Stari i novi Tito

Izvršeno je. Srbija je, na Vidovdan dobila ekspoze, a dan posle novu Vladu. I novog Tita, kome se kunemo. Drugi put u istoriji. Dok je čitala svoj spisak želja koji je nazvala ekspozeom, nova premijerka, svako malo, hvalila je Vučića, kao da se Vlada formira njemu u čast, a ne državi za potrebu. 

A On je dizao glavu i bacao pogled u daljine omeđene skupštinskim zidovima. Ponosan. Kao Tito dok je gledao paradu. Ali ne ovu sodomističku paradu sramnog ponosa, već vojnu. No, ne može novi Tito, biti baš isti kao stari. Slušajući Brnabićku kako govori o Vladi “kontinuiteta”, jasno je da će jedno ostati isto. Kao u onom vicu iz doba Starog. Davaće levi žmigavac, a skretaće desno. Kada god se smrači, ili naoblači, treptaće taj žmigavac ka Moskvi, da ga narod bolje vidi. Kad se razdani, ili razvedri, pred nama će se ukazati novi sprat Kule vavilonske. Sve dok jednog jutra, pred kraj vremena, ne osvanemo u savremenom Informbirou. Da, to nam se sprema. Samo što će novi Tito biti nemilosrdniji nego stari. Jer je slabiji i osećaće se ugroženije. Uvek tako biva.

Drugi pokazatelj rađanja nove brozovštine u Srbiji svakako je ona kič-inauguracija i govor na njoj. Šest hiljada zvanica i šest hiljada kilograma spremljenog mesa(1), cifre su na kojima bi mu pozavideo i stari Broz. Ima se, može se. Ali, drug Stari je imao mnogo više stila. Gola leđa, obnažene silikonske grudi i istrćene zadnjice u minićima nisu viđani na predsedničkim prijemima. Pevači kojima je ukazana čast da budu pozvani samo su pevali. Nisu se gurali među elitu i pričali masne viceve.

Takođe, sve te tone hrane. izabrani kuvari i ono pride, nekada se plaćalo iz tekućeg prihoda moćne Titove privrede, ili novcem države koja nije oduzimala siromašnima da bi davala bogatima, a danas smanjivanjem penzija i plata i prijavama kioscima koje ne izdaju fiskalni račun za prodati burek. No, to i nije važno. Ne može baš sve biti isto. I ne treba. Ali, ono važno, nema sumnje, poselo je novog Tita, baš kao i starog. Strah od Srba i Srbije. Josip Broz je formulu svog vlastovanja zasnivao na poznatoj devizi “Slaba Srbija, jaka Jugoslavija”. I u njemu se uvek ogledao strah od jačanja Srbije. I priviđale su mu se aveti srpske neposlušnosti i nekakvog zavereništva. Sve srpsko bilo mu je sumnjivo i moralo je da dokazuje da nije krivo, kako se on ne bi mučio da dokazuje suprotno.

Ako pažljivije oslušnemo Vučićev inauguracioni govor i sve što je o Nama, Srbima, u njemu rekao jasno je da je taj strah kod njega prerastao u paniku. Sve ovo što novi Tito u pokušaju radi sa instalacijom svog sistema anti-vrednosti, od Briselskog sporazuma do Ane Brnabić, nije ništa drugo nego paničan strah od jake, pravoslavne, svetosavske, Srbije! Njegova otvorena agresija koju pokazuje na svako logično pitanje koje mu se postavi, njegovo blaćenje srpskog naroda, otvoreno divljenje našim neprijateljima, sve je to strah od tihe, ali moćne, tradicije Pravoslavlja.

Treći pokazatelj rađanja novog Tita su Vučićeve ambicije da u spoljnoj politici postane regionalni lider. Tu priču o Zapadnom Balkanu, koju ponavlja poput papagaja, nudeći drugima ono što nije njegovo, nije izmislila Merkelova, već  ju je pokrenuo Josip Broz. Onaj pravi, Čerčilov. Samo se to tada drugačije zvalo – Balkanska federacija! Tadašnji globalisti uvili su ga u formu programskog cilja balkanskog radničkog pokreta. 

Ali pravi Broz je, na kraju, ustuknuo pred tom idejom. Ne zbog raskola sa Staljinom kako se često spočitava, već zbog neslaganja sa Enver Hodžom, liderom komunističke Albanije, kome je i tada nacionalno pitanje bilo važnije od “radničkog internacionalizma”. Stari Broz je brzo shvatio kako će mu biti lakše da postane lider nesvrstanih, nego lider nekakve balkanske tvorevine. I napustio je tu ideju.

Novi Broz se toga dohvatio kao pijan plota. Zapadnog Balkana bez granica. Kao da ne shvata da Albance, danas kao i tada, interesuje samo njihova nacionalna država. Ili, shvata, al mu nije važno…  Ili, možda veruje da on, kao novi Broz, može ono što stari nije mogao?

Ali, ne može. Stari Tito, navodno radničko dete, znao je da radi za strugom i da svira klavir. Kod njega, praktično, nije bilo nezaposlenih. Stranci nisu mogli imati većinski udeo ni u čemu. Primala se trinaesta plata. Radnici su išli u plaćena odmarališta na moru bar svake druge godine. Penzije su bile 86 %  proseka plate u deset najbolje plaćenih godina u radnoj karijeri…

Vidite li bilo šta od toga kod ovog novog Tita…?  I verujete li da može toliko patrojati…? Ne, nikako. Na sreću!

________________________________

1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/taj-um-je-kolonizovan/

Izvor: Fond Strateške Kulture