дејтонског споразума) и укинуте 02. октобра 1996. године (Резолуцијом 1074) после потврђивања резултата избора у БиХ.

[4] Академик Милорад Екмечић (у раније цитираном тексту) истиче да је данашњу америчку стратегију према Србима формулисао Дејвид Гомперт 1994. године, у августовском броју водећег часописа за спољну политику Фореин аферс, иза којег стоји Стејт департмент. Гомперт је био потпредседник Ранд корпорације, члан Националног савета безбедности председника Буша и формално члан америчке владе у корпорацији која иначе израђује америчку стратегију. У чланку Како поразити Србију Гомперт је написао: „Упоран економски и медијски рат против Србије мора после одређеног времена да обори београдски режим: омогући боље решење. Индустријски слом и упропашћени животни услови морају створити притисак за промене… Изолација и беда морају произвести демократску револуцију и довести на чело вође који желе да за Србе нађу место у друштву нација. Ми морамо бити спремни да Србију држимо у карантину све дотле док не буде искорењен вирус који она у себи носи“.

[5] Чак и онај са боцама са кисеоником из Београда у Бањалуку због чега је преминуло 12 новорођених беба које су биле у инкубаторима.

[6] САД нису дозвољавале да се за то користе средства СРЈ која су била блокирана на њеној територији.

[7] Два века развоја Србије – статистички преглед, Републички завод за статистику, 2008.

[8] Мада се и током 1980-их година привреда СФРЈ суочавала са високом инфлацијом (она је, на пример, 1989. године износила на месечном нивоу: у јануару 15 одсто, у фебруару и марту по 17 одсто, априлу 20 одсто, мају 23 одсто, јуну 24 одсто, јулу и августу по 27 одсто, септембру 33 одсто, октобру 35 одсто, новембру 37 одсто  и децембру 45 одсто), по увођењу санкција она прераста у хиперинфлацију (месечни раст цена изнад 50 одсто).

[9] Дуже је трајала хиперинфлација у Никарагви (48 месецу у периоду 1987-1991) и Кини (26 месецу у периоду 1947-1949). Виши максимални месечни ниво постигнут је у Мађарској 1946. године од 420 милијарди процената и у Грчкој 1944. године од 855 милиона процената.

[10] У време овако високе хиперинфлације цене у продавницама биле су исказане у условним јединицама – бодовима, а бод је био еквивалентан немачкој марки. Промет је вршен или у немачким маркама или у динарима по тренутном црном курсу који се мењао, често, и по неколико пута у току дана. Тако на пример, 13. јануара ујутру улични продавци дилери су марку продавали за 500.000, око поднева за 600.000, а увече за 800.000 динара. Подневни црни курс марке износио је 14. јануара 900.000, 15. – 2.500.000, 16. – 3.500.000, 17. – 5.000.000, 18. – 5.500.00, 19. – 10 милиона, 20. – 14 милиона, 21. – 15 милиона динара.

Новац је тако брзо био обезвређиван да је долазило до апсурдних ситуација. Штампана је новчаница од 500 милијарди динара, а за једну немачку марку требало је дати две ове новчанице. Почетком 1994. године појавио се и метални новчић од једног динара, те је (после само неколико дана) за један долар требало дати 700 тона тих новчића. Исплата пензија извршена је 17. јануара, а за просечни износ пензије од 4,8 милиона динара на црном тржишту није се могла купити ниједна немачка марка.

[11] Пошто је било јасно да се не може чекати укидање међународних економских санкција како би се приступило сламању разарајуће хиперинфлације, одлучено је да се приступи изради и реализацији програма стабилизације који би требало остварити у две фазе. Прва, краткорочна фаза предвиђала је монетарну реконструкцију и антиинфлационе мере са циљем сламања хиперинфлације. Она је требало да се реализује у првих шест месеци сопственим снагама, чак и у условима економских санкција од стране међународне заједнице. Друга, дугорочна фаза предвиђа суштинске економске реформе које би (уз очување стабилности остварене у првој фази) довеле до економског опоравка земље, односно које би обезбеђивале дугорочан стабилан економски раст. Ова фаза, као што су и истицали аутори Програма, претпостављала је укидање економских санкција и доток свежег капитала потребног за његову реализацију. Како та претпоставка није остварена ова друга фаза није имала никакве шансе на значајнији успех, за разлику од прве фазе Програма, где су постигнути изванредни резултати.

[12] О овим резултатима је написан велики број изузетно афирмативних текстова у свету. Овде ћемо да цитирамо само део из једног таквог текста. „Обично када тражимо пример генија у економији ми помињемо Милтона Фридмана… Међутим, ако бих се ја питао рекао бих Драгослав Аврамовић, гувернер Централне банке Југославије и пензионер Светске банке. Главна разлика између Фридмана и Аврамовића се може резимирати речима  да је Аврамовић стварни геније, али нема шансу да добије Нобелову награду јер је Србин. У чему је овај српски геније у економији изражен? Упркос стриктним економским санкцијама према Југославији, изобиље у Београду последњих месеци је видљиво у свакој радњи, тезге су пуне потрошне робе… Чак има саобраћајних гужви у Београду и ово се дешава у земљи која је под стриктним нафтним ембаргом већ две године… Најбриљантнији део Аврамовићеве магије је његов успех да стави тачку на хиперинфлацију која је износила 60 одсто дневно.“  (Давар, Тел Авив, 3. јун 1994.).

[13] У септембру 1998. године НАТО усваја Акт упозорења који подразумева употребу НАТО авијације за ваздушне ударе по СРЈ.

[14] Подсетимо се само на један члан (члан 8. анекса Б) тог споразума: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а“.

[15] Тројка која је била главни промотер и имала кључну оперативну улогу у НАТО агресији после ће у такозваној држави Косово имати уносне послове (Олбрајтова у телекомуникацији, Кларк у рударству и енергетици, а Вокер у путној инфраструктури) и на њима зарадити огроман новац. Таква политика у САД није изузетак, него правило. Тако су потпредседници САД Дик Чејни и Џо Бајден обезбедили уносне послове за своје фирме или чланове породице после смене власти у Ираку (2003) и Украјини (2014).

[16] Од 1940-их година биће то треће брутално војно разарање наше престонице. Пре тога, многа насељена места, па и Београд, зверски је бомбардовала Немачка на највећи православни празник Васкрс 1941. године, а на Васкрс 1944. године учинили су исто то наши англоамерички савезници.

[17] Једна од тачака у оптужницама на суђењу српском државном, војном и полицијском руководству пред Хашким трибуналом био је такозвани злочин у Рачку (где је писало да су Албанце „снаге СРЈ и Србије откриле, тукли су их, а затим одвели на оближње брдо где су убијени из ватреног оружја. Снаге СРЈ и Србије убиле су укупно око 45 косовских Албанаца у Рачку и његовој околини“), али је у пресудама та тачка одбачена јер чак ни овај суд није могао да прихвати такву верзију догађаја у Рачку која ће послужити као повод за НАТО агресију.

Слично је било и у случају НАТО бомбардовања положаја Војске Републике Српске (29. август – 14. септембар 1995.) где је као повод послужило бомбардовање пијаце Маркале (28. августа 1995.) када је погинуло 37 цивила, а за које су одмах, без било каквих доказа, окривљени Срби. Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан, лично је потврдио да је у извештају независне комисије из тог периода наведено да „не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја“, а командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву Андреј Демуренко, који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби „неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад“.

[18] У деценијама пре тога створена је „целовита структура привреде, какву није имала ниједна друга мања земља. У свим важним привредним гранама Србија је била створила дивовска предузећа, способна за утакмицу на светском тржишту. Елекетронска индустрија, створена у Нишу заслугом инжењера Владимира Јасића, спадала је у ред највећих предузећа електроиндустрије у Европи. Фабрика аутомобила „Црвена застава“ у Крагујевцу, коју је изградио инжењер Првослав Раковић, непосредно и посредно је запошљавала око 300.000 људи. Ђердапска електрана, за чију изградњу је најзаслужнији инжењер Панта Јаковљевић, је, кад је изграђена, била највећа хидроелектрана у свету. Предузеће Енергопројект, на челу са инжењерима Живком Мучаловим и његовим претходницима и наследницима, на светском тржишту добијао је послове у надметању с највећим предузећима Запада. Пољопривредни комбинат Београд, на челу са инжењером Петром Зечевићем, био је једно од највећих и најуспешнијих пољопривредних предузећа у Европи, који у пољопривредној технологији није имао шта да научи на Старом континенту. Генералекспорт био је међу осам највећих спољнотрговинских предузећа у Европи, а Робне куће „Београд“, које је развио Чеда Јелинић, са четрдесет пословних јединица у Југославији, биле су један од највећих трговинских ланаца на континенту. Београдска банка била је међу сто двадесет највећих банака у свету. Другим речима, Србија је имала предузећа довољно моћна да буду ослонац у међународној геоекономској утакмици.“ (Благоје С, Бабић, Геоекономија и неутралност Републике Србије, у књизи: Економија Азије, Београд, 2007.)

[19] У време униполарног света (са САД као једином супердржавом) Србија је одолевала 78 дана најмоћнијој војној сили (НАТО – од земаља чланица, Грчка је једина одбила да учествује у агресији) предвођеној САД. За тих 2,5 месеци у пролеће 1999. године НАТО је извршио 261.000 авио полетања, испаливши 415.000 пројектила укупне масе од преко 22.000 тона, од којих је шест тона уранијума 235 (поређења ради, бомба бачена на Хирошиму имала је 35 кг уранијума 235). Погинуло је преко 2.500 људи, међу којима су већина били цивили. Од НАТО бомби погинуло је 249 војника, 22 полицајца и три руска добровољца.

Када је Савет безбедности УН донео Резолуцију 1244, српска војска је напустила Косово и Метохију. Тајмс је (16. јуна 1999.) писао о изненађењу НАТО посматрача када су видели повлачење великог српског конвоја (према британским изворима њега је чинило 250 тенкова, 450 оклопних возила и 600 комада артиљеријског наоружања). Испоставиће се да је огромна војна НАТО машинерија са интензивним бојевим дејствима на Косову и Метохији за тих 78 дана уништила само 7 (и словима: седам) тенкова и велики број макета. Агенција Франс прес (2. јула 1999.) у репортажи са терена описује једну од тих макета: „Издалека то изгледа као тенк који прелази мост у близини Приштине. Али изблиза то је пут прекривен црном пластиком на коме је подигнут лажни картонски мост. Тенк је од дрвета, платна и пластике“.

[20] После пада Берлинског зида наступила је ера униполарности у којој су САД биле неоспорни хегемон у свету. Агресијом на нашу земљу, без одлуке Савета безбедности УН и кршећи међународно право, САД су желеле да покажу да могу да чине шта хоће на било ком делу Земљине кугле, те да потенцијалним ривалима (пре свега, Русији и Кини) демонстрирају где им је место у новом светском поретку.

Подсетимо се да је током авионског лета у званичну посету САД, премијера Русије Јевгенија Примакова потпредседник САД Ал Гор телефоном обавестио да почиње бомбардовање СР Југославије. Пошто нису успела убеђивања Примакова да се од тога одустане, руски премијер је над Атлантиком одлучио да се његов авион врати за Москву.

У Београду је НАТО пред поноћ 07. маја 1999. године бомбардовао Амбасаду НР Кине у којој су погинула три кинеска држављанина, а више њих рањено. Управо је ова НАТО агресија опомењујуће, али и отрежњујуће деловала на Русију и Кину, те је њихово војно (пре свега Русије) и економско (пре свега Кине) снажење допринело стварању мултиполарног света.

Извор: Јован Б. Душанић, „Економско трокњижје“, трећа књига


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Српски XX век – сламање Србије крајем прошлог века (3)

* Обавезна поља