Стара ривалства на Балкану

На Балкан се враћају стари светски ривали и оживљавају стара ривалства светских и регионалних сила. Активније ангажовање светских сила на Балкану је по правилу део шире светске кризе и знак припрема за њено интензивирање као и поуздан наговештај повратка такозваног хладног рата у међународне односе. Историјска искуства сугеришу да ангажовање и сукобљавање великих сила никада није добро за балканске земље.

То, дакле, није није ново искуство за Балкан, али су садашње околности битно другачије. После Другог светског рата балкански простор је био поприште надмудривања две светске силе – Америке, чији је адвокат била Велика Британија, и Совјетског Савеза. Сада је, међутим, много више играча у балканском казину, а и сам Балкан има већи број слабих и накарадних држава него што их је било. Уз то, неке од балканских држава и формално припадају западним блоковима – Европској унији и НАТО – а неколико их је изван тих савеза и велика је вероватноћа да ће тако и остати. Поред Америке и Русије, ту су сада и Немачка, и Велика Британија, и Француска и у великој мери и Турска. До извесне мере на Балкану је први пут присутна и Кина са својим економским интересима, али она није директан учесник тог рулета.

Балканска игра је сада много сложенија. Иако је већина уплетених земаља део западног блока, оне, међутим, на Балкану наступају појединачно са својим посебним стратешким интересима а носиоци и оперативци њиховог ривалства су углавном земље региона и домаћа мрежа разних невладиних организација и такозваних експерата, лобиста. Немачка и Француска користе ЕУ као покриће свог ангажовања иако је јасно да је реч о њиховим националном, а не европским интересима. Велика Британија је на путу изласка из ЕУ, али њен статус у Европи у великој мери зависи од политичких инструмената којима располаже, а Балкан се у Лондону доживљава као простор на коме је Уједињено Краљевство традиционално присутно и где оно може имати далеко већи утицај него на многим другим местима. Британији је, другим речима, Балкан важан због њеног места у Европи, а не у односима са Русијом. Турска се укључила јер верује да старе балканске везе могу помоћи њеном статусу у Европи мада њен утицај не би требало прецењивати. Америка је ту не само због Русије – мада је то кључни разлог – него и због ЕУ и пре свега Немачке. Русија је опорављена и верује да јој њене традиционалне везе на Балкану отварају потенцијал који може бити велики улог у будућим међународним односима и њеног дугорочнијег повратка у тај део Европе.

НЕСИГУРНОСТ ЗАПАДНИХ БЛОКОВА

Занимљиво је да су у тој новој-старој балканској игри, поред земаља које још нису формално чланице постојећих блокова, и оне које су већ чланице западних алијанси као што су Грчка, Хрватска и у великој мери Бугарска. То сугерише да ти блокови – ЕУ и НАТО – нису баш на сигурним ногама и да процене о њиховој будућности нису баш охрабрујуће, па се сада водеће земље на време покушавају престројити и заузети своје позиције на Балкану. Јавно се представља да се Запад на Балкану бори против утицаја Русије како би спречио инсталирање Москве у том делу Европе, али иза те јавне декларације крију се многи сукоби међу западним савезницима. Ту је пре свега ривалитет између Британије, Немачке, Француске и Америке, и много је доказа да њихова супротстављања на Балкану немају велике везе са борбом против Русије. Ту су посебно занимљиве Грчка, Бугарска и Хрватска, јер оне су чланице западних блокова, али водеће силе су у тим земљама у сукобу.

У том делу Балкана је, што се Запада тиче, основни сукоб између Америке и Британије, с једне, и Немачке, с друге стране. Много је таквих доказа у Македонији, донекле Албанији, Босни и Херцеговини и у Србији. У овој фази се игра одвија углавном путем медија пласирањем разних прича о оној другој страни и изјава нижих државних службеника. Једна од таквих „сензација“ је и писање хрватских медија како је Русија давала наоружање Хрватској у време распада Југославије и како је не само наоружавала Хрватску него јој и политички помогла.

У тим причама се не крије намера да се Србији пошаље порука да се узалуд нада и договара са Русијом јер она помаже Хрватима. Тачно је да је пред распад Југославије представништво хрватске компаније Астра у Москви било веома активно у лобирању и куповини оружја, али већина наоружања је Хрватска добијала преко Мађарске. У то време је директор Астре у Москви био Фрањо Грегорић, који је касније награђен местом председника владе.

Још увек такође није јасно шта се то десило са највећом хрватском компанијом Агрокор. Дугови јесу велики, али то је основа савременог капитализма. Агрокор некоме смета, а банке повериоци су, као што банке обично раде, само извршиоци политичких планова. Агрокор ради на целом југословенском простору, и та компанија у великој мери има потенцијални интегративни капацитет. То некоме смета. Уз то трећина дугове Агрокора је двема државним руским банкама, па многи верују да је то био и кључни разлог судбине хрватске компаније. И то је део нове балканске игре. Али та игра је и знатно шира пошто се генерално настоје дезавуисати они који имају утицаја и на Балкану.

МОЋ ЗАПАДНЕ МРЕЖЕ НА БАЛКАНУ

У овој фази обнове ривалства Запад је у предности, јер одавно има широку мрежу у свим земљама Балкана и већина медија је под западним утицајем. Невоља је, међутим, што Запад, сем медијских манипулација и специјалних операција, нема ништа битније да понуди земљама Балкана. Економски је на коленима, а економска помоћ може суштински да одреди наклоност Балкана. Уз медије и под вишегодишњом пропагандом створене јавне перцепције Запад је у предности и због механизама контроле незадовољства балканске -јавности. Америка је одавно разрадила механизам по коме контролу државних влада малих и економски ослабљених земаља препушта Међународном монетарном фонду и банкама, а америчка мрежа се бави незадовољством јавности, јер се добро зна да оно што ММФ тражи и терор банака обавезно доводе до великог незадовољства већине грађана. И ту онда у погодном часу наступају разне демонстрације и протести незадовољних, па се та нагомилана енергија јавности користи да се уствари ништа не промени. Америка је у великој предности у односу на све друге и због генерално већинског проамеричког расположења на целом Балкану. На Балкану су свима пуна уста Европе, али у стварности сви гледају ка Америци. Уз то, Америка има далеко већу могућност контроле политичких елита Балкана од других, већу и од ЕУ. За разлику од Запада, Русија нема те механизме и у овој фази она заостаје.

У тој новој балканској игри, као и увек до сада, посебно место има Србија. Србија је земља која одржава блиске везе са Русијом, а истовремено званични Београд као свој стратешки циљ означава чланство у ЕУ, дакле у западном блоку. Србија има највећи степен сарадње са НАТО, највећи за земљу која није чланица, а учествује и у војним мисијама ЕУ. Због тако необичног и специфичног положаја, она је, уз Македонију и Републику Српску, као део Босне и Херцеговине, у вероватно најтежем положају у обновљеној балканској игри. У великој мери Србија је уз Македонију главни простор те балканске игре, можда чак и важнији од Македоније, јер у коначници Србија може посредно одредити и судбину Скопља. Отежавајуће за Србију је то што има проблем Косова и Метохије, који још увек има највећи уцењивачки потенцијал за Београд, без обзира ко био на власти.

ШТА МОЖЕ СРБИЈА?

Званична Србија је изабрала пут балансирања између великих сила. Да ли је, међутим, то могуће и до када? Ако је стратешки циљ чланство у ЕУ, онда то није могуће, и врло брзо неће бити изводљиво чак и званично. Али Србија, с друге стране, није у прилици да раскине везе са Русијом. И то због више разлога, а један од њих је и то што Србија без Русије, без веза са Русијом, није важна Европи, није уопште занимљива.

То је веома сложена позиција, која захтева не само паметну политику него и одлучност у њеном спровођењу. Основни услов за то су поуздане и добре информације и разумевање технологије и лицемерства како Запада тако и укупних међународних односа. Србија би зато требало да се пре свега ослони на своје процене темељене на поузданим информацијама, а не на разне поруке светских и европских путника. Више би тако пажње требало поклањати не само односима Русије и Запада него и онима међу западним земљама које имају амбиције на Балкану. Ти односи нису ни мало једноставни и њихово неразумевање има високу цену.

У основи Србија не би требало да жури, него да се примири, да ћути, и време користи за решавање домаћих проблема, пре свега економије и приметне фрустрације у друштву. И да јача своју унутрашњу снагу и преузме контролу незадовољства јавности, а не да оно буде инструмент слабљења Србије. Јер ништа у међународним односима у овој фази није извесно и нико, ма како изгледао моћан, не може да каже како ће се ситуација даље развијати. Србија не би смела да буде неспремна и затечена олако преузетим обавезама и без потребе потписаним споразумима. То истовремено значи да не потцењује унутрашње незадовољство јер његова акумулација је најефикасније оружје балканских игара.

Ако балканска историја може бити од користи, онда би се могло поново рећи да ће геополитичка судбина Балкана бити дефинисана на неком другом месту када велике силе међусобно договоре нови поредак у Европи. Не би требало искључити ни вероватноћу да би таквом договору могао претходити и неки шири оружани сукоб, рат. Али балканске земље, па тако и Србија, могу да утичу на сопствени положај пре свега својом унутрашњом снагом и разумевањем токова у међународним односима. Утолико пре што игра светских ривала на Балкану може и да потраје. Али, какав год био њен исход, сви морају бити свесни историјске константе тог дела света – Балкан је увек био граница светова и то ће бити и у било каквом новом поретку, а Србија је на првој линији те границе.

Извор: Нови Стандард