Судар две Америке

Најзанимљивији избори у скоријој америчкој историји су пред нама. Шокантни у својој форми, препуни контроверзи, обрта и драме. Први пут се регуларност изборног процеса озбиљно доводи у питање, док један од главних претендената говори да неће признати резултат ако изгуби. Први пут сведочимо да се два табора просто утркују који ће пре да дискфалификује из трке противничког кандидата. Први пут се у трку отворено мешају домаће и стране обавештајне и квази-обавештајне институције, попут FBI и Викиликса, а непрестано се изноше оптужбе да се избори намештају директно из Москве.

Суштински, ово су први избори у скоријој историји на којима се заиста бирају два различита пута којим ће поћи САД. Хоће ли ново руководство ставити све на покушај спашавања Новог Светског Поретка, или ће можда прагматично напустити неодбрањиве позиције и поново осмислити америчке интересе?

КЛИНТОНКА

Са једне стране се налази кандидат Демократске странке Хилари Клинтон, потенцијална прва жена председник, фаворит финансијске олигархије, неолибералног и неоконзервативног естаблишмента, али и „прогресивне” елите САД, што ће рећи академске заједнице, медија и Холивуда. Њена кандидатура се може описати као обећање наставка политичке заоставштине Била Клинтона и Барака Обаме.

Као кандидат естаблишмента, она наступа са позиције уверавања да је на америчком броду мање-више све како треба и да би само требало отрести сумње и без много компромиса наставити даље. Већ по томе је јасно да она није просто status quo опција. Настављање по старом у новим неповољнијим околностима и не би било просто настављање по старом. Уколико испуни главна обећања дата бирачима, успеће да промени и политичку карту САД.

Поред подржавања вишеструког повећања квота на имиграцију из муслиманских земаља, Хилари практично обећава држављанство свим илегалним имигрантима који живе у САД, међу којима су најзаступљеније латино мањине. То у преводу значи да би Демократска партија у САД преко ноћи добила више од 10 милиона нових гласача, што би де факто гарантовало контролу Демократама над америчким институцијама у деценијама које долазе. У неким економски срећнијим временима Американцима би било у интересу да преко ноћи увезу и дају легалан статус толиком броју људи. Данас то одговара само Демократској партији због гласачког потенцијала.

Клинтонова обећава и завршетак пројекта „Велики Блиски Исток”, плана који је, по замислима актуелног естаблишмента, већ требало да је испуњен и да даје плодове. Она је оригинално и била један од покретача тог пројекта који је требало да реорганизује Блиски Исток по замисли САД, а који је оперативно заживео са таласом Арапског пролећа. Проблем који се том плану испречио је руско ангажовање на сиријској позорници и руска спремност да силом брани Сирију. Поруке које она шаље у вези са тим тумачи се као ударање у ратне бубњеве и показивање спремности за, макар ограничени, директни војни конфликт са Русијом и Ираном у региону Леванта.

Елите које подржавају Клинтонову се надају да би њен избор значио и завршавање унутрашње друштвене трансформације, процеса који је покренут давно, али који се тек захуктао са Обамином администрацијом. Ту трансформацију је најбоље описати као new age културни пројекат изградње хиперлибералног, атеистичког, анационалног идентитета као основе америчког глобалног друштва.

Најбоље место за посматрање те трансформације in vivo јесу амерички универзитети. Њени појавни облици су уочљиви на студијама социологије и психологије, код питања успостављања нових родних категорија које би превазише „заостале” и „ретроградне” идеје мушко/женске родне бинарности. На готово свим универзитетима су реорганизоване катедре и промењена правила живота на кампусима, увођењем обавезних „сигурних простора” и „активирајућих упозорења” за све студенте и особље које се осећа на било који начин угроженим од стране туђег другачијег мишљења. Дефинише се све већи број вербалних или чисто естетских (данас је то и качкет са натписом „Учинимо Америку Великом Опет”) „микроагресија”. Неконформирање новим правилима са собом повлачи и одређене казне и репрекусије, што је даље условило и увођење ад хок судова за особље и студенте.

Таква политика се, сасвим логично, из школа преноси на улицу и свуда у јавни живот. Расним, сексуалним и класичним родним (мушко-женским) квотама за запослење по државним институцијама и приватним фирмама, сада се придодају и модерне родне квоте. Исто као на кампусима, у јавном и професионалном животу је постало опасно критиковати нове норме. Новинари, уметници и интелектуалци који се противе тренду први су на удару у том културном рату. Познатим геј активистима који се боре против Хилари Клинтон спори се да су уопште геј, и то од истих оних људи који први причају о нетолеранцији када се људима спори сексуална оријентација. Има ироније у томе да политички предуслов легитимне сексуалне оријентације прво уводи либерална елита. Слично се дешава са покушајима изазивања срамоте код црначких бирача који не гласају за демократе, поредећи их са „сондеркомандосима”, Јеврејима који су у конц-логорима прихватали све улоге које би им нацисти дали у нади да ће тако продужити сопствени живот. Женама које не гласају за Хилари се прети са посебним кругом пакла у загробном животу итд.

Њена одбрана права на абортус и до краја деветог месеца трудноће се сматра екстремним ставом чак и у америчким либералним круговима. Као и код већине других ставова и политика које промовише, чини се да се и ова базира на субверзији сопствене јавности. Као да екстремне ставове заузима како би испровоцирала критику противника, па онда сама јахала на бури оптуживања критичара за нетолеранцију, назадност, расизам, ксенофобију, мизогенију, или већ шта је пригодно у датом контексту. Такво понашање у политичком и јавном животу је тек однедавно добило и своју заслужену дефиницију, коју бисмо на српски могли превести као “рекламирање сопствених врлина” (“virtue signaling”). Укратко, у тој динамици онај који без покрића оптужује противника за најгоре ставове уствари само жели да изрекламира себе као морално и вредносно супериорног.

Настављање даље овим путем неће бити могуће ако у јавном простору наилазе макар и на формални отпор, јер су процеси и агенде које гурају превише контроверзни и екстремни за просечног америчког бирача. До релативно скоро, можда до пре два месеца, мејнстрим амерички медији и јесу униформно подржавали наратив и кампању Хилари Клинтон, а онда се нешто променило и Фос њуз је први стидљиво изашао из таквог сценарија. Довољно је било само да, уз постојеће оцрњавање Трампа, убаце и понеки глас критике према Клинтоновој и да не игноришу скроз објаве Викиликса. Дакле, само једна велика телевизија је уједначила мишљења на свом програму, и цела медијска и изборна ситуација је кренула рапидно да се мења. Упркос томе што су све друге националне медијске куће наставиле интензивније по старом. Клинтонови зато имају интерес да наставе отпочето корпоративно укрупњавање великих америчких медијских компанија како би актуелни естаблишмент остварио апсолутну превласт и контролу над културним и медијским токовима у земљи. Једино таква контрола им пружа реалистични начин да прогурају своје друштвене реформе до краја.

Укратко, табор Клинтонове окупља оне снаге у америчком друштву које су протеклих пар деценија у незаустављивом успону, односећи победу за победом у унутрашњем сукобљавању са својим противницима. Све до сада. Уједно, сви они имају и јако много да изгубе ако изгубе ове изборе.

ТРАМП

Њу изазива милијардер Доналд Трамп, политички аутсајдер који је прокрчио себи пут кроз републикански шпалир потенцијалних кандидата естаблишмента. Популиста који пропагира суверенизам. Избор америчких индустријалаца, грађевинара и нафташа, али и удружених снага америчке друштвене деснице, конзервативаца који осећају да су изгубили контролу и утицај над формирањем америчке културе и идентитета.

Његова кампања оштро критикује естаблишмент и црта много тамнију, али и реалнију слику америчке стварности. Водећи се мотом „да би решио проблем, прво мораш да га препознаш”, тврде да су расни односи у САД гори после осам година црног демократског председника него пре њега. Америчку инфраструктуру оцењују као „трећи свет” у односу на кинеску. А констатују и озбиљно нарушавање угледа и позиције САД у светској архитектури моћи.

Трамп отворено упозорава своје републиканце да се могу опростити са републиканским председником у догледној будућности, ако икад више, уколико Хилари Клинтон победи на овим изборима и омогући право гласа илегалним имигрантима. Он наговештава много јачу контролу над границама у склопу чега најављује и градњу великог зида према Мексику како би се обуздала илегална имиграција. Прети депортацијама, пре свега оних илегалаца који имају криминални досије, било у њиховим матичним земљама, било у САД. Али порука коју шаље је шира и тиче се и проблема повећане незапослености услед више од десет милиона илегалних радника који су спремни да раде на црно, убијајући конкуретност легалне радне снаге. Најтврђе поруке у вези са имиграцијом се заправо односе на муслимане. Он обећава да ће муслиманску имиграцију у САД или потпуно зауставити на неко време или разним баријерама успорити и смањити на ниво који Американци могу и желе да прихвате.

Када говори о спољној политици, Доналд Трамп практично описује повратак на амерички изолационизам у ограниченој форми. Не само да у позитивним тоновима говори о Русији, главном непријатељу актуелног естаблишмента, него најављује напуштање или потпуни редизајн НАТО. По његовој визији, НАТО је превазиђен и прескуп. Трамп најављује и прекид „специјалног партнерства” које САД негују према Саудијској Арабији. То партнерство је и до сада служило махом као главна полуга економског притиска на Русију, кроз саудијски утицај на формирање цене нафте. У сличном тону најављује напуштање политике пивота према Кини, условљавањем останка америчке војске и морнарице у државама региона, попут Јужне Кореје и Јапана, спремношћу домаћина да новчано компензују САД за такве услуге. Трамп уводи и нову категорију у амерички политички дискурс, промовишући политику враћања „старих савезника”.

Он оштро критикује све актуелне трговинске споразуме које имају САД, као и оне који би тек требало да ступе на снагу, попут TTIP, најављујући потпуно нове махом билатералне, који би имали у виду интересе америчких индустријалаца пре свих. Он и на овом пољу изненађује све позивима на враћање царинских баријера и де факто окончавање „слободне трговине” која је омогућила никада већи уплив никада јефтиније и разноврсније потрошачке робе из света, али која је америчку привреду коштала десетине милиона радних места. На том трагу најављује и политику „економског патриотизма” или политику претњи и условљавања домаћих компанија које би да изместе производњу изван граница САД.

Слично неолибералним владама Била Клинтона и Барака Обаме, које су подршку крупног финансијског капитала са Вол Стрита обезбедили обећавајући им дерегулацију на финансијском тржишту и привреди, тако и Трамп данас обезбеђује безрезервну подршку америчких индустријалаца, обећавајући им дерегулацију у сектору енергетике, реалне привреде и производње. Ту је посебно занимљива чињеница да су индустријске снаге САД некада чиниле кичму америчке привреде и биле су бар подједнако утицајне као и америчке финансијске елите. У протеклих неколико деценија тај баланс је драстично нарушен у корист финансијера и банкара, који су сада у стању да за једну годину створе више вредности и капитала него што су то њихови индустријски конкуренти у стању да ураде за више деценија. Такав дисбаланс је нужно произвео и дисбаланс у расподели утицаја и моћи, а то је нешто што би индустријалци да поврате.

Промене које Трамп и његов табор обећавају на културном плану су данас можда и најважније просечном Американцу. Већина тамошњих гласача спада у категорију која се популарно назива WASP (White Anglo Saxon Protestants), што ће рећи, бели англо-саксонски протестанти. Њима се Трамп обраћа када најављује враћање изгубљених религијских слобода и одређених економских и политичких права које су верске заједнице до скора имале.

Трампов штаб обећава раскид са културом политичке коректности и повратак светости слободе говора у америчким јавним просторима. Они се исмевају новоизмишљеним родним студијама, игноришу „сигурне просторе” и оптужбе за „микроагресије” и труде се да изазову што више „активирајућих упозорења” код својих либералних супарника. Конзервативним републиканцима је у егзистенцијалном интересу да учине све да се САД врате својим изворним друштвеним начелима, по којима је слобода говора важнија од тога да ли ће некоме бити повређена осећања уколико неко други користи своју слободу изражавања.

Обзиром да су прве опипљиве поразе амерички конзервативци доживели у индустрији забаве, на универзитетима и у медијској сфери, логично је што су се у тим сферама друштва појавиле прве ћелије отпора. Те ћелије су у међувремену нарасле и данас представљају окосницу Трамповог покрета. Неки интернет медији, попут Breitbart.com или сада већ легендарног Drudgereport.com, који су до пре годину или две дана били само опскурни нит конзервативне мисли у великој америчкој медијској тапистерији којом доминира PC култура, данас представљају најбрже растуће и све утицајније медијске куће у САД. Истовремено, када водећи амерички либерални мејнстрим медији бележе драстичан губитак публике и утицаја, конзервативни интернет портали бележе астрономске скокове. Тренд и корелације су више него јасне. Толико јасне да је шефа поменутог Брајтбарта Стивена Бенона унајмио лично Доналд Трамп као извршног директора његове своје кампање. Није неважно поменути и да Трамп већ обећава растурање и реорганизацију информационих монопола остварених кроз сједињавање великих корпорација, попут најављеног сједињавања медијских дивова, АТ&Т и Ворнер корпорације.

Покрет Трамп уз себе има све оне америчке снаге које осећају да су изгубиле протеклих деценија, које мисле да је сам механизам узајамне контроле (“checks and balances”) пред опасношћу да се уруши. Прво су то помислили делови поражених елита који су први и схватили шта им се десило, а сада се то пресликава на све шире слојеве популације. У делу америчке елите већ је сазрело схватање да се на критичном броју питања и поља нарушио друштвени баланс. Од економске расподеле, културно-идентитетских промена и спољнополитичких циљева, па до административне концентрације моћи и способности даљег диктирања правила игре, традиционална конзервативна Америка у протеклих неколико деценија бележи пораз за поразом. Ти појединачни порази су се акумулирали у један општи друштвени пораз, који сада настоје да преокрену у своју корист. Ништа их није могло тако ефектно хомогенизовати и оснажити као што је то урадио безобзирни однос који према њима имају победници из либералног табора, који као да су тај рат хтели да воде до истребљења.

Оно што трамповце везује и мотивише је страх да је њихов начин живота по први пут угрожен изнутра.

ДУБОКА ДРЖАВА

Бесмислено је озбиљно говорити о било којим америчким изборима без посебног осврта на тамошњи “deep state” механизам. Истовремено, сва аналитика која би се бавила тим механизмом је ограничена недостатком транспарентности и увида у дубинске полуге моћи америчког друштва. Уз ту ограду, рекао бих да је избор Доналда Трампа једино и могућ као избор дубоке државе. Као њихов Б план у случају процене да А план естаблишмента није изводив.

Доказ да он има ту подршку се може наћи у чињеници да је уопште стигао довде. Подршка коју добија од врло утицајног мејнстрим Фокс њуз канала је још један посредан доказ. Истрага коју FBI води против не само Хилари Клинтон и Фондације Клинтон него читавог врха њеног изборног тима сигнализира исту поруку. За америчке изборе готово непојмљив обим изношења прљавог веша једног кандидата естаблишмента такође. Безрезервна подрша коју Трамп добија од делова естаблишмента, попут бившег градоначелника Њујорка и носилаца неколико високих функција федералне владе Рудија Ђулијанија или бившег вође републиканаца у Конгресу Њута Гингрича, па све до широких слојева апарата силе и безбедности у САД може се тумачити у истом кључу.

Све се то може посматрати и као жеља „дубоке државе“ да пружи нацији и свету ултимативну представу која би послужила као издувни вентил за накупљене фрустрације америчког друштва. Али ризици које таква представа са собом носи никако не одговарају естаблишменту у случају победе Хилари Клинтон. Заправо, такав сценарио се пре може подвести у домен теорија завере него било који други. Зашто толико слабити сопственог кандидата и угрожавати политичку стабилност будуће владе?

Много разумније делује претпоставка да се америчка дубока држава одлучила на промену државног курса, као јединог преосталог могућег позитивног излаза из ситуације у којој се САД налазе. Све пређашње империје су се налазиле у ситуацији када су их нагомилани унутрашњи проблеми и спољни притисци приморавале на радикалне реформе. Неке су успевале да се прилагоде и преживе, велика већина није и данас су познате само као историјски појмови.

Ако ишта, имамо пример једне англо-империје која је успешно направила трансформацију, одрекнувши се Империје зарад Краљевства. У овом модерном контексту, актуелна англо-америчка империја се можда одрекне Империје зарад своје Републике. Америчка судбина ће остати непозната у догледно време, ма ко да победи на предстојећим изборима. Оно што је сада сасвим извесно је да сведочимо почетку одмотавања њиховог клупка.

Што се Србије тиче, упркос ономе што наши медијски папагаји неуморно понављају, потенцијални избор Доналда Трампа би представљао дар од Бога. Толико је много разлога за такав закључак да би њихово изношење и објашњавање захтевало бар исто оволико простора. То је ипак, посебна тема.

Извор: Нови Стандард