Srpsko pravosuđe u službi Haga

Ovaj tekst je posvećen Predragu Milojeviću Kinezu, srpskom rodoljubu i junaku. Na žalost njegova životna priča oslikava tragičnu sudbinu srpskih boraca, učesnika Otadžbinskog rata devedesetih godinaprošlog veka. Istovremeno predstavlja i razobličavanje dela srpskog pravosuđa, koji ne sudi po pravu i pravdi, nego po političkim nalozima a protiv interesa sopstvenog naroda i države.

Verovatno je svaki čitalac ovoga teksta bio u prilici da pogleda neki film, pročita knjigu, ili makar vest u novinama, o ljudima koji su proveli godine u zatvoru, a da nisu bili krivi. Naravno, svakom Srbinu bi na ovu temu odmah na pamet pao i Haški tribunal, koji je tako progutao živote mnogih Srba, utamničenih samo zato što su Srbi, i što su branili srpski narod. Ali, takvi slučajevi postoje i u Srbiji.

Jedna od najtežih stvari koja može da zadesi čoveka je da nevin završi u zatvoru. A pogotovu ako je osuđen za najteža krivična dela. Predrag Milojević Kinez, nalazi se nevin već 10 godina u zatvoru. Ovaj čovek osuđen je na 20 godina robije za najteže zločine, koje nije počinio. O nevinosti ovoga čoveka znaju mnogi, uključujući tu i sramne tužioce koji su ga teretili, besčasne sudije koje su ga osudile, lažne svedoke –  ubice koji su ga lažno teretili i njemu pripisivali svoje zločine, kao i osuđeni zločinci sa Ovčare koji su ćutali o istini o ovom čoveku (neka makar sada progovore, kada više ne mogu snositi druge posledice i donekle umire savest, ako je to ikako moguće).

O nevinosti ovoga čoveka zna i nezavisna država Hrvatska, koja je vrlo licimerna, i očigledno umešana u dešavanja na Ovčari, jer kako drugačije objasniti da nije zainteresovana da se brojni izvršioci, ali i organizatori ovoga zločina, a podsetimo to je bio najveći pojedinačni zločin nad Hrvatima u prošlom ratu, privedu pravdi. Koliko i njima istina ne odgovara vidi se u tome da oni ne procesuiraju Ovčaru pred svojim sudovima, a znamo da su hiljade nevinih Srba završile na njihovim montiranim optužnicama. Šta se onda krije iza Ovčare kada Hrvatska ima interes da ćuti o ovoj temi?

O Kinezovoj nevinosti znaju i Aleksandar Vučić, koji ga je svojevremeno obilazio u pritvoru Centralnog zatvora, i davao podršku, kao i Tomislav Nikolić. A kakav je čovek Predrag Milojević Kinez, vidi se i po tome što je odbio pomilovanje koje mu je ponudio predsednik Srbije, jer bi njegov zahtev za pomilovanje značio priznanje krivice. On je nevin čovek, i kao takav želi da izađe iz zatvora, i da se spere lažna kleveta sa njegovog imena, pa makar robijao još 10 godina.

Slika jednog heroja

Predrag Milojević je kao tridesetogodišnjak, mobilisan u JNA na početku rata. Ne želeći da gleda  haos koji je vladao u pozadini ratnih dejstava (slika raspada jedne trule države i armije obojena alkoholom i nedisciplinom), dobrovoljno se prijavljuje da bude na prvoj liniji ratišta, i dolazi u Vukovar.Tu biva raspoređen u jedinicu „Leva supoderica“, sastavljenu od Srba iz Vukovara i dobrovoljaca. Ova jedinica istakla se u borbama za Vukovar, i bila je najzaslužnija za odlučujuću pobedu. Kao što se i sama jedinica isticala hrabrošću i disciplinom, o čemu je na suđenju svedočio pukovnik Borivoje Tešić, za vreme borbi u Vukovaru komandant 1. Motorizovanog bataljona Gardijske brigade (pod čijom komandom je bila „Leva supoderica“). Među njenim najistaknutijim pripadnicima bio je Kinez, na mestu zamenika komandanta, a brojni saborci posvedočili su o hrabrosti, poštenju i pravičnosti svoga ratnog druga.

Na suđenju za Ovčaru saznalo se za herojska dela ovoga čoveka. Tako je čuveni ratni fotoreporter Tomislav Peternek svedočio da Predrag Milojević rizikovao svoj život da bi  pod snajperskom vatrom pretrčao ulicu i spasao hrvatsku devojčicu koja je bila u životnoj opasnosti. Da svedoči o Milojevićevom čojstvu, došao je u Beograd i Vilim Karlović, penzionisani major ZNG i hrvatske vojske, koji je preživeo Ovčaru. Karlović je svedočio i u Hagu, a posle pojavljivanja pred sudom u Beogradu napisao i knjigu „Preživio sam Vukovar i Ovčaru“, koju je objavio Večernji list, u Zagrebu 2011. godine.

Iz svedočenja ovoga čoveka može se u punoj meri sagledati lik i delo Predraga Milojevića u Vukovaru, ali i razjasniti dosta toga o događajima na Ovčari. Naime, Karlović Vilim duguje svoj život Predragu Milojeviću i Marku Ljuboji (optužen zajedno sa Milojevićem, pravosnažno oslobođen). Igrom okolnosti Milojević i Ljuboja pronalaze Karlovića, 21. novembra koji je bio satima zverski mučen od strane većeg broja alkoholisanih dobrovoljaca, i rizikujući sopstvene živote, uz pomoć oružija uspevaju da ga otmu iz njihovih ruku i spasu smrti. Zaista je neverovatno da bi čovek, koji je optužen, i osuđen za ubijanje na Ovčari, svega nekoliko sati kasnije rizikovao život da bi spasao hrvatskog vojnika.U pomenutoj knjizi je taj događaj detaljno opisan, a opisano je i samo svedočenje Karlovića na suđenju u Beogradu.

Zahvaljujući Vilimu Karloviću, Vrhovnom sudu Srbije su dostavljenje izjave overene kod notara u Hrvatskoj, Đurđica Pankas, Snježane i Ljubice Dražljević, i izvesne gospođe Luce iz Vukovara (ime poznato sudu), koje su izgubile svoje najbliže (direktno za ova ubistva optužuju svedoka saradnika broj 1), i svedoče da im je jedina zaštita bio Predrag Milojević Kinez.

Treba istaći i da je, pre nego što je podignuta optužnica, Predrag Milojević dva puta davao iskaz na poligrafu, i oba puta je prošao.

Kako je uništen jedan čovek

Slučaj Ovčara započeo je u Srbiji prvim hapšenjima u akciji „Sablja“, za vreme vanrednog stanja. Istraga se vodila pred Okružnim sudom u Novom Sadu, na osnovu dokumentacije koju je Haški sud predao Specijalnom tužilaštvu Srbije za ratne zločine, i rezultirala je optužnicom koju je specijalni tužilac podigao 4. decembra protiv 8 lica(KTRZ 3/03 OVČARA 1 – VUJOVIĆ I OSTALI,  precizirana optužnicom KTRZ 3/03 od 16. septembra 2005.). Ovčara je bio prvi predmet Tužilaštva za ratne zločine. Predrag Milojević nije bio među tim optuženima. Kao što je napomenuto, on je dva puta davao iskaz na poligrafu, i oba puta prošao. Međutim, par nedelja posle podnošenja optužnice, krajem decembra 2004. godine, Milojević, i još nekoliko lica su uhapšeni, pod optužbom za zločine na Ovčari.

Novim hapšenjima, među nespornim izvršiocima zločina na Ovčari, našla se i grupa ljudi koji su stradali samo zbog politike. Kao što je poznato, od februara 2003. godine Vojislav Šešelj, lider SRS nalazi se u pritvoru Haškog tribunala, i bilo je potrebno obezbediti nekakav osnov za njegovo držanje tamo i eventualnu montiranu presudu, i na taj način njegovo uklanjanje iz političkog života. Zbog toga je bilo potrebno žrtvovati pripadnike jedinice „Leva supoderica“.

Od samog početka u ovaj proces je bio uključen Sem Nazaro (neformalno najuticajnija ličnost u srpskom pravosuđu u prethodnoj deceniji), predstavnik ministarstva pravde SAD pri američkoj ambasadi u Beogradu. On je prisustvovao saslušanjima okrivljenih, svedoka, uzimao zapisnike, viđao se sa tužiocima i sudijama.

Prvu presudu za Ovčaru (Okružni sud u Beogradu, Veće za ratne zločine K.v. 1/2003 od 12. Decembra 2005. godine) ukinuo je Vrhovni sud, i vratio predmet na ponovno suđenje. Zanimljivo je istaći da su sudije, koje su ukinule ovu presudu, kasnije uklonjene sa funkcija prilikom velike čistke u pravosuđu.

Po donošenju nove presude 2009. godine stekli su se uslovi da ona bude potvrđena i na Apelacionom sudu 2010. godine. Predsednik Apelacionog veća, u po drugi put ponovljenom postupku, bio je Siniša Važić. Ovaj sudija, jako blizak ambasadi SAD i prozapadnim NVO (sada je lični predstavnik Tomislava Nikolića u famoznom REKOM –u), pojavljuje se u različitim procesnim fazama tokom gotovo decenije suđenja. On je predsednik Okružnog suda, predsednik veća sudija za ratne zločine, predsednik veća koje je dodelilo status svedoka saradnika Spasoju Petkoviću (svedok saradnik broj 1) na nezakonit način, predsednik vanraspravnog veća prvostepenog suda koje je odlučivalo o pritvoru, predsednik apelacionog veća sudija za ratne zločine i predsednik žalbenog veća koje je potvrdilo pravosnažnu presudu.

Montirani proces

Iako je krivični postupak pravnosnažno okončan, odluku kojom je ova krivična stvar pravnosnažno rešena i sam postupak koji je prethodio njenom donošenju, prati veliki broj manjkavosti koje potvrđuju da se u Srbiji sprovodi sudsko nasilje koje se jedino može uporediti sa rđavom praksom haškog Minotaura, upravo kako i akademik Čavoški kvalifikuje takav način „sudovanja“.

Ovakav zaključak počiva na odnosu između iskaza svedoka saradnika i postojećih materijalnih dokaza u ovom predmetu. Naime, ovaj predmet je primer neverovatnog dokaznog apsurda, budući da je sud radije poverovao svedočkim iskazima (i to iskazima svedoka saradnika koji su lično učestvovali u kritičkom događaju), nego rezultatima obavljenih veštačenja koji su predstavljali pouzdaniji i čvršći dokaz i išli u prilog zaključka da krivica ovog čoveka ne postoji.

Prilikom ocene dokaznog gradiva u krivičnom postupku, a naročito ukoliko postoji veliki broj materijalnih dokaza za utvrđivanje relevantnih činjenica, poput veštačenja iz različitih domena i struka datih na osnovu materijalnih tragova, sam iskaz svedoka ima sekundarni značaj i domašaj, jer u slučaju kada je sadržina iskaza svedoka u suprotnosti sa rezultatima više veštačenja, na takvim iskazima se ne može zasnivati sudska odluka.

U ovom postupku materijalni dokazi su u potpunosti demantovali iskaze svedoka saradnika. Isto tako, svedočenja brojnih drugih svedoka, kao i sudskih veštaka,  takođe pobijaju iskaze svedoka saradnika. Pa čak su i iskazi samih svedoka saradnika suprotni jedni drugima u vezi sa bitnim pojedinostima. Sve to ukazuje da su oni apsolutno nepouzdani, da lažno svedoče, i da se presuda nikako ne može donositi na osnovu njihovog iskaza.

O pouzdanosti svedoka saradnika ukazuje i činjenica da čak ni Haški sud nije privhvatio iskaz svedoka saradnika. Naime, Spasoje Petković, svedok saradnik broj 1, poznat pod nadimkom „Štuka“, svedočio je u Hagu protiv kapetana Radića. Haški sud došao je do zaključka da ne može da se osloni na iskaz ovoga svedoka u onom delu gde svedok identifikuje druge kao učesnike u događaju na Ovčari, ako identifikacija nije potvrđena nezavisnim dokazima. Veće tog suda zaključuje da je svedok saradnik Petković iz temelja promenio svoju izjavu o većini relevantnih pitanja, ne samo u vezi sa svojom ulogom, nego i sa ulogom drugih, te da je moguće da je svoju izjavu promenio, posebno u smislu navođenja imena drugih na Ovčari radi sticanja imuniteta od krivičnog gonjenja u Srbiji!!!

Da bi uspeo montirani proces, sud nije dozvolio svedočenje dvojice pritvorenika (koji nemaju nikakve veze sa ovim slučajem) koji su u Okružnom zatvoru delila ćeliju sa Božom Latinovićem, zvanim „Krvavi Bora“, svedokom saradnikom broj 2, koji se u ćeliji hvalio zločinima koje je kasnije pripisao Milojeviću, i govorio kako će kupiti slobodu (s obzirom da mu je tazbinski srodnik tajkun Petar Matijević).

Ipak najbolju ocenu svedoka saradnika dao je lično predsednik prvostepenog veća, sudija Vesko Krstajić. On u presudi, u ponovljenom postupku, oslobađa okrivljenog Vuju Zlatara, i tom prilikom konstatuje da je ovaj čovek bio žrtva svedoka saradnika broj 1 – Spasoja Petkovića, koji je lagao da bi mu se osvetio. Vuja Zlatar je u pritvoru proveo 1902 dana, i u prvom postupku ga je taj isti sudija Krstajić osudio na 15 godina zatvora, isključivo zahvaljujući iskazu svedoka saradnika, iako je i tada znao da je Zlatar, u vreme zločina na Ovčari, ležao teško ranjen na oporavku u bolničkoj sobi banje Selters u Mladenovcu.

Kako je moguće da se presuda zasniva na iskazima takvih svedoka, vidi se iz činjenice da u samoj presudi stoji skandalozna rečenica sudije Krstajića „da svedoci saradnici nisu apostoli istine“. Sam zakon nalaže svedoku da je dužan da govori istinu, i da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo (član 95, stav 1 ZKP). Pre svoga iskaza svedok polaže zakletvu da će govoriti istinu (član 96 ZKP).

Sud krši zakon i dozvoljava da sedoci lažu, kada i sam sudija Krstajić lično falcifikuje brojne dokaze u ovom predmetu.

Onda je jasno kako je moguće da se donese protivzakonita presuda samo na osnovu iskaza dvojice svedoka saradnika, za koje se nesumnjivo ustanovilo da su lagali i da lično spadaju u najodgovornije za zločin na Ovčari.

Pravda za Kineza

Predrag Milojević je, nažalost, žrtva jednog politički montiranog procesa, u kome je on nebitni piun koji mora biti uništen. Za kreatore i aktere ove spletke život jednog čoveka i njegove porodice apsolutno nema nikakav značaj. No, najžalosnije je što srpski narod zatvara oči i ne pridaje značaj sudbini ovoga čoveka. Kada je trebalo, on je hrabro otišao na prve borbene redove, spreman da položi život, ostavljajući kod kuće ženu i dvoje male dece. A njegova država mu se „odužila“ na ovako strašan način. Ne znam da li ima snage u ovoj državi da se ovaj časni čovek, primer junaštva i čojstva, otac četvoro dece,  vrati svojoj porodici.

Dveri se ne mogu miriti sa sudbinom Predraga Milivojevića Kineza. Ona  ne samo da nas lično pogađa kao slobodne ljude koje boli svaka nepravda i stradanje nevinih već i simbolično oslikava robovsko stanje našeg pravosuđa  koje je od sporog i neefikasnog stranom intervencijom dovedeno u okupaciono,a samim tim i u nepravedno i nemoralno, stanje koje je dugoročno neodrživo.

Zbog svega toga je i ovaj tekst samo jedan mali napor  da se čuje prava istina o Kinezu, i da tako, pomogavši njemu i njegovoj porodici u stvari  pomognemo i sebi i Srpskom narodu. Sva lica odgovorna za ovaj vapijući slučaj nepravde, odgovaraće pred zakonom kad-tad! Nadamo se da će se što pre ispraviti ova nepravda, i da će se ovaj čovek vratiti svojoj kući i porodici, oslobođen lažnih optužbi i montiranih presuda.

Izvor: Fond Strateške kulture