Стратешка компонента сукоба САД – Русија

Говор Барака Обаме у Уједињеним Нацијама, у коме је он фактички  позвао на  глобални  крсташки поход против Русије, треба сматрати за историјски догађај.

Тај говор ће се у уџбеницима историје највероватније приказивати као полазна тачка за улазак света у глобални рат. И САД   схватају да је увлачење у глобални конфликт  неизбежност. У вези с тим може да се препоручи чланак републиканског политичког економисте Пола Крејга Робертса. Суштину његовог чланка представља следећа мисао: Русија и Кина не схватају у потпуности да их усмеравају према директном војном сукобу; схватање тога представља последњи фактор заустављања, јер у супротном је нуклеарни рат неизбежан.

Аргумент за окретање према глобалном рату САД су нашле у интеграционом окретању Русије према Кини и Југоисточној Азији. Наши конкуренти, САД, би још и могли да се помире са економским моделом света у коме би Русија  представљала светску оставу, а Кина светску радионицу. Моделом у коме би и експлоатисана природна добра, и произведена роба   стизали на светско тржиште  али  –  само преко глобалног посредника – Светске трговинске организације, и у коме би се она  после тога  размењивала за доларе САД, а  Русији и Кини враћала у облику дужничких обвезница.

Међутим интеграција Русије и Кине, Русије која експлоатише своја изворишта природних добара и Кине која се бави производњом, потпуно брише систем светске трговине који у задњих 50 година ради само у интересу финансијског капитала САД и Велике Британије.

Конфликт капитала

Свет глобалног финансијског капитала је у дубокој кризи. Постиндустријски модел је сву снагу коју је поседовао изгубио берзанским шпекулацијама и потпуно неконтролисаном емисијом новца.

А Русија представља земљу индустријског капитала. Да, углавном сировинског. Али како показује искуство фирме „Рос-оборон-експорт“ инжењерски капитал Русије  једноставно није усмерен према цивилним областима економије.

Финансијски капитал  излаз из своје кризе данас види само у увлачењу огромне земље препуне индустријског капитала  у своју парадигму развоја! Другим речима: како би најслађе активе купила по најефтинијим могућим ценама да  шпекулативним методама уништи ликвидност  реалне економије. Одатле и фикс-идеја да се цене гаса и нафте  спусте –  како би виртуелне акције на виртуелној берзи стварног предузећа „Газпром“ вределе 50% мање.

Али та шема може да се спроведе  само уколико је земља индустријског капитала спремна да игра у складу са берзанским правилима. Што се тиче Русије:  из игре се полако искључује емисиони центар. Шта  више: индустријски капитал при паду цена акција сам откупљује те акције и тако   стране агенте лишава могућности да буду акционари!

Долази до концентрације индустријског капитала Руске Федерације са капиталом из РБ и РК. Зато је Стејт департмент тако бесан због евроазијске интеграције, јер надконцентрација индустријског капитала у оквиру континента ствара претњу по читав  глобални систем доминације финансијског капитала.

Зато је финансијски капитал дошао до закључка да не сме да дозволи  надмоћ индустријског капитала, осим преко рата. И не само руског. Јер преко методе санкција  истовремено  се сада  кроти и индустријски капитал Немачке, који тежи индустријском капиталу Русије – природним путем.

Недовољна развијеност као предност

Нову светску кризу Русија   опет дочекује са непотпуно развијеним капиталом. Исто онако како је пре сто година  у 20. век ушла без недовољно развијеног индустријског капитала и са сталешким друштвом, тј. са непотпуно развијеном буржоазијом, која је  требало да представља праву владајућу класу. Зато је тај недовољно развијени индустријски капитал, да би се осветио сталежима, у Петрограду направио Евромајдан  и –  почистио их.

Сада Русија улази у нову кризу која ће се највероватније завршити светским ратом, али под погоднијим условима. У односу на  структуру  Русија сада има здравију економију. Што земља има мање берзанских дериватних шема у којима се  не зна шта је чије и ко шта производи, а које оптерећују економију сваке земље, то она има више шанси да из тог рата изађе као победник.

Ако се узме у обзир да у Кини финансијски капитал није довољно развијен (у односу на индустријски) може се рећи да су шансе за континентални економски савез изузетно високе. Односно,  ради се о формирању надекономије Евроазије која ће бити у могућности да за себе обезбеди и изворишта, и технологије, и кредите, и тржишта за промет. Тако да економски савез Русије и Кине чини бесмисленим постојећи систем светске трговине.

Међутим, Светска трговинска организација представља иако једини, ипак глобални инструмент који омогућује Сједињеним Државама да колико-толико регулишу сопствену потрошњу  и неконтролисано емитују новац.

Истовремено, формирање надекономије Евроазије ће за остале континенте представљати пример. Успешна евроазијска интеграција ће омогућити формирање сличних надекономија у Јужној Америци и Африци. Али то више неће представљати претњу само по САД, већ и по финансијску елиту читавог света. Зато што ће колапс светске трговине ставити у потчињен положај финансијски капитал  у односу на индустријски.

Зато, у ствари, Обама и позива свет на рат са Русијом. Председник САД је потпуно искрен у свом заносу – за елите чији су представници САД –   једини излаз и јесте у правом светском рату. Зато што њихов финансијски капитал захтева потпуно рушење производње и уопште индустрије читавог света, посебно у Евроазији. Рат је једина могућност да се неликвидне активе одбаце и да се улаже у ликвидне.

И зато је правац према директном војном конфликту између САД и
Русије-Кине – неизбежан. Као и пре 100 година – то је конфликт два система: индустријског и берзанског. Ствар је само у томе на ком нивоу ће се моћи раздвојити претња која долази од САД-а – да ли ће се зауставити на економској борби или ће ипак доћи до правог нуклеарног рата.

Извор: Однако, Фонд Стратешке Културе