SSSR i građanski rat u Jugoslaviji 1941-1945

Ovih dana, tačnije 5. marta navršiće se 76 godina od čuvenog upozorenja koje je Kominterna uputila Josipu Brozu Titu (Broz) upozoravajući ga na štetne posledice boljševizacije partizanskog pokreta. Niko van Jugoslavije tada nije znao da je još 14. decembra 1941. godine Broz već ozvaničio svoju objavu građanskog rata. Do tada u međusobnom sukobu ali i vezan formalnim ugovorima o saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u Otadžbini, Broz je konačno odlučio da interese revolucionarnog preuzimanja vlasti stavi ispred zahteva protivokupatorske borbe. U svom pismu Pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju poslatog 14. decembra 1941. godine iz Draževića kod Nove Varoši on pored zabrane da se na teritoriji koju „oslobode partizani ne dozvoli formiranje bilo kojih naoružanih formacija osim partizanskih“ upzorava: “Partija mora rukovoditi diferencijacijom koja je počela oštrije da se manifestuje u masama. Reakcionarni buržoaski elementi, braneći svoje klasne interese, otvoreno izdaju svoj narod, a time se izoluju od radnih masa, koje se okupljaju oko našeg partizanskog pokreta i Partije braneći prirodan i nužan proces. Zadatak naše partijske organizacije jeste da učvršćuje radničko-seljačko jezgro u nacional-oslobodilačkom frontu, koji će jedini sprečiti da reakcionarni buržoaski elementi iskoriste plodove narodne borbe u svoje protivnarodne svrhe…“.

Broz i Komunistička partija Jugoslavije su decenijama ulagale dosta truda kako bi njegovu ličnost prikazali u najsvetlijim bojama, pridajući mu atribute natprirodnog bića. On ne samo da je bio vizionar, hrabar, snažan, inteligentan…. već su mu pripisivane i osobine skromnosti i humanosti. Raspad SFRJ i krah komunističkog režima ostavile su srpski narod da se suočava sa svim negativnim posledicama ove „mekane diktature“ duge pet decenija. Podeljen u više „novokomponovanih država“, srpski narod se našao nacionalno obespravljen i ekonomski uništen.

Tragajući za razlozima ovog nacionalnog sloma, među kritičarima i poštovaocima Brozovog „lika i dela“ ima mnogo onih koji za sve krive Kominternu i Sovjetski Savez i njihov zlokobni uticaj. Po njima, Broz je pod uticajem tih centara moći morao da uz narodnooslobodilačku borbu povede i socijalnu revoluciju ali se odmah nakon okončanja rata osamostalio i 1948. godine rekao istorijsko „NE“ Staljinu. Tako se on, ponovo, prikazuje kao „slobodoumnik“ koji se vešto oslobodio „sovjetske čizme“ i izgradio „samoupravno društvo“, na međunarodnom planu formirajući „pokret nesvrstanih“.

Činjenice su ipak nešto drugačije:

Kominterna za celo vreme svog postojanja nije bila naklonjena Srbima i Jugoslaviji. Lenjin i Trocki su u Kominterni videli alat za realizaciu svetske revolucije koja je i u svom nacionalnom i u socijalnom segmentu bila usmerena protiv Srba kao državotvornog naroda duge tradicije. Naročito je po tom pitanju značajan Peti kongres Kominterne održan od 17. juna do 8. jula 1924. godine, koji je u potpunosti osporio ocenu o progresivnosti stvaranja jugoslovenske države i doneo za sve komuniste obavezujuće zaključke da „u novonastalim imperijalističkim državama kakve su Poljska, Čehoslovačka, Jugoslavija i Grčka, pravo na samoopredeljenje svakog naroda mora doći do izražaja u paroli – otcepljenje ugnjetenih naroda u posebne države“, a u slučaju Jugoslavije u „izdvajanju Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Jugoslavije i stvaranju nezavisnih republika“. U to vreme slične stavove je iznosio i sam Staljin, kao u junu 1925. godine kada se založio za aktuelizovanje „pitanja samoopredeljenja, odnosno promena granica Jugoslavije“ i naglasio da se mora sprečiti da se tadašnje granice Jugoslavije, koje su po njemu nastale kao posledica ratova i nasilja, ne pretvore u polaznu i zakonitu tačku za rešavanje nacionalnog pitanja.

Na tragu ovakvih stavova Kominterne, Treći kongres KPJ koji je održan u Beču u maju 1926. godine ozakonio je saradnju sa nacionalnim revolucionarnim pokretima koji su imali za cilj rušenje Jugoslavije, dok je Šesti kongres održan u Drezdenu otišao i korak dalje,1 otvoreno zagovarajući revoluciju i raspad zemlje putem podrške svima koji nisu želeli opstanak zajedničke države.

I na opštem planu bio je to period klasnog „činstunstva“ u kome su boljševizirani komunisti osuđivali kao najveće protivnike svoje dojučerašnje saborce – socijaliste i socijal-demokrate.

Sučeni sa fašističkom opasnošću ovi stavovi se menjaju i, nakon poznatog članka u „Pravdi“ iz maja 1934. godine, kada je pozitivno ocenjena socijalističko-komunistička saradnja u Francuskoj, pokrenut je proces stvaranja „narodnog fronta“. Bila je to tačka na kojoj su vođstvo SSSR-a i Kominterna odustali od koncepcije „svetske revolucije“ koja je dovela do drastičnog smanjenja broja članova komunističkih partija u celom svetu i izolacije SSSR-a. SSSR se pod Staljinovim vođstvom vratio ruskoj državotvornoj tradiciji i zaštiti sopstvene države a na međunarodnom planu saradnji sa onima koji se odupiru narastajućem fašizmu. U praksi bio je to povratak starom savezu sa Francuskom, koji je konačno i potpisan 1935. godine. Istovremeno uz njega je izdata i izjava u kojoj se kaže da: „Staljin razume i u potpunosti odobrava politiku nacionalne odbrane koju prati Francuska radi održavanja svojih oružanih snaga na nivou koji je neophodan za njenu sigurnost“2.

Nažalost, dobrim delom pod pritiskom Velike Britanije, koja je umesto za otpor, više bila za dogovor sa Hitlerom i Musolinijem, saradnja Francuske i Rusije nije rezultirala realnim savezom. Imajući u vidu odugovlačenje sa francuske i britanske strane (i njihovog uticaja na Češku i Poljsku), SSSR je avgusta 1939. godine potpisao pakt o nenapadanju sa Nemačkom. Osam decenija kasnije postoje dileme o „moralnoj opradanosti“ ovog pakta. Iz ugla države koja se nalazila na „prvoj liniji vatre“ i na koju su zapadne demokratije usmeravale revašističku politiku Nemačke, bilo je logično odagnati od sebe opasnost u trenutku kada nije postojala čvrsta garancija za pomoć od strane Velike Britanije i Francuske.

Bez obzira na pakt Ribentrop-Molotov, odnosi između Nemačke i SSSR-a nisu bili idilični i sve je ukazivalo da će sukob biti neminovan. Pripremajući se za taj sukob, SSSR je nastojao da ne izaziva Nemačku ali da istovremeno izgrađuje sistem u kojem bi vlastite odbrambene pozicije jačao i širio front mogućih saveznika. Zbog toga je potpuno obustavljena revolucionarna retorika a povećani napori na objedinjavanje svih snaga koje su se mogle odupreti fašizmu.

Kominterna do gašenja nije menjala svoj osnovni zadatak3 ali se prilagođavala promenama u politici SSSR-a izazvanih naglim širenjem fašizma. U vreme nakon prelaska na politiku „narodnog fronta“, dokazan u „sumnjivim“ akcijama u Španiji, na političku scenu je stupio Broz. Radeći istovremeno za Kominternu, NKVD i vlastitu partiju ali prvenstveno za svoju nezajažljivu ambiciju i vešto koristeći podršku „bugarske grupe sa Georgi Dimitrovom“ u Kominterni, kao i blagonaklonost njenog sekretara, Nemca Vilhelma Pika, on se ubrzo domogao mesta Sekretara, eliminišući bespoštedno sve konkurente. Broz je od prvih dana svoje političke delatnosti imao neutoljivu glad za vlašću. Sve što je radio i sve čime se bavio bilo je usmereno ka vlastitoj promociji, sa jedinim ciljem sticanja neosporne i neograničene vlasti.

Komunisti pod Brozovim vođstvom nisu u celini prihvatili novi pravac Kominterne prema KPJ i njenom delovanju, a koji se može videti i iz telegrama njemu upućenog neposredno pre pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Insistira se na „svenarodnom otporu“ i sugeriše da se ne pokreću pitanja koja bi mogla remetiti to jedinstvo,4. uz upozorenje na mere opreza i prioritetni rad na objašnjavanju vlastitih stavova ali i izričito „odustajući od uličnih demonstracija i na svaki način izbegavati oružane sukobe masa sa vlastima5.

SSSR je preko Kominterne slao jasne poruke da nije vreme za klasnu borbu već za objedinjavanje svih snaga u odbrani od nacističke agresije. U to vreme i Broz se bavio pitanjima „ustanka“. O tome govori i njegov rad „Strategija i taktika oružanog ustanka“. Ali protivno nalozima iz Moskve, rad nije tretirao ustanak protiv eventualnog okupatora već samo ustanak proletarijata radi preuzimanja vlasti. U njemu je određeno da je tokom preuzimanja vlasti predviđen bespoštedan postupak prema „klasnim neprijateljima“: „Najzad, revolucionari koji podižu ustanak moraju se koristiti krvavo stečenim iskustvom pariških komunara i izvršiti ono što oni nisu učinili. Za vreme ustanka, u danima opšteg narodnog juriša dužni smo da se nemilosrdno obračunamo sa našim krvnim i zakletim neprijateljima. Bezobzirno, bespoštedno uklanjanjem građanskih i vojnih glavara i svih drugih zakletih neprijatelja naroda – to je dužnost revolucionara“6. Umesto saveznika u otporu nacizmu, Broz je u „građanskim i vojnim glavarima“ Jugoslavije video svoje klasne neprijatelje.

U Brozovoj svesti i svesti njegovih saboraca, revolucionara, Drugi svetski rat nije imao značaj nacionalnog sukoba i odbrane nacionalne slobode već ambijenta za realizaciju socijalnog prevrata. Zaslepljenost revolucionarnim zanosom i željom da se iz ruku buržoazije prigrabi vlast vidljiva je i u potpunom nedostatku osećaja za stvarnost, o čemu govore i navodi Vladimira Dedijera7 koji, komentarišući stanje nakon napada Nemaca na SSSR, kaže: „Tih dana posle napada Nemačke na SSSR, u Beogradu je vladalo uverenje da će rat biti veoma brzo svršen pobedom Crvene Armije. To uverenje je bilo veoma rasprostranjeno u redovima partije. Sećam se dobro sastanaka Agitpropa CK za Srbiju, na kojima su učestvovali Milovan Đilas, Cana Babović, Rodoljub Čolaković, Milentije Popović i ja (Dedijer) i na kojima su postavljani konkretni zadaci oko preuzimanja vlasti u Beogradu, oko sređivanja problema ishrane, oko preuzimanja pojedinih štamparija..“.

Pravi stav Moskve u vezi sa prioritetima politike SSSR-a možda se najbolje može videti iz onoga što je rekao Staljin u Moskvi u noći 5/6.aprila 1941. godine prilikom potpisivanja jugoslovensko-sovjetskog protokola o prijateljstvu:

„U Kremlju, između 5. i 6.aprila, posle potpisa našeg ugovora, g. Staljin mi je između ostalog rekao: „Ja, iako nisam Rus, veliki sam ruski patriota…. Budućnost leži u savezu svih slovenskih naroda…“. Očigledno je bilo još tada, da je ideja slovenske uzejamnosti i solidarnosti postala jedna od poluga sovjetske spoljne politike… pitanje boljševizacije ipak, u ovom trenutku, mora ostaviti u stranu onako isto kao što su to učinili Englezi i Amerikanci. Ima da se savlada najveći protivnik slovenstva i svega čovečanstva – Hitler i njegova Nemačka…8

Zbog brzine nemačke akcije i siline njene agresije, ovaj sporazum između SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije nije imao nikakvo pravno dejstvo ali je doprineo da komunisti u još većoj meri ne sabotiraju opšti napor za odbranu otadžbine.

Ne želeći da Nemačkoj da bilo kakav povod za agresiju, SSSR je 9. maja 1941. godine praktično prekinuo diplomatske odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom a povratak na staru politiku usledio je neposredno nakon napada Nemačke na SSSR, 8. jula 1941. godine. Tada je sovjetski ambasador u Londonu, Majski, preneo Jugoslovenskoj vladi u Londonu: „Sovjetska je vlada rešena zauzeti se svim sredstvima da nezavisnost Jugoslavije bude potpuno uspostavljena; unutrašnji njen režim njena je vlastita stvar“. Deset dana kasnije, sovjetska vlada je pozvala da se poslanik Gavrilović vrati na dužnost, odmah, i pre potpisivanja sporazuma o obnovi diplomatskih odnosa.

Broz i komunisti u Jugoslaviji su odmah po pozivu koji im je Kominterna uputila odlučili da otpočnu oružane akcije protiv okupatora i tako pomognu Crvenoj armiji (čijim su se delom i sami smatrali) da prebrodi krizu i stabilizuje front. Ipak, njihovo shvatanje o tome ko je okupator i šta znači ometati ekonomski potencijal okupatora bitno su se razlikovali od onoga šta je propisivalo međunarodno pravo, postojeće zakonodavstvo pa i obična „logika“. Pokazalo se da su glavne žrtve komunista bili srpski žandarmi, bogati seljaci i komunisti „disidenti“ a da su strašne odmazde po kvoti „sto za jednog“ Broza ostavljale potpuno ravnodušnim i čak smatrane doprinosom lakšoj mobilizaciji „masa“. U odredima su uvedeni komesari i odmah se počelo sa političkom indoktrinacijom i klasnom borbom. Poseban problem je bila činjenica da je u Jugoslaviji već postojao „pokret otpora“ odnosno legalna Vojska Kraljevine Jugoslavije koja je odbila da prizna „iskonstruisanu kapitulaciju“ u Aprilskom ratu i koja je bila ne samo brojnija, već i priznata od Velike Britanije kao deo savezničke koalicije. Dosledni svojoj politici da svetski rat iskoriste kao priliku za preotimanje vlasti, komunisti su pokušali da sebe afirmišu kao nezavisan faktor otpora odbijajući da se stave pod komandu Jugoslovenske vojske.

Ovakvo stanje je rezultiralo oružanim sukobima koji su naškodili i Jugoslovenskoj vojsci i oružanim formacijama pod kontrolom KPJ (partizanima) i pomoglo Vermahtu da oštrom akcijom uz primenu surovih represalija i masovnih zločina suzbije ustanički pokret i ponovo ovlada do tada prostranom slobodnom teritorijom.

Jugoslovenska vlada i Englezi su 17. novembra 1941. godine učinili „korak“ kod sovjetske vlade vezano za ustanak u Jugoslaviji ali je 6. januara 1942. godine stugao odgovor da sovjetska vlada ne smatra oportunim da se meša u ustanak u Jugoslaviji.

I dok se Moskva suzdržavala od jasnog uplitanja u međuustaničke sukobe na tlu Kraljevine Jugoslavije, Broz je prešao Rubikon i pod utiskom uspešne sovjetske kontraofanzive pod Moskvom i očekujući skori kraj rata i dolazak Crvene armije, stavio građanski rat i pitanje preuzimanja vlasti iznad antiokupatorske borbe:

„Boreći se istrajno sa ne manje odlučnosti kao i do sada za jedinstveni nacionalno oslobodilački front srpskog naroda treba najodlučnije politički raskrinkavati i razbijati sve pokušaje pribiranja velikosrpskih reakcionanarnih elemenata na bilo kojoj bazi. U prvom redu, to važi za razne četničke frakcije… uporedo sa tako oživljenom političkom akcijom treba da se razvija i vojna akcija partizanskih jedinica protiv reakcionarnih Nedićevih i četničkih bandi… na teritoriji koju su oslobodile partizanske jedinice ne treba dozvoliti osnivanje bilo kojih drugih naoružanih formacija osim partizanskih9“.

U istom duhu bile su skoro sve instrukcije i naređenja do proleća 1942. godine, kao ovo upućeno Operativnom štabu crnogorskih trupa na sektoru Kolašina 3. marta 1942. godine:

„Dragi drugovi… Svu pažnju treba usresrediti na likvidaciju četnika. Vama je jedino prijetila opasnost sa te strane. Tamo ste trebali baciti vaše najbolje udarne trupe. Svaki neuspeh prema četnicima jeste veliki politički gubitak, gubitak u prestižu. Za te bande treba grupisati nadmoćne snage i obuhvatno ih napasti… Mi vjerujemo da je sva Crna Gora proleterska, komunistička, a takvim borcima ne može se i ne smije ništa na put staviti… Te bande trebalo bi potpuno uništiti. Pribeći i najstrožim represalijama (paljenje kuća)…Tito10“.

Stavljajući interese revolucije ispred antiokupatorske borbe, logična je bila i otvorena saradnja sa ustašama u istočnoj Bosni kada su pri savladavanju srpskog ustanka pod Dangićevim vođstvom zajedno nastupale ustaška Crna legija i partizanske proleterske brigade.

Tek je pismo Kominterne od 4. marta 1942. godine, kojim je skrenuta pažnja na neprihvatljivost revolucionarnih akcija u vreme kada je trebalo objediniti sve nacionalne snage, malo ublažilo otvoreni partijski teror koji je, radi skrivanja suštine, nazvan „leva skretanja“ a koji je odneo živote najmanje 2000 ljudi u Crnoj Gori i Hercegovini.

Nažalost, pod zloćudnim britanskim uticajem, odnosi između Jugoslovenske vlade u Londonu pod Slobodanom Jovanovićem i Sovjetskog Saveza su se „iskomplikovali“, posebno nakon (pod Britanskim patronatom) potpisivanja sporazuma između Jugoslavije i Grčke 15. januara 1942. godine. SSSR je smatrao da je ovaj sporazum posredno uperen protiv njihovih interesa. Da bi se ovaj problem prevazišao, pokrenuta je procedura da se sklopi sporazum sa SSSR-om o međusobnoj pomoći kao nastavak sporazuma potpisanog 5. aprila 1941. godine u Moskvi. Iako su pripreme za formulisanje sporazuma dobro napredovale, njegovo potpisivanje je na insistiranje Britanaca otkazano. Kod sovjetske strane je to ostavilo loš utisak i pokazalo da jugoslovenska vlada nije samostalni politički faktor već je potpuno zavisna od britanske politike.

Svu konfuziju situacije u Jugoslaviji ali i želju da se napori ujedine u pravcu antiokupatorske borbe i oslobođenja Otadžbine izloženi su i u telegramz koji je Slobodan Jovanović preko MIP, 29. aprila 1942. godine poslao poslanstvu u Kujbiševu (gde se iz Moskve premestila vlada SSSR-a): „Partizani napadaju Dražine odrede. „Trockisti“ (teritorij Hrvatske, Slovenije, Dalmacije) napadaju i Dražu i „staljiniste-partizane“, a pomažu im Nemci, talijani i ustaše. Nedićevi odredi napadaju i Dražu i partizane. Partizanski srpski odredi odbili saradnju sa Dražom a Nedić ih uništava jer nemaju stručno vođstvo… Zajednički i glavni neprijatelj su Nemci, Italijani i Mađari. Njih treba svi da napadaju a ne da se međusobno uništavaju. Neka stoga Simić poradi kod sovjetske vlade neka se pozovu partizani da prekinu bratoubilačku borbu i da svi krenu protiv zajedničkog neprijatelja pod komandom Draže Mihailovića“.

Na zvaničnom nivou Moskva se uzdržavala od mešanja u sukobe zavađenih pokreta, ali je jasno stavljala do znanja da ne odobrava politiku građanskog rata koju je vodio Broz i koja je išla na ruku Nemcima. Obaveštena o pregovorima koje partizani vode sa Nemcima marta i aprila 1943. godine, Kominterna je oštro upozorila da je takvo ponašanje neprihvatljivo.

„Zbunjuje nas ta okolnost što vi razmenjujete ratne zarobljenike sa Nemcima. Upućujete im delegate koji vode svakojake pregovore sa Nemcima, kao i to što je nemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se sastane lično sa vama. U čemu je tu stvar? …vodi se žestoki rat sa okupatorima, i odjednom … do odnosa vas i Nemaca. Nije li to sve povezano sa politikom Nemaca da iskoriste naše ljude za raspaljivanje međusobne borbe među samim…. na taj način postići uništenje…? Molim vaše objašnjenje po ovom pitanju. Dalje, ta činjenica da kod čitavog naroda postoji nezadovoljstvo prema Englezima – sasvim je razumljivo. Ali, ne mislite li da su u sadašnjem momentu interesi narodnooslobodilačke borbe… nezadovoljstva protiv Engleza… raspaljivanje naroda prema okupatoru, i na prvom mestu Nemcima, …bez sumnje mogu da oslabe tu …neophodnu mržnju naroda. Očekujem vaš odgovor. Djed11

Bez obzira na nedešifrovane delove jasno je da se radi o ukoru koji je SSSR preko Kominterne dao Brozu zbog uspostavljanja veze sa Nemcima i zbog toga što težište borbe ne prenosi sa Jugoslovenske vojske u Otadžbini na okupatorske snage.

SSSR je bolje nego Broz i jugoslovenski komunisti shvatao značaj objedinjavanja svih snaga u ratu protiv Nemačke i njenih satelita. Sa druge strane Broz i njegova „klika“ su okupaciju shvatali kao priliku da se prevratom domognu vlasti i razume se da je im na tom putu JVuO bio glavni protivnik.

Zanimljivo je da sovjetske stavove koji osuđuju kontakte partizana i Nemaca nije delio zvanični London, koji je preko prislušne službe imao uvid u prepisku oko saradnje partizana i Nemaca, pa mu stoga nije smetalo da u maju Brozu uputi svoju vojnu misiju. Nakon toga, a posebno nakon kapitulacije fašističke Italije, Britanci su preuzeli Broza i sa njim uspostavili svojevrstan dogovor koji je podrazumevao preusmeravanje potpune britanske vojne, ekonomske, diplomatske i političke podrške. Kada je juna meseca 1944. godine Broz uz britansku pomoć izbavljen iz zemlje i smešten na Vis pod britansku zaštitu stekli su se i politički uslovi da se izvrši „instalacija“ Broza na čelo Jugoslavije, na čemu se britanska diplomatija u potpunosti angažovala.

Istovremeno, od aprila meseca 1944. godine u SSSR-u se nalazila vojna delegacija NOVJ na čelu sa „general-lajtantom“ Velimirom Terzićem.

Kada je nakon iskrcavanja u Normandiji postalo jasnije da se zapadni saveznici neće iskrcavati na Balkanu, Broz je pokrenuo aktivnosti kako bi Sovjete usmerio ka Jugoslaviji i time sebi obezbedio neophodnu pomoć u preuzimanju vlasti. U tom procesu pitanje Srbije je bilo ključno12. Tako je 5. jula uputio pismo Staljinu u kome je, svestan svoje slabosti na području Srbije, molio Staljina: „Baš ovde biće nam potrebna najveća Vaša pomoć da bi što prije mogli rešiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije… Po mom mišljenju najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga. Takav plan bi osujetio mnoge planove na Balkanu sa strane onih, koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije…“

Poučen negativnim iskustvima iz „Varšavskog ustanka“ kada su sovjetske trupe odbile da podrže ustanike Komorovskog jer su samostalno podigle ustanak bez saglasnosti Crvene armije, general Mihailović je odustao od ideja da se u Beogradu izvrši prevrat i tamo dočeka Crvena armija.

Za vreme svog boravka u Moskvi, Broz je (po sećanjima Vladimira Dedijera) osećao „hladnoću“ i „nerazumevanje“. Staljin je u stvari (po Brozu) precenjivao snagu „buržoazije u Srbiji“ i sugerisao kompromis.

Možda je tajna masovnih zločina u Srbiji (a koji nisu bili ponovljeni u Hrvatskoj) upravo u činjenici da se masovnim terorom morala stvoriti slika da je Srbija „partizanska“ i time dobiti legitimacija pred Staljinom za apsolutnu podršku Brozu.

Sovjeti, a pre svega komande Crvene armije, su čak i na samom kraju rata pokušavali da uspostave kontakt sa generalom Mihailovićem. Neposredno pred završne operacije 11. marta 1945. godine, general Mihailović je od Đonovića primio poruku: „Našem čoveku u sovjetskom poslanstvu saopšteno je za Vas sledeće: Ako Mihailović iskreno želi sporazum sa nama, neka pošalje u Beograd svoga delegata, koji bi u našem prisustvu poveo pregovore sa Titom. Pod našom protekcijom, pregovorima bi bila sređena sva pitanja. Za sada je najvažnije da se svi bore protivu Nemaca. Zato Mihailović treba da se bori tamo gde mu odredi naša komanda. Kad sporazum bude načinjen, neće biti osnova za bojazni i nepoverenja…“ Nažalost komplikovani sistem veza je uslovio da poruka stigne nakon roka određenog za razgovore.

Bez obzira na to, odluke su već bile donete a sudbina Srbije zapečaćena 9.oktobra 1944.godine kada su sedeći za stolom u Moskvi Čerčil i Staljin odredili sudbinu posleratne Evrope.

Zaključak:

Revizija istorije ne samo da nije štetna već je i poželjna ukoliko se temelji na nepoznatim dokumentima i svedočenjima ili iznosi nova, objektivnija tumačenja, događaja i procesa iz prošlosti.

Tako smo danas u prilici da objektivnije ocenimo ulogu Josipa Broza u periodu neposredno, pre, u toku i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Više nije tajna da se radi o apsolutno ambicioznom, bezskrupuloznom i nemoralnom čoveku koji je bio spreman da za svoj san o revolucionarnom preuzimanju vlasti žrtvuje stotine hiljada života. Sa ove istorijske distance potpuno je jasno da je za Broza antiokupatorska borba bila samo ambijent u kome je on uspeo da prigrabi vlast koketujući sa okupatorom, istokom i zapadom i dajući lažna obećanja i varajući sve, od žene i najbližih saradnika do iskusnih političara i državnika.

Kada je građanski rat u Jugoslaviji (1941-1945) u pitanju, očito je da je Broz bio njegov inspirator i najuporniji zagovarač, smatrajući sva sredstva dozvoljenim da bi se, slično Lenjinu 1917. godine, ostvario revolucionarni prevrat. Među njegovim protivnicima i poštovaocima danas se širi lažna priča o tome kako je Broz radio po nalozima Kominterne i Sovjetskog saveza. Stvarnost je sasvim suprotna.

Velike i složene države poput SSSR-a imale su široku lepezu interesa koji su se obično podudarali ali ponekad i bili kontradiktorni. Ipak, kada je u pitanju odbrana Otadžbine i suprotstavljanje nacističkoj agresiji, razlike nije bilo. Sovjetski savez i Kominterna su još pre okupacije i oružanog ustanka u Jugoslaviji čvrsto zagovarali jedinstvo svih društvenih snaga u otporu fašizmu a, nakon otpočinjanja ustanka, jedinstvo svih ustaničkih snaga. Lažno izveštavajući Kominternu Broz je prikrivao i opravdavao svoje revolucionarne namere jer je vođstvo Sovjetskog saveza i pre, a naročito nakon nemačkog napada, smatralo da je borba protiv Nemačke i njenih satelita prioritetan zadatak i da nikakva revolucionarna aktivnost ne sme ugroziti ovaj osnovni cilj.

Dokumenta pokazuju da je vođstvo Sovjetskog Saveza (i Kominterne do njenog gašenja) uporno insistiralo da se, sa jedne strane, uspostave kanali saradnje sa Jugoslovenskom vladom (u izbeglištvu), a sa druge da se utiče na Broza kako bi doprineo ujedinjenju snaga otpora u zemlji. Možda su pri tome organi Crvene armije i njene obaveštajne službe (GRU) kao saradnika radije videli oficire i jedinice pod jasnom vojnom komandom, kakva je bila Jugoslovenska Vojska pod Mihailovićevom komandom, a Kominterna i politički organi SSSR-a svoje partijske drugove, komuniste, i revolucionarnu silu pod njihovim rukovodstvom.

Raspirujući građanski rat, provodeći socijalnu revoluciju, sarađujući i sa Nemcima i sa ustašama, istovremeno se dodvoravajući Englezima, Broz je uspeo da se preporuči Englezima kao Hrvat a Sovjetima kao komunista i postane činilac koga Sovjetski Savez u svetlu svoje real-politike nije želeo da se reši. Broz se u Moskvi pojavio tek nakon što ga je Čerčil prihvatio kao predstavnika Jugoslavije, smestio na Vis pod zaštitu svoje vojske i flote i postavio za šefa „kraljevske vlade“. Tek sa tim legitimitetom on je Sovjetskom Savezu postao činilac koji je prihvaćan, mada su sovjetski oficiri do samog kraja rata pokušavali da ostanu u vezi sa JVuO i „kolegama oficirima“, smatrajući neprimerenim da se u par godina ustaničkih borbi stigne od zemljoradnika do generala i od bravara do maršala.

Sa istorijske distance možemo nedvosmisleno utvrditi da je revolucija koja je provedena u uslovima okupacije i antiokupatorske borbe u bitnoj meri umanjila doprinos svih antiokupatorskih snaga na tlu Jugoslavije, konačnoj pobedi i nanela ogromne žrtve već masakriranim narodima Jugoslavije, a sve na korist okupatoru. Brozova odgovornost za to je ogromna i neoprostiva.

Revolucija i građanski rat koji ju je pratio u uslovima nemačke okupacije, tragična su i još nezaključena stranica srpske istorije. Da bismo je zaključili moramo najpre preći putem spoznaje šta se zaista dešavalo u Srbiji i na teritorijama na kojima je živeo srpski narod u periodu od 1941-1945. godine, zatim kroz kajanje i praštanje prihvatiti sopstvenu odgovornost za tragični raskol a potom naći puteve pomirenja pred novim izazovima koji stoje pred nama.

____________________________

Izvor: Analitički forum