Srce tame NATO lobija u Srbiji

Podrazumeva se da na javno zborište protivnika ne idete u očekivanju da će vam otkriti najintimnije pojedinosti svog strategijskog plana. Idete da se družite sa njime, da bi doživeli njegov način razmišljanja i da ocenite njegovo nastrojenje. Skup proNATO Centra za evroatlantske studije 22. februara u Beogradu Srbija i Rusija: ruski uticaj na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije Srbije poslužio je svrsi.

Prvo, skriveno ispred očiju prisutnih štrčala je demonstrativna nespremnost učesnika da iznesu makar pro forma argument u prilog konačnom političkom cilju organizatora skupa, a to je ulazak Srbije u NATO. Spokojno nezabrinuti činjenicom da mogu računati na podršku jedva sedam odsto stanovnika Srbije, govornici nisu ubeđivali nikoga u prednosti ulaska u NATO. Umesto toga, dve centralne teme skupa bile su kako najefikasnije skloniti političku elitu Srbije da izvrši zadati nalog i kako u Srbiji neutralisati privlačnost Rusije i predsednika Putina, jedinu potencijalnu alternativu, što bi, u sprezi sa preostalih 93 odsto, mogla da osujeti Plan.

Ovaj prividno paradoksalni pristup sugeriše jednu važnu činjenicu. Suprotno površnoj pretpostavci, stvarni zadatak gospođe Milić i njenog propagandnog centra uopšte nije da pomoću javnog lobiranja za NATO pridobiju kritičnu masu stanovnika Srbije. To je zato što nije ni predviđeno da se proces „evropskih integracija“, sa ulaskom u NATO kao kulminirajućom komponentom, odvija odozdo prema gore. Taj proces se sastoji isključivo iz „ubeđivanja“ na vrhu. U odnosu na niže ešalone društva, zadatak aktivista „javne diplomatije“ NATO nije da ih za nešto pitaju ili pridobiju. On se svodi na to da uzurpiranjem medijskog prostora i marginalizacijom protivničkih mišljenja osiguraju pozadinu i time obezbede nesmetanu implementaciju zacrtanog scenarija.

Drugo, u svom programskom izlaganju iz Vašingtona putem videolinka, „starija sestra“ gospođe Milić, zamenica direktora Evroazijskog centra Atlantskog saveta Alina Poljakova (na slici ispod), udarila je svojim čekićem pravo u ekser kada je, kao uvod u predstojeću NATO ofanzivu, Srbiju nazvala „bojištem“. Doduše, da bi od profanih prikrila svoju pravu poentu, Poljakova je pribegla inverziji besmislenom tvrdnjom da Srbija predstavlja „battleground“, ali sa stanovišta Rusije. Međutim, kao što i Poljakova i gospođa Milić odlično znaju, u Srbiji snažna pozicija njihovih ruskih suparnika je implicitna. Muka NATO tabora upravo i jeste u tome što je, za razliku od njihovog, mesto Rusije u Srbiji – aksiomatično. Oni su u prvom redu prestrašeni ne od ruskog prodora na „njihovu“ teritoriju, nego od političke operacionalizacije već implicitno postojećeg stanja.

U Srbiji, Rusija nije na „bojištu“, nego na prijateljskom tlu. Na bojištu su NATO i njegovi eksponenti.

Ako zanemarimo ovu propagandno uslovljenu retoričku inverziju, pored toga što ukazuje na visok stepen jastrebovske usredsređenosti Alijanse na Srbiju, uznemireno izlaganje Poljakove sugeriše još nešto od suštinskog značaja . Dugotrajno rovovsko ratovanje, kao na zapadnom frontu za vreme Prvog svetskog rata, sa inkrementalnim pomacima, po proceni centra, sada više odmaže nego što pomaže postizanju cilja. Poput Ukrajine na posebnom „bojištu“ evroatlantskih sila, u balkanskim okvirima i Srbija predstavlja „big prize“, iliti veliki zgoditak. Kao što se u određenom trenutku dogodilo u Ukrajini, taktika postepenosti mora biti zamenjena ubrzanjem. Centrala zahteva krupnije i odlučnije poteze, od kojih su neki već učinjeni. Međutim, neobavljenog posla ostaje i dalje napretek, a sve to uz preteću mogućnost da bi se trajno krhka konstrukcija već ostvarene „saradnje“ sa Alijansom mogla urušiti u svakom trenutku, čak i uz minimalan napor geopolitičkog protivnika.

Zato je neophodno da se na srpskom „bojištu“ nedvosmisleno identifikovani rival – Rusija – blokira svim raspoloživim sredstvima. U toj bespoštednoj bici, plemenitim mantrama kao što je „level playing field“ (jednakost po oružju) i ostalim „fer-plej“ floskulama iz osveštanog arsenala demokratskih evroatlantskih vrednosti, uvek licemerno lansiranim kada njihovim pionima preti poraz, neće biti dozvoljeno da ometaju vođenje ratnih operacija.

Treće, kada je reč o vrednostima, poželjno je da se politička javnost u Srbiji, od dna do vrha, pozabavi nekim pojedinostima aksiološke vizije koju gospođa Milić i njen proNATO Abteilung promovišu. Pregled rubrike O nama na internet prezentaciji Centra za evroatlantske studije bio bi dobar početak.

Tu se jasno vidi da se gospođa Milić i njena idealistička družina zalažu za niz ideoloških ciljeva koji su po svom dometu znatno širi od uvlačenja Srbije po svaku cenu u NATO. To dozvoljava izvođenje vrlo preciznih zaključaka ne samo o njihovoj politici već pre svega moralnom profilu. Tamo čitamo da je jedna od misija CEAS „promovisanje humanitarne i bezbednosne doktrine Odgovornost da se zaštiti, koja kaže da države nose primarnu odgovornost zaštite svojih građana od genocida, ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja, da međunarodna zajednica ima odgovornost da pomaže državama u nošenju ove odgovornosti i da bi međunarodna zajednica trebalo da koristi prikladna diplomatska, humanitarna i druga mirnodopska sredstva da zaštiti populaciju od ovih zločina ako država u tome ne uspe ili ukoliko je ona sama izvršilac zločina“.

Ezopovska retorika na stranu, među „vrednostima“ koje nadahnjuju gospođu Milić i CEAS nalazi se i doktrina R2P (Right to protect). Ona je nastala u drugoj polovini 90-tih kao jedan od geopolitičkih plodova propagandne fikcije o genocidu u Srebrenici. Od agresije na SRJ 1999. godine naovamo, koristeći NATO kao svoju udarnu pesnicu, pod plaštom rešenosti da se „ne ponovi Srebrenica“, zapadna koalicija je napala i uništila pola tuceta zemalja koje su odbile da joj se pokore. „Pravo na zaštitu“ navodno ugroženih poslužilo je kao cinična krinka za sprovođenje geopolitičke doktrine dominacije punog spektra i uzgrednu pljačku prirodnih resursa napadnutih država. Pri tome, zbir nevinih civilnih žrtava ovih zločinačkih operacija NATO u Srbiji, Iraku, Libiji i Siriji, prema pouzdanim procenama, do sada iznosi više od dva miliona ljudi, ili nekoliko stotina puta više od broja navodnih žrtava Srebrenice, koje su tu humanu doktrinu tobože inspirisale.

Priča o „mirnodopskim sredstvima“ je bacanje prašine u oči, što svako ko je preživeo NATO bombardovanje 1999. godine može da potvrdi.

Lobista NATO u Srbiji gospođa Jelena Milić javno se zalaže za primenu doktrine R2P. Samim tim, pred javnošću u Srbiji i širom sveta ona snosi moralnu odgovornost za strahovite ljudske posledice politike sa kojom se bestidno identifikuje i koju podržava.

Ovaj vrednosni profil Centra za evroatlantske studije upotpunjuje njegovo Saopštenje od 29. februara 2016. Posvećeno je – za CEAS – jednoj od najškakljivijih tema. To su žrtve NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. ili, kako je u dokumentu bezobrazno formulisano, „konstantan trend zloupotrebe broja poginulih civila i pripadnika oružanih snaga tokom NATO bombardovanja SRJ“. Gospođa Milić i CEAS zahtevaju „da se prestane sa nepotrebnim povećanjem broja navodnih žrtava, jer su i stvarni brojevi potresni“.

„Potresena“ gospođa Milić, međutim, ne iznosi slične primedbe u odnosu na mnogo notorniji trend zloupotrebe „broja navodnih žrtava“ – kako se saosećajno izražava o svojim pobijenim sugrađanima – ali u vezi sa događajima u julu 1995. na području Srebrenice. O kakvim je zloupotrebama tamo reč, vidi se po protivrečnim i proizvoljnim ciframa u raznim srebreničkim presudama Haškog tribunala: „…7.000 do 8.000“ u predmetu Krstić, „najmanje 5.336 identifikovanih pojedinaca“ u predmetu Popović ili „4.970 žrtava“ u predmetu Tolimir. Ali, bez obzira, na skupu CEAS u Hotelu Metropol 22. februara 2016, u prisustvu gospođe Milić, kao bespogovorna činjenica prikazana je propagandno sakralizovana cifra od 8.000 ne navodnih nego utvrđenih žrtava u Srebrenici.

Neveštoj gospođi Milić neko bi takođe trebalo da skrene pažnju da broj žrtava NATO R2P bombardovanja SRJ nije ograničen na postradale od bombi i raketa dok je trajala „humanitarna intervencija“ 1999. godine, ili kako se u saopštenju CEAS navodi, „samo“ 484 na Kosovu i 275 na ostalim područjima SRJ, utvrđeno „na osnovu sveobuhvatnog istraživanja“ Fonda za humanitarno pravo njene drugarice Nataše Kandić. Od tada od raznih malignih bolesti, kao posledica ilegalnog korišćenja osiromašenog uranijuma od strane NATO, umrlo je više hiljada nevinih ljudi. Dodatne hiljade obolelih svih uzrasta umiru u ovom trenutku. Pre nekoliko dana komandant NATO snaga u ilegalnom napadu na sugrađane gospođe Milić general Vesli Klark izjavio je da je zadovoljan izvršenim zadatkom i da ne oseća krivicu niti empatiju prema žrtvama. Da li su i te žrtve „navodne“, i ilustruju li takođe „konstantan trend statističkih zloupotreba“, na šta se gospođa Milić i CEAS u svom saopštenju žale?

Četvrto, gospođa Milić i CEAS od vas očekuju da finansiranje njihovih političkih mahinacija i zlobnih dezinformacija preuzmete – vi. Jedna od učesnica na ovom skupu u Metropolu, Maja Stojanović, izvršna direktorka NVO Građanske inicijative, izjavila je da se, usled naglog opadanja donacija iz inostranstva, „nevladine organizacije“ u Srbiji suočavaju sa ozbiljnom finansijskom krizom. U odobravajućem prisustvu gospođe Milić, Stojanovićeva je zahtevala na skupu CEAS da srpska država iz svog budžeta, a to znači iz džepa poreskih obveznika, preuzme obavezu dopunskog finansiranja „građanskog sektora.“

S nevoljama Građanskih inicijativa (a pored njih, i CEAS) teško je saosećati u svetlu donatorskog spiska na njihovoj internet stranici. Pored uobičajenih ambasada Norveške, Holandije, Velike Britanije i SAD i niza drugih darodavaca, tamo se takođe nalaze i finansijski igrači kalibra Fondacije Čarls Stjuart Mot, Evropske komisije, Fondacije za otvoreno društvo, Fridom haus, nekoliko poznatih nemačkih „štiftunga“, Nacionalnog fonda za demokratiju (NED), Svetske banke i USAID. Malo je poznato, ali i pre dramatičnog apela Stojanovićeve, izrečenog pod blagonaklonim patronatom gospođe Milić, srpski poreski obveznici su pozamašnim sumama iz svojih tankih novčanika dopunjavali budžete parazitskih domaćih NVO pod kontrolom stranaca – u iznosu od 27 miliona dinara godišnje, kako navode Novosti (22. juna 2013), ili otprilike jednako sumi koju država izdvaja za razvoj nauke (Politika, 12. jun 2015).

Čuvena opaska Jovana Dučića o hrabrosti i stidu, doduše izrečena u jednom drugom ali moralno srodnom kontekstu, odmah dolazi na um.

Anja Filimonova je apsolutno u pravu da se uvlačenjem u NATO pripremaju klešta gde će biti uhvaćene ne samo Srbija već i Republika Srpska, kojoj Srbija kako-tako služi kao strateška dubina. Gospođa Milić i njena prezira dostojna organizacija igraju značajnu ulogu u tom nečasnom poslu.

Oh da, Centar za evroatlantske studije za sebe kaže „nezavisna, ateistička, socio-liberalna, političko istraživačka think-tank organizacija, vođena ideologijom i vrednostima“. Ateistička i vođena vrednostima? Aleluja! To najzad objašnjava zašto CEAS i gospođa Milić nerado primaju novčanice na kojima piše in God we trust.

Izvor: Pečat