Strateška komponenta sukoba SAD – Rusija

Govor Baraka Obame u Ujedinjenim Nacijama, u kome je on faktički  pozvao na  globalni  krstaški pohod protiv Rusije, treba smatrati za istorijski događaj.

Taj govor će se u udžbenicima istorije najverovatnije prikazivati kao polazna tačka za ulazak sveta u globalni rat. I SAD   shvataju da je uvlačenje u globalni konflikt  neizbežnost. U vezi s tim može da se preporuči članak republikanskog političkog ekonomiste Pola Krejga Robertsa. Suštinu njegovog članka predstavlja sledeća misao: Rusija i Kina ne shvataju u potpunosti da ih usmeravaju prema direktnom vojnom sukobu; shvatanje toga predstavlja poslednji faktor zaustavljanja, jer u suprotnom je nuklearni rat neizbežan.

Argument za okretanje prema globalnom ratu SAD su našle u integracionom okretanju Rusije prema Kini i Jugoistočnoj Aziji. Naši konkurenti, SAD, bi još i mogli da se pomire sa ekonomskim modelom sveta u kome bi Rusija  predstavljala svetsku ostavu, a Kina svetsku radionicu. Modelom u kome bi i eksploatisana prirodna dobra, i proizvedena roba   stizali na svetsko tržište  ali  –  samo preko globalnog posrednika – Svetske trgovinske organizacije, i u kome bi se ona  posle toga  razmenjivala za dolare SAD, a  Rusiji i Kini vraćala u obliku dužničkih obveznica.

Međutim integracija Rusije i Kine, Rusije koja eksploatiše svoja izvorišta prirodnih dobara i Kine koja se bavi proizvodnjom, potpuno briše sistem svetske trgovine koji u zadnjih 50 godina radi samo u interesu finansijskog kapitala SAD i Velike Britanije.

Konflikt kapitala

Svet globalnog finansijskog kapitala je u dubokoj krizi. Postindustrijski model je svu snagu koju je posedovao izgubio berzanskim špekulacijama i potpuno nekontrolisanom emisijom novca.

A Rusija predstavlja zemlju industrijskog kapitala. Da, uglavnom sirovinskog. Ali kako pokazuje iskustvo firme „Ros-oboron-eksport“ inženjerski kapital Rusije  jednostavno nije usmeren prema civilnim oblastima ekonomije.

Finansijski kapital  izlaz iz svoje krize danas vidi samo u uvlačenju ogromne zemlje prepune industrijskog kapitala  u svoju paradigmu razvoja! Drugim rečima: kako bi najslađe aktive kupila po najeftinijim mogućim cenama da  špekulativnim metodama uništi likvidnost  realne ekonomije. Odatle i fiks-ideja da se cene gasa i nafte  spuste –  kako bi virtuelne akcije na virtuelnoj berzi stvarnog preduzeća „Gazprom“ vredele 50% manje.

Ali ta šema može da se sprovede  samo ukoliko je zemlja industrijskog kapitala spremna da igra u skladu sa berzanskim pravilima. Što se tiče Rusije:  iz igre se polako isključuje emisioni centar. Šta  više: industrijski kapital pri padu cena akcija sam otkupljuje te akcije i tako   strane agente lišava mogućnosti da budu akcionari!

Dolazi do koncentracije industrijskog kapitala Ruske Federacije sa kapitalom iz RB i RK. Zato je Stejt department tako besan zbog evroazijske integracije, jer nadkoncentracija industrijskog kapitala u okviru kontinenta stvara pretnju po čitav  globalni sistem dominacije finansijskog kapitala.

Zato je finansijski kapital došao do zaključka da ne sme da dozvoli  nadmoć industrijskog kapitala, osim preko rata. I ne samo ruskog. Jer preko metode sankcija  istovremeno  se sada  kroti i industrijski kapital Nemačke, koji teži industrijskom kapitalu Rusije – prirodnim putem.

Nedovoljna razvijenost kao prednost

Novu svetsku krizu Rusija   opet dočekuje sa nepotpuno razvijenim kapitalom. Isto onako kako je pre sto godina  u 20. vek ušla bez nedovoljno razvijenog industrijskog kapitala i sa staleškim društvom, tj. sa nepotpuno razvijenom buržoazijom, koja je  trebalo da predstavlja pravu vladajuću klasu. Zato je taj nedovoljno razvijeni industrijski kapital, da bi se osvetio staležima, u Petrogradu napravio Evromajdan  i –  počistio ih.

Sada Rusija ulazi u novu krizu koja će se najverovatnije završiti svetskim ratom, ali pod pogodnijim uslovima. U odnosu na  strukturu  Rusija sada ima zdraviju ekonomiju. Što zemlja ima manje berzanskih derivatnih šema u kojima se  ne zna šta je čije i ko šta proizvodi, a koje opterećuju ekonomiju svake zemlje, to ona ima više šansi da iz tog rata izađe kao pobednik.

Ako se uzme u obzir da u Kini finansijski kapital nije dovoljno razvijen (u odnosu na industrijski) može se reći da su šanse za kontinentalni ekonomski savez izuzetno visoke. Odnosno,  radi se o formiranju nadekonomije Evroazije koja će biti u mogućnosti da za sebe obezbedi i izvorišta, i tehnologije, i kredite, i tržišta za promet. Tako da ekonomski savez Rusije i Kine čini besmislenim postojeći sistem svetske trgovine.

Međutim, Svetska trgovinska organizacija predstavlja iako jedini, ipak globalni instrument koji omogućuje Sjedinjenim Državama da koliko-toliko regulišu sopstvenu potrošnju  i nekontrolisano emituju novac.

Istovremeno, formiranje nadekonomije Evroazije će za ostale kontinente predstavljati primer. Uspešna evroazijska integracija će omogućiti formiranje sličnih nadekonomija u Južnoj Americi i Africi. Ali to više neće predstavljati pretnju samo po SAD, već i po finansijsku elitu čitavog sveta. Zato što će kolaps svetske trgovine staviti u potčinjen položaj finansijski kapital  u odnosu na industrijski.

Zato, u stvari, Obama i poziva svet na rat sa Rusijom. Predsednik SAD je potpuno iskren u svom zanosu – za elite čiji su predstavnici SAD –   jedini izlaz i jeste u pravom svetskom ratu. Zato što njihov finansijski kapital zahteva potpuno rušenje proizvodnje i uopšte industrije čitavog sveta, posebno u Evroaziji. Rat je jedina mogućnost da se nelikvidne aktive odbace i da se ulaže u likvidne.

I zato je pravac prema direktnom vojnom konfliktu između SAD i
Rusije-Kine – neizbežan. Kao i pre 100 godina – to je konflikt dva sistema: industrijskog i berzanskog. Stvar je samo u tome na kom nivou će se moći razdvojiti pretnja koja dolazi od SAD-a – da li će se zaustaviti na ekonomskoj borbi ili će ipak doći do pravog nuklearnog rata.

Izvor: Odnako, Fond Strateške Kulture